Sreda, 04.08. I taj dan bio je predviđen za odmor. Ponovo smo otišli do Demanovske doline i obišli Demanovsku ledenu pećinu. U zimskim jaknama, prošetali smo po pećini, a po izlasku, većina planinara prokomentarisala je da u Srbiji ima i lepših. Zatim smo se uputili ka Liptovskom Mikulašu i neko vreme proveli u tom gradu, gde smo obišli nekoliko sportskih radnji i snabdeli se planinarskom opremom. Pronašli smo i pekaru u kojoj smo jeli nezaboravne slovačke štrudle, i to dve vrste: jednu, sa jabukama, i drugu, sa makom i višnjama. Ne mogu vam ni prepričati taj ukus! U roku od samo nekoliko minuta, „planule“ su štrudle sa makom i višnjama, a zajedno sa onim sa jabukama i upakovane „za poneti“! U nastavku dana, opet smo otišli do Liptovske Mare i termalnih bazena u Bešenovoj, malom mestu na obali ovog jezera. Više od dva sata kupali smo se u toplim i lekovitim vodama ovih bazena. Iako je napolju bilo oblačno, a temperatura vazduha iznosila oko 20 stepeni, nama je u vodi baš prijalo. Razni đakuzii i vodeni topovi prijatno su masirali naše umorne mišiće. Deo grupe šetao se po mestu i odmarao u obližnjim restoranima. Predveče, povratak u naš zamak...
Četvrtak, 05.08. Polazimo autobusom ka Starom Smokovecu, malom gradu u podnožju Visokih Tatri, odakle se simpatičnim crvenim vozićem na sajlu prevozimo do Hrebionika (1285m). Odatle svi krećemo u šetnju, zelenom markacijom. Prolazimo pored planinarskog doma (hotela) „Bilikova chata“ (hata – planinarski dom, na slovačkom) i krećemo penjanje uz reku Studeni potok. Uređena staza vodi kroz četinarsku šumu i sve vreme prati njen tok. Kroz drveće, divimo se tirkiznoj vodi ove bistre reke i prekrasnim vodopadima koje pravi, stvarajući zaglušujući huk na koji smo se već navikli, jer se čuje gotovo svuda. Penjemo se postepeno, a bukova, vodopada, slapova, sve više...
Vodopadi
na Studenom potoku
Zaustavljamo se, fotografišemo,
napajamo oči i dušu tom lepotom...Kroz šumu, stižemo i do
najstarijeg planinarskog doma „Rainerova chata“, sagrađenog
1863. godine. Kasnije saznajemo da su besprekorno uređene planinarske
staze, sa složenim ravnim kamenjem i pločama, kao pravim, velikim
mozaicima („kao na Terazijama“, kako reče Rada), upravo
delo učesnika omladinskih radnih akcija u 19. veku! Tu se rastajemo sa
planinarima - šetačima. Oni ostaju da piju kafu u tom domu, da u
povratku još malo slikaju vodopade, da se vrate do Hrebionika i
spuste vozom u Stari Smokovec, gde će provesti ostatak dana, do
našeg povratka. Mi ulazimo u Veliku Studenu dolinu. U početku,
oblaci i magla zaklanjaju okolne grebene i vrhove...Osećamo da je sunce
tamo negde, ali ga ne vidimo. A onda, polako pred nama počinje ta
večita igra sunca i oblaka...ko će nadvladati. U jednom trenutku
zastajemo i fotografišemo vrhove grebena koji, kao pobednici,
izranjaju iz oblaka i magle, obasjani suncem, sa plavim nebom u
pozadini. Sa oduševljenjem ih pozdravljamo. I ova staza je
zanimljiva.
Staza ka Zbojničkoj hati
Opet uz potok, pa pored nekoliko manjih
jezera, preko granitnih kamenih gromada i stena, dolazimo do
planinarskog doma „Zbojnička chata“ (1960m). Dom je na
lepom mestu, na uzvišenju odakle se pruža divan pogled na jezero
ispod, a sa planinskim grebenima i vrhovima u pozadini. Po našem
dolasku, spušta se gusta magla i kovitlaju sivi oblaci.
Razmišljamo šta dalje. Do vrha Vihodna Visoka (Vychodna
Vysoka), sa povratkom drugom, kružnom stazom, trebalo bi nam još
puno vremena, pa procenjujemo da bi nas uhvatio i mrak. Magla je sve
gušća i vreme u Visokim Tatrama počinje da se kvari...Jedan deo
grupe odlučuje da se vrati istim putem nazad, a nas nekoliko ipak
nastavljamo još malo. Cilj nam je uspon do prevoja Prielom
(2290m) koji se nalazi ispod same Vihodne. Ulazimo u maglu i oblake,
ali, kako mi napredujemo, tako oni uzmiču. Otvaraju se vidici ispred
nas...Pa opet, kada nam se učini da će nas magla potpuno pokriti, posle
samo nekoliko naših koraka, ona se ponovo rasprši i
otvori nam poglede! U toj neobičnoj igri prirode i čoveka, ovog puta
pobedili smo mi. Pobedili su snaga volje i jak duh naše male
grupe planinara. Spomenuću i veselu Radu koja je, uvek na čelu kolone,
iza Milana, svojim vedrim osmehom, široko otvorenim plavim
očima, pozitivnim mislima i neviđenom energijom, kao čarobnim
štapićem, raspršivala i poslednje pramičke magle i oblaka
koji su se nadvijali nad nama i ispred nas. Došli smo u podnožje
prilično strmog kuluara koji je trebalo popeti. Nekoliko slovačkih
planinara upravo se spuštalo. Bili smo maksimalno oprezni, jer
su se sipar i veliko kamenje odranjali i rušili pod našim
nogama. Idemo polako, obazrivo...Jedan po jedan, uspešno se
penjemo na Prielom, pravo malo sedlo - prevoj, od koga se opet, isto
tako naglo, spušta strma litica sa druge strane, na koju su
postavljeni klinovi, metalne prečage za noge, kao stepenice, i sajla.
Odjednom, sa druge strane prevoja, magla
se naglo podiže, a u dnu doline izroni modro jezero! Kakav prizor!
Pojavi se samo na tren, zaslepi lepotom naše oči i zadivi srce i
opet nestade u magli. Za takve trenutke treba živeti...To je jedan od
onih zadivljujućih prizora koji vam oduzimaju dah, a što je
više takvih trenutaka, to vam je život bogatiji, ispunjeniji i
srećniji...Tu se zaustavljamo. Ne idemo dalje. I opet nam nije žao
što se nismo popeli na Vihodnu, kojoj smo se sasvim i
približili, jer sve što smo videli do ove tačke neopisive je
lepote i potpuno je ispunilo svaki delić naše duše.
Uspešno savladan kuluar dodatno nam je pojačao adrenalin.
Više od ovoga nam ne treba. Zadovoljni smo. Polako se vraćamo.
Isto tako oprezno, spuštamo se niz kuluar. Negde se držimo
rukama, negde otpenjavamo... I Vesna, koja je planinarka tek nekoliko
meseci, uspešno savladava svoj prvi kuluar. Nebojša,
naš stari prijatelj i dugogodišnji planinar, takođe
govori kako mu je ovo prvo ovakvo iskustvo...Istim putem, vraćamo se
nazad. Pošto nam do poslednjeg termina polaska voza sa
Hrebionika ostaje još malo vremena, a to je 7 sati uveče,
maksimalno ubrzavamo korak. Žurimo, žurimo...Neko počinje da peva...Svi
pevamo...Stižemo do voza pet minuta pred polazak. U Smokovecu nam se
pridružuju i ostali planinari. Žurimo kući. U naš zamak, gde nas
beli čovek i večera nestrpljivo iščekuju...Kakav dan!
Petak, 06.08. Još jedan dan za odmor. Ali, ne za sve nas. Grupa od sedmoro planinara (troje iz Niša i četvoro iz Novog Sada), uz saglasnost vodiča, odlazi tog dana na uspon na Slavkovski štit (2452m). To je, inače, jedini vrh u Visokim Tatrama na koji je dozvoljeno da se penje i zimi. Uspešno i vrlo brzo penju se na vrh. Nažalost, magla, kiša i grmljavina požuruju ih da se što pre spuste sa planine. Mi dan provodimo u slovačkim gradićima. Prvo odlazimo u Poprad, gde boravimo do 3 sata popodne. Neko na termalnim bazenima, a neko opet u šopingu, obilasku grada, ili ručku u restoranima. Dok putujemo ka Tatranskoj Lomnici, kroz prozor autobusa divimo se nepreglednim padinama pokrivenim ljubičasitim noćurkom, ali isto tako smo tužni zbog ogromne površine uništenih šuma i drveća koje je u jednom kratkom trenu odneo orkanski vetar (kažu tornado) koji je pokosio Tatre pre nekoliko godina (uništeno je preko tri miliona stabala četinarske šume!). U Lomnici ostajemo sat i po. U jednom od restorančića probamo njihovo tradicionalno jelo – haluške (neka vrsta testa sa sirom i prženom slaninicom). Ukusno! Iz ovog mestašca polazi žičara kojom se može popeti do vrha Lomnički Štit, drugog najvišeg i možda najlepšeg vrha u Tatrama. Ali, redovi za kupovinu karte su ogromni, a i cena karte je visoka - oko 40 evra! Na kraju, prolazimo kroz Stari Smokovec i Štrbske Pleso i vraćamo se u zamak. Dok putujemo, kiša pljušti...I opet smo imali sreće sa vremenom. Kabanica je celog tog dana bila spakovana na dnu naših ranaca. Te večeri je i Feđa, najmlađi član naše grupe (17 godina), ali već iskusan planinar, uzeo gitaru i odsvirao svoj repertoar. Pevušili smo sa njim...
Subota, 07.08. Još jedan dan za planinarenje. Odlazimo do Demanovske doline i ski-centra „Jasna“. Troje planinara ostaje u Lehoti, neki izlaze u Liptovskom Mikulašu, a veći deo grupe, na našu veliku radost, odlučuje da planinari. Planirali smo uspon na vrhove u Niskim Tatrama – Hopok (2024m) i najviši, Đumbijer (2043m). Od jezera, prateći žičaru, polako se penjemo besprekorno uređenom planinarskom stazom. Vreme je promenljivo. Ima i sunca, i oblaka.... Ali, prijatno je za hodanje. Stižemo na 1670 metara, do planinarskog doma Lukova. Tu pravimo pauzu, a zatim nastavljamo uspon ka Hopoku. Pratimo jasno vidljivu zimsku markaciju, dobro postavljenu tik uz ivicu strmog odseka. Magla beži ispred nas...Prolazimo pored meteorološke stanice, planinarskog doma „Kamena chata“, još malo uspona, i...na vrhu smo! Magla nas potpuno obavija. Vidika nema. Ali, to ne kvari naše raspoloženje. Imamo još tri „krštenja“ : Jelenino, Nikolino i Natašino.
Petak, 06.08. Još jedan dan za odmor. Ali, ne za sve nas. Grupa od sedmoro planinara (troje iz Niša i četvoro iz Novog Sada), uz saglasnost vodiča, odlazi tog dana na uspon na Slavkovski štit (2452m). To je, inače, jedini vrh u Visokim Tatrama na koji je dozvoljeno da se penje i zimi. Uspešno i vrlo brzo penju se na vrh. Nažalost, magla, kiša i grmljavina požuruju ih da se što pre spuste sa planine. Mi dan provodimo u slovačkim gradićima. Prvo odlazimo u Poprad, gde boravimo do 3 sata popodne. Neko na termalnim bazenima, a neko opet u šopingu, obilasku grada, ili ručku u restoranima. Dok putujemo ka Tatranskoj Lomnici, kroz prozor autobusa divimo se nepreglednim padinama pokrivenim ljubičasitim noćurkom, ali isto tako smo tužni zbog ogromne površine uništenih šuma i drveća koje je u jednom kratkom trenu odneo orkanski vetar (kažu tornado) koji je pokosio Tatre pre nekoliko godina (uništeno je preko tri miliona stabala četinarske šume!). U Lomnici ostajemo sat i po. U jednom od restorančića probamo njihovo tradicionalno jelo – haluške (neka vrsta testa sa sirom i prženom slaninicom). Ukusno! Iz ovog mestašca polazi žičara kojom se može popeti do vrha Lomnički Štit, drugog najvišeg i možda najlepšeg vrha u Tatrama. Ali, redovi za kupovinu karte su ogromni, a i cena karte je visoka - oko 40 evra! Na kraju, prolazimo kroz Stari Smokovec i Štrbske Pleso i vraćamo se u zamak. Dok putujemo, kiša pljušti...I opet smo imali sreće sa vremenom. Kabanica je celog tog dana bila spakovana na dnu naših ranaca. Te večeri je i Feđa, najmlađi član naše grupe (17 godina), ali već iskusan planinar, uzeo gitaru i odsvirao svoj repertoar. Pevušili smo sa njim...
Subota, 07.08. Još jedan dan za planinarenje. Odlazimo do Demanovske doline i ski-centra „Jasna“. Troje planinara ostaje u Lehoti, neki izlaze u Liptovskom Mikulašu, a veći deo grupe, na našu veliku radost, odlučuje da planinari. Planirali smo uspon na vrhove u Niskim Tatrama – Hopok (2024m) i najviši, Đumbijer (2043m). Od jezera, prateći žičaru, polako se penjemo besprekorno uređenom planinarskom stazom. Vreme je promenljivo. Ima i sunca, i oblaka.... Ali, prijatno je za hodanje. Stižemo na 1670 metara, do planinarskog doma Lukova. Tu pravimo pauzu, a zatim nastavljamo uspon ka Hopoku. Pratimo jasno vidljivu zimsku markaciju, dobro postavljenu tik uz ivicu strmog odseka. Magla beži ispred nas...Prolazimo pored meteorološke stanice, planinarskog doma „Kamena chata“, još malo uspona, i...na vrhu smo! Magla nas potpuno obavija. Vidika nema. Ali, to ne kvari naše raspoloženje. Imamo još tri „krštenja“ : Jelenino, Nikolino i Natašino.
Krštenje na Hopoku
Žurimo da se svi slikamo. Na vrhu se
nalazi i ploča koja pokazuje tačnu udaljenost glavnih gradova od
Hopoka. Tu je i Beograd, naravno. Vazdušnom linijom udaljen 485
km! Da je lepo vreme, videli bismo, kao na dlanu, sve vrhove Visokih
Tatri, poređane kao biseri u ogrlici. Ne žalimo, doći ćemo
ponovo...mislimo u sebi. Vraćamo se nazad, u Kamenu hatu, koja je,
inače, otvorena za planinare tokom cele godine, a odakle, nakon kraće
pauze, nastavljamo grebenom ka drugom vrhu. Magla i oblaci delimično se
podižu, pa opet imamo divne poglede sa grebena, ka dolinama na obe
strane. Planinarska staza koja vodi celom njegovom dužinom zaista je
pravo remek-delo. I stvarno, kako reče Rada, kao da hodate
Terazijama...Pogledajte sliku. Sa Hopoka smo se
spustili skoro 300 metara do prevoja Demanovske sedlo (1756m), a onda
nastavili dalje uspon preko grebena, do Đumbijera. Na samom vrhu,
postavljena su dva velika krsta posvećena nastradalim planinarima.
Nažalost, zbog oblaka u kome smo bili, ni sa ovog vrha nismo imali
poglede.
Kao na Terazijama
– greben ka Đumbijeru
Na Đumbijeru
Posle kraće pauze i zajedničkog
fotografisanja, krećemo nazad. Spuštamo se strmom padinom
planine, serpentinastom planinarskom stazom, ka prelepoj Širokoj
dolini...Sa naše leve strane ostaje veličanstveni prevoj
Demanovske sedlo, prekriven kao tepihom, zelenom, skoro satenastom
travom...
Razne nijanse zelene boje mešaju se sa raznobojnim cvećem koje raste na padinama...Zadivljeni smo lepotom. Često se zaustavljamo da bismo fotografisali...Spuštamo se do šume. Pre ulaska u nju, pravimo pauzu...beremo borovnice...Okrećemo se da još jednom pogledamo masive Niskih Tatri...Da ih zapamtimo i u našim mislima sačuvamo dugo, dugo...Tada vidimo da se tamni oblaci nadvijaju nad njima, a čuje se i grmljavina. Umakli smo na vreme. Po ulasku u šumu, počinje kišica. Konačno oblačimo naše kabanice, danima spakovane na dnu ranca. Vrlo brzo ih skidamo, jer kiša prestaje. I tako, nekoliko puta...Dolazimo do planinarskog doma Lučki. Naše poslednje planinarsko odredište. Naša poslednja hata...Po malo smo setni. Po malo tužni...Znamo da je tu kraj. A onda, pre ulaska u autobus, sunce nam se odjednom ponovo pokazalo u punom sjaju. Pred našim očima puklo je plavo nebo. Bljesnule su nestvarne stene planinskog masiva. I kao da smo začuli šapat: dođite nam opet!
Uveče se opet okupljamo u trpezariji i, uz gitaru i pesmu, polako opraštamo od Slovačke...
Nedelja, 08.08. Ujutru smo se spakovali, doručkovali, pozdravili sa Fridrihom i zahvalili mu na srdačnom gostoprimstvu i ljubaznosti. Pauzu smo pravili u malom, živopisnom gradu Banska Bistrica, a onda nastavili ka mađarskoj granici i Budimpešti.
Banska Bistrica
Nije bilo gužvi kao u dolasku.
Budimpešta nas je sačekala prepuna turista. Neizbežna
šetnja ulicom Vaci, obilazak Srpske ulice i pravoslavne crkve,
kolači u poslastičarnici Žerbo...Nastavljamo putovanje. Feđa uzima
gitaru i započinje sa pesmom. Pridružujemo mu se. Veseli smo. Kako je
već kasno, odustajemo od pauze na Palićkom jezeru. Rastajemo se sa
planinarima iz Novog Sada. Stižemo u Beograd pre ponoći. Svetla sa
Hrama Svetog Save obasjavaju našu malu Skerlićevu ulicu, koja
nas je toliko puta ispraćala i sa koliko puno ljubavi ponovo
dočekivala. Na koju smo kročili kao pristigli, posle dugo, dugo
vremena, iz nekog drugog sveta, iz neke potpuno druge dimenzije,
nestvarne, bezvremene, božanstvene...Prepuni utisaka koji prosto kipte
iz nas...Očarani, omađijani...onom, „tatranskom magijom“,
sa početka moje priče. Uzela sam rančeve i zakoračila ka
autu...Odjednom, shvatila sam da ne hodam...Ja lebdim...!
Statistika: Naša grupa brojala je 37 planinara iz različitih planinarskih društava iz Srbije: Pobeda i Železničar iz Beograda, Kablar iz Čačka, Železničar iz Niša, Naftaš i Viline vodice iz Novog Sada, Deli Jovan iz Negotina.
Uspon na Krivan: pređeno 25 km i savladano 1400 m n/v.
Kružna staza oko Soliska: pređeno 17 km i savladano 1100 m n/v.
Uspon do sedla Prielom, ispod Vihodne: pređeno 21 km i savladano 1150 m n/v.
Uspon na Hopok i Đumbijer: pređeno 23 km i savladano 1300 m n/v.
Uspon na Slavkovski štit: pređeno 17 km i savladano 1450 m n/v.
Za 8 dana (sa usponom na Slavkovski štit) ukupno pređeno 123 km i savladana visinska razlika od 7260 m.
Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Izveštaj: Marija Petrović, PD Pobeda
Fotografije: Tomislav Stanojević, PD Pobeda, Popov Fedor, Naftaš - Novi Sad,Marija Petrović
Statistika: Naša grupa brojala je 37 planinara iz različitih planinarskih društava iz Srbije: Pobeda i Železničar iz Beograda, Kablar iz Čačka, Železničar iz Niša, Naftaš i Viline vodice iz Novog Sada, Deli Jovan iz Negotina.
Uspon na Krivan: pređeno 25 km i savladano 1400 m n/v.
Kružna staza oko Soliska: pređeno 17 km i savladano 1100 m n/v.
Uspon do sedla Prielom, ispod Vihodne: pređeno 21 km i savladano 1150 m n/v.
Uspon na Hopok i Đumbijer: pređeno 23 km i savladano 1300 m n/v.
Uspon na Slavkovski štit: pređeno 17 km i savladano 1450 m n/v.
Za 8 dana (sa usponom na Slavkovski štit) ukupno pređeno 123 km i savladana visinska razlika od 7260 m.
Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Izveštaj: Marija Petrović, PD Pobeda
Fotografije: Tomislav Stanojević, PD Pobeda, Popov Fedor, Naftaš - Novi Sad,Marija Petrović