RSS vesti






Web prijatelji:





 Početna strana
Strana se učitava


Maglić sa Prijevora i prašuma Perućica
02 - 04. septembar 2016.



МАГЛИЋ СА ПРИЈЕВОРА И ПРАШУМА ПЕРУЋИЦА
2. до 4. септембра 2016. Године


       Маглић је, као највиши врх Републике Српске и Босне и Херцеговине, посебно атрактиван врх, не само због својих завидних 2368 м висине, већ по више планинарима доступних и привлачних праваца за пењање, а ту су неизоставно Трновачко језеро и прашума Перућица. Овог пута једна планинарска група, од 10 вредних чланова, чији сам био водич, попела је Маглић са Пријевора, захтевном стеновитом стазом, потом се спустила на Трновачко језеро, а сутрадан прошла прашуму Перућицу и сишла под водопад Скакавац, о чему се подноси извештај.


      Било је то по програму ПК „Победе“ Београд, у периоду од 2. до 4. септамбра 2016. године, за време сунчаног викенда, што је реткост на овом подручју, које зачас може захватити невреме. Иако је било лепо време, Маглић нам је за тренутак показао зашто носи то име, завивши нас у маглу, али која се уједно полако разилазила, тако да нисмо били ускраћени у дивним видицима.


      Акција је планирана и изведена са кампом на Пријевору, као шаторска тура, али без ношења ствари, осим за успон нужне опреме. На Пријевору је издашан извор и лепо место за камповање, ту сте под Маглићем, на рубу гребена што раздваја прашуму Перућицу и кањон Сухе, дакле два кањона, са прекопутним погледом на дугачки венац врхова Волујака, као и нешто даљи Трновачки Дурмитор са карактеристичним врхом Трзивка, што под собом иза шумовите морене скрива Трновачко језеро.
      У суботу смо у раним јутарњим часовима допутовали на Пријевор, истина последња три км носећи опрему, јер нисмо били сигурни да ли је даље пут сигуран за наш превоз, а касније је возило ипак дошло на овај превој. Ту се одвајамо од друге групе, која одлази са опремом да кампује на језеру и има други програм. Подижемо шаторе, па после краћег одмора полако крећемо ка Маглићким стенама. Друга група одлази на Трновачко језеро, са водичем Зораном Ковљенићем, па ће ПК "Победа" у истом дану попети Маглић из два правца, што су два пењања врха.


      Стаза са Пријевора ка врху Маглића је захтевна, иде се полако и опрезно, потребно је имати у добру кондицију, јер то стене захтевају, као и дужина туре, која је трајала више од осам сати. На стени се мора бити свеж и не сме да попусти концентрација, па лоша кондиција носи опасности. Овај пут је план да се не враћамо истом стазом, већ идемо укруг до Трновачког језера и назад на Пријевор уобичајеном стазом. Са Пријевора идемо уз пољану изнад еко катуна, где се на ивици шуме на букви уочава маркацијска ознака, па те ознаке даље пратимо. По изласку из шуме следи пењање сипаром, његовим ивицама и пресецајући га у врху, па онда уз стеновити део, до под ветрикалне стене, одакле иде захтевнији успон. Често на кратко застајкујемо, толико да снизимо пулс, па тако брзо напредујемо, што омогућава и нешто свежији зрак.
      Завршне стене ове стазе захтевају да се ту претходно предахне, прикупи снага, смири, па договори начин кретања. Маркација иде косо лево, а не право уз стене где су остаци покидане некадашње сајле и где се сада не пење. Но уочавам две маркације, које се даље спајају, нова је ниже, али и прелази један незгодан заобљен камен над провалијом, па идем гоњом маркацијом, куда сам се увек кретао. И пре тога, на прилазима стенама, на брегу ће нова маркација беспотребно ући у тежи елемент, иако поред има једноставан пролаз. Маркације су на моменте само орјентир правца, постављене на видљивом месту, а где је лакше и сигурније кретање, то треба уочити. Тако је са маркацијама на оваквим теренима. Уочавам на пар места спитове, потребне алпинистима у зимском периоду, што не значи да је за планинаре стаза оклинчана, већ је ово слободно пењање. Само један елемент је технички захтеван, ту нема никаквог обезбеђења, већ уз помоћ руку треба тражити равнотежу, па избацити тело, наћи добре искораке и ослонце, а потом је сигурно пењање, ако се иде добрим правцем.


      Излак на врх је посебан доживљај, иако магла наилази, па се на моменте развлачи у праменовима. Ту срећемо и планинаре из Сарајева, који су доши са правца Дерначишта, са супротне стране Маглића. Посебно ми је драго што на врху срећем пријатеља Миодрага Станића, кога сам знао са планинарских извештаја, атрактивних зимских пењања овог врха посебно.




      Силазимо на други страну врха, гребеном ка Трновачком језеру, а магла се убрзо сасвим разилази, гребен се показује у свој раскоши, са погледом на Мратињско језеро, Врсту и друге врхове Биоча. На крају излазимо на превој одакле се види срцолико Трновачки језеро, где сви одмарају и ту је обавезно сликање. Срећемо и нашу другу групу која се пела из правца Трновачког језера.



      После силаска на језеро, где доста треба изгубити висину, одмарамо и разгледамо ово необично ледничко језеро, укотвљено међу врхове, на висини 517 м, па идемо даље ка Сухој језерини, где се спуштамо, одакле се пењемо на Пријевор, код наших шатора. Имамо времена да до ноћи спремимо нешто за вечеру, где посебно добро долази топла супица. Пада и договор о сутрашњем дану, који можемо лепо искористити, јер нам је возило дошло на Пријевор, и теже ствари можемо у њега спаковати, а ићи са малим ранчевима и нужном опремом планираним правцем.


      Свануо је сунчан дан, идеалан за пењање врхова, али и прашума Перућица захтева стабилно и суво време. Прашума нам је овај дан у програму, а ако могнемо и нађемо улаз, да сиђемо и под водопад Скакавац, који правац нема маркације. Ово схватам да је из разумљивих разлога, јер индивидулан пролаз прашумом је ризик, а посебно је деликатно свакоме означити да може да иде ка водопаду, што носи опасности које не треба призивати. Пролаз Прашумом је у принципу недозвољен, без водича Националног парка. Зато не описујем прилаз водопаду, јер је опасно стварати утисак да свако може све да иде, само му треба трек. Планинари који јавно објављују трекове треба да размисле шта раде и које то ефекте може имати, тим пре што имамо примере са непожељним последицама.




      Идемо гребеном између кањона Сухе и Перућице, силазном стазом, па улазимо у прашуму, простор у коме је све наизглед мирно. Са грбена идући кроз густу шуму, стару више стотина година, треба сићи на најнижу тачку кањона, прећи реку, па се попети на Драгош седло, другу страну прашуме, где нас чека превоз и спајање са другом планинарском групом. Пролазак прашуме је посебан доживљај, прескачу се оборена дебла која остају где падну и ту труну, около је високо крупно дрвеће, на моменте полумрачни простор, а тамо где има сунца, растиње које се може назвати травама је у нашој висини.




      Водопад је под восоком стеном, висок 75 м, из узаног процепа на врху стена пада у слободном паду. Стенама је тако подељен простор прашуме, на део изнад и испод водопада. Горњи део је разгранат на више стрмих долина и водених токова, који се сливају у један ток, градећи или увирући у реку Перућицу, која извире под Маглићем, непосредно изнад пута којим се иде на Пријевор. Сав простор је под густом шумом, буковом и четинарском. Водопад виде и туристи са видиковца Драгош седла, одакле се чује његов хук, који није заглушујући када се дође под њега, како би се то могло очекивати. Прашума је пуна и животињског света, који не треба узнемиравати, а та створења се пред групом склањају.

      Била је ово лепа и атрактивна планинарска тура, где ипак посебно место заузимају прашума и њен водопад.



Водич: Томица Делибашић, текст и слике



         Za sajt Pobede Pauna Obradović