EKSPEDICIJA NA AKONKAGVU (6962m.) - 25. januar - 18. februar 2005.

Vreme je opet odlično. Danas je dan za odmor. Šetamo po kampu i okolini. Ponovo odlazimo do hotela da pošaljemo mail “Pobedi” i telefoniramo. Sutra idemo opet na Nido da na njemu provedemo noć i izvršimo uspon na Berlin. Prognoza za naredna 4 dana je odlična. Osećamo se dobro. Pijemo standardnih 4 litra vode u toku dana, kuvamo supe i jedemo što više možemo. Popodne Goran Šibalić dolazi do našeg šatora i traži da mu izmerim puls i saturaciju. Žali se na kašalj i neprijatan osećaj u grudima. Puls mu je 126, saturacija 72%, diše pliće i brže nego ostali. Lekari su ponovo došli da provere stanje Dragana Bogdanovića. Kažu da može ujutru na Nido, ali ako mu saturacija padne ispod 75%, mora odmah nazad. Za one koji nemaju visinsku bolest granica saturacije je 60%. Ispod te granice neophodan je hitan silazak u bazni logor.

Ustali smo u 6h i po vedrom danu krenuli u 07³⁰ ka logoru I (Nido de Condores). Šibalić i Bogdanović su ostali u baznom logoru. Nakon 7 časova uspona stigli smo do naših šatora. Uspon je trajao sat vremena više nego prvi put i činilo nam se težim. Pozitivno je što smo se na ovoj visini osećali bolje nego prvi put. Napunili smo velike kese za đubre snegom. Ogradili smo pored šatora prostor za primuse i odmah počeli sa topljenjem snega i kuvanjem čaja i supa. Prošetali smo po okolini. Prevoj je veoma prostran. Vreme je i dalje bilo dobro, tako da nismo ulazili u šatore sve dok sunce nije zašlo. Oko 21h smo otišli na spavanje.

Logor I (Nido, 5434m), foto: Stepa	Pogled iz logora I, foto: Stepa

Ustali smo dosta kasno, tek oko 9h. Skuvali smo čaj. Gavro i Maja imali su glavobolju. Maja je loše spavala, jer joj je bilo hladno u toku noći. Ja sam se osećao dobro. Nemamo nameru da idemo na Berlin. Eventualno da prošetamo po okolini i popnemo se do 5500 ili 5600 metara visine. U 11h krenuli smo ka Berlinu bez namere da dostignemo logor II, samo da izvršimo kratki aklimatizacioni uspon bez previše umaranja. Nakon nešto više od jednog časa napornog uspona dostigli smo visinu Elbrusa i odlučili da se spustimo nazad u logor I. Nakon ručka i odmora u ovom logoru, popodne oko 15h započeli smo spuštanje ka baznom logoru u koji smo stigli dva časa kasnije. Uporedo sa nama silazili su rendžeri koji su iz logora I transportovali u bazni logor planinara sa slomljenom nogom. U baznom logoru smo sreli Vlaju iz Zvečana sa još dva planinara. Dragan Bogdanović i Goran Šibalić su tog jutra helikopterom spušteni u dolinu po odluci lekara u baznom logoru. Prvi zbog visinske bolesti sa mentalnom disfunkcijom, a drugi zbog prvog stadijuma edema pluća.

Danas je dan za odmor i prikupljanje snage za završni uspon. Naša aklimatizacija je praktično završena. Sada čekamo vremensku prognozu i na osnovu nje odlučićemo kada ćemo pokušati osvajanje vrha. Prognoza u baznom logoru je sneg sutra, posle koga dolaze tri lepa dana. Dragan Jaćimović i Miroslav Pavlović su u hotelu proverili čileansku prognozu koja predviđa četiri lepa dana. Svejedno, sutra idemo u logor Nido. Javljamo se telefonom porodicama i “Pobedi”. Vreme je za vrh.

Nakon završenog aklimatizacionog perioda došao je dan da krenemo na planinu sa namerom da osvojimo najviši vrh. Ustali smo u 6h, napolju je još uvek bio mrak. Opet vedro. Temperatura u baznom logoru –9° C. Krenuli smo u 7h ka Nidu , polako, štedeći snagu i svežinu za naredne dane. Ovo nam je bio treći uspon na Nido de Condores, naš logor I na 5434 metra visine. Uspon je trajao nešto manje od 6 časova. Dan je bio lep, sunčan i sa slabim vetrom. Do Nida je sa nama došla i zvečanska ekipa kojoj je ovo bio prvi uspon na Nido.

Temperatura na suncu u logoru I je +3° C. Pokušavam da na jednom od minijaturnih potočića, koji izlaze iz snežnika iznad logora, improvizujem “česmu” pomoću plastične kese. Uspeva mi tako da izbegavamo mukotrpno, višečasovno topljenje snega. Nešto slično pokušava i nemačka ekspedicija. Nakon neuspeha donose posudje kod mene. Punim i njihove posude. Razgovaramo. Kad sam odgovorio na pitanje odakle sam, odlaze.

Do kraja dana se odmaramo, jedemo koliko god možemo i pijemo vodu, čajeve i supe. Osećamo se dobro.

Danas nema razloga za žurbu. Ustali smo u 09³⁰, to je ujedno i vreme kada sunce obasjava naš logor I. Još jedan lep dan. Doručkovali smo, spakovali rančeve, demontirali šator i oko 11h krenuli na logor II (Berlin) na 5933 metra visine, u koji smo stigli u 14h. To je mali plato na kome se nalaze tri kućice – skloništa i pored njih ima mesta za 10-ak šatora. Dan ranije nestao je na putu sa vrha jedan Čileanac. Kada smo stigli, u Berlinu je bilo dosta rendžera koji su ga bezuspešno tražili. Potraga za dvojicom Francuza koji su nestali u oluji koja je besnela 29. i 30. januara takođe nija dala nikakve rezultate. Postavili smo šatore i prionuli na topljenje snega za vodu. Taj posao trajao je 6 časova. Za sutrašnji uspon morali smo da obezbedimo za svakog po 3,5 litra vode. Osećali smo se dobro iako je ovo najveća visina na kojoj se iko od nas troje nalazio. Za sutrašnji dan plan je bio da ustanemo u ponoć i da u 01h krenemo na vrh. Oko 21h smo “zaspali”. Na ovoj visini san je pomalo čudan, sve vreme imamo utisak da smo budni i isčekujemo vreme za ustajanje.

Logor II sa Akonkagvom iznad, foto: D. Matić	Noć u logoru II (Berlin, 5933m), foto: Stepa

Ustajemo u ponoć. Pružam ruku napolje da dohvatim termometar. Pokazuje –12° C. Nema vetra. Za visinu od 5933 metra to je neočekivano toplo. Oblačimo se ipak kao da je –25° C, za svaki slučaj. Nas 15 kreće u 01h na uspon. Maja ide napred jer ima najbolji tempo. Jaćimović je ispred nje jer zna dobro put do vrha. Nikola je na kraju kolone. Mrak paraju snopovi čeonih lampi. Prvih sat vremena prolazi bez problema. Temperatura pada na –16° C na visini od 6100 metara. Pravimo kratku pauzu, pijemo vodu i idemo dalje. Pola sata kasnije počinje da duva slab vetar. U 03h stižemo na Indepedenciu, mesto na kome su ostaci skloništa na visini od 6230 metara i od koga počinje traverza koja vodi do kuloara Kanaleta kojim se izlazi na vrh. Temperatura i dalje pada. Ovde je već –20° C. Ponovo pravimo kratku pauzu. Postaje naporno hodati iznad 6200 metara visine. Strmije je i na svakom koraku udišemo sve hladniji vazduh. Oko 04h osećam kako mi se i prsti na nogama hlade. Hladnoća se uvlači u sve pore, kiseonika je sve manje. Nekad treba udahnuti dva puta za jedan korak. Nalazimo se na traverzi. Postaje još hladnije (–24° C) i postaje mi svejedno da li je hladno ili ne. Oko 06³⁰ sviće. Nailazimo na dvoje planinara koje je noć zatekla na 6500 metara. Verovatno su se popeli na vrh previše kasno prethodnog dana. U 07 smo na ulazu u kuloar Kanaleta, na visini od 6600 metara. Sada je već –28° C, možda i niže jer moj termometar nema više podeljaka. Pravimo pauzu od pola sata kako bi popili još malo vode i pojeli nešto. Voda je hladna, gotovo zaleđena. Svi smo dehidrirani udisanjem suvog i hladnog vazduha. Lica su nam bleda, usne modre. Ipak, želim na vrh i ne sumnjam da ćemo uspeti. Posle pauze krećemo uz 350 metara visok kuloar nagiba oko 40 stepeni. Korak, dva udisaja. Trudim se da u pauzi dok dišem uočim sledeća dva koraka, kako bih štedeo snagu. Ne gledam više ka vrhu. Znam da je gore i želim da me iznenadi.

Ulazak u kuloar Kanaleta, foto : D.Jaćimović	Kuloarom ka vrhu, foto : D.Jaćimović
Pobeda na Akonkagvi (6962m)	Pogled sa Akonkagve, foto : Stepa