Planinarski savez Srbije

Dobrinjska 11

107101 Beograd

Beograd, 19.01.2010.

 

Poštovani,

 

Čitajući „Planinarski glasnik“, izdanje za leto 2009, na strani 29 sam naišao na tekst „Narcisima u pohode“. Zaprepastio sam se kada sam video sliku osobe sa buketom narcisa i poslednju rećenicu „Svi su, pored buketa narcisa, sa sobom poneli...“

Ovakav odnos prema prirodi od strane planinara je u suprotnosti sa „Katmandu deklaracijom“, tačke 2 i 7 (UIAA, 04.10.1997) kao i „Ciljevima i uputstvima za zaštitu okoline“, tačke 5,9.i 13.6 kao i „Evropskog kodeksa za dobro pešaćenje“, tačka 6 (ERA 2002).

Planinarski savez Srbije kao članica UIAA i ERA je dužna da se pridržava ovih pravila ili neka se ispiše iz članstva ovih organizacija.

Priroda Srbije je ionako već totalno ugrožena i nije potrebno da je planinari dalje devastiraju. Žalosno je što planinari Srbije uglavnom gledaju na prirodu kao izvor hrane (beri pečurke i ostalo što može da se svari!!!), umesto da se uključe u odbranu prirode (npr. Kopaonika, Stare planine itd.).

Ovo pišem u svoje lično ime, mada sam Predsednik Komisije za zaštitu prirode pri PD „Pobeda“, a kao biolog ne mogu mirno da posmatram kontinuiranu  ulogu planinara u devastaciji prirode Srbije, kao i uništenje biodiverziteta u našoj zemlji.

Nadam se da ćete nešto preduzeti da planinari prestanu sa devastacijom prirodnog bogatstva Srbije.

 

Sa planinarskim pozdravom,

 

dr Miroslav Demajo

član PD „Pobeda“

 

 



„Политика“

Петак 15. јануар 2010.

 

Рубрика „Међу нама“ страна 16.

 

Како је неодрживи развој уништио НП „Копаоник“

 

Прилог Тањуга под насловом „Копаоник може изгубити статус националног парка“, објављен у „Политици“ 9. јануара 2010. подстакло ме је да о овој нечувеној и узнемиравајућој претњи изнесем мишљење као дугогодишњи професор екологије и биогеографије на Биолошком факултету у Београду. Наиме, није познато да нека држава самостално укида националне паркове. Државе оснивају националне паркове да би се њима дичиле и да би сачувале највреднији део природног богатства своје баштине. Они заједно са парковима природе и резерватима представљају једине преостале видне белеге националног природног богатства и посебна су врста личне карте сваке државе.

Поново смо сведоци незадовољених амбиција оних који би још више узели од већ дубоко рањене планине и националног парка који је и основан како би се сачувала преостала природна богатства. Изгледа да претходна искуства нису била довољна, да се на Копаонику не може градити предимензионисани скијашки центар по угледу на оне у Алпима, јер једноставно, Копаоник нема природне предиспозиције да то буде. Последице већ знамо. Довољно је отићи у НП „Копаоник“ када окопне снег, природни и вештачки, па да се, као на длану, виде последице мегаломанске изградње, и стварања града у срцу високе планине, а да не говорим о скијашким стазама усеченим у осетљиве високопланинске екосистеме. Захваљујући свему што се дешавало и што се дешава, НП „Копаоник“ је постао нека врста „уљеза“ на знаменитој „скијашкој“ планини, или се и сам, вољно или невољно, уклопио у поменуте работе. Због тога, министар Млађан Динкић може тријумфално да изјави у Дневнику РТС-а да је „Копаоник велико градилиште“. Познато је да се највреднији део планине налази у оквиру Националног парка, те испада да је НП „Копаоник“ велико градилиште. Незамисливо би било да тако нешто изјави министар било које државе, поготову ЕУ, чијим стандардима стремимо, а они су, када је реч о заштити природе, ригорозни. Национални паркови и заштићени објекти природе су светиње свуда у свету и упркос многим притисцим, у будућности ће бити све веће, јер ће очуваних површина под природним екосистемима бити све мање. Како се обично каже, нешто би требало оставити и за будућа поколења, бар у оној сразмери колико је преостало очуване природе и колико је нека земља кадра и вољна да очува биодиверзитет који баштини.

Апеловао бих на просвећени и образовани део овог народа да дигне глас против бахатости којом се уништава природа НП „Копаоник“. Нажалост, све оно што се дешавало са НП „Копаоник“ није ишло у правцу очувања природе. Ипак, борба није изгубљена. При томе је улога државне институције-Завода за заштиту природе Републике Србије да предупреди овакве намере, особито важна. Међутим, чини се као да се Завод скоро и не пита, јер све што се ради и планира да уради на Копаонику у супротности је са основним задацима Завода-очување и одрживо коришћење природних богатстава. Глас ове значајне националне институције се не чује. Она као да се налaзи на периферији бурних збивања „неодрживог развоја“ скијашког центра у оквиру НП „Копаоник“.

Ако се „неодрживи развој“ какав је сада на делу у НП „Копаоник“ не трансформише у еколошки и економски прихватљив, дакле одржив, следећа дестинација биће Стара планина (парк приороде), где већ урађен мегаломански мастер план без ваљаног еколошког и заштитарског покрића  последице првих конкретних подухвата стварања новог скијашког центра на овој планини, налик оном на Копаонику, већ су видљиви. Шта ће тек бити са Јабучким равништем, занменитом високопланинском тресави на старој планини, са остацима флоре и фауне леденог доба, последњом такве врсте у србији, када буде претворена у језеро за оснежавање скијашких стаза. Незнање, игнорисање, неодговорност и софистирана бахатост прате оне који мисле да је природа и биодиверзитет ове земље алајбегова слама. Имајте милости према природи ове земље. Јер однос према природи мера је цивилизацијског и културног нивоа сваке нације.

 

                                                  Владимир Стевановић  
                                  
редовни професор Биолошког факултета Универзитета
                                                         у Београду и дописни члан САНУ


Naslovna strana