SLOVAČKA – VISOKE I NISKE TATRE, drugi deo
Kamenita staza u početku
vodi kroz nisko četinarsko rastinje. Prelazimo i preko nekoliko drvenih
mostića iznad potoka, koji se snažno i bučno obrušavaju preko
glatkog, većeg ili manjeg kamenja. Oblaci se polako razilaze, a iznad
nas se pojavljuje beskrajni plavetni svod, sa suncem koje polako
počinje da greje. I daje potpuno drugačiju sliku od one sa oblacima.
Sve je lepše, bistrije, kontrast je jači, stene su sjajnije,
voda je plavlja, četinari su zeleniji, mi smo srećniji...I opet
nestvarno.
| Svuda oko nas oštri i stenoviti vrhovi, strme litice, slapovi i vodopadi koji se, sa neverovatne visine od preko 2000 metara (skoro sa neba!), uz glasan huk, slivaju ka nama... |  |
||
| Slapovi sa neba | |||
 |
A onda nailazimo na delove prekrivene snegom i na prelepo, delimično zaleđeno jezero, nestvarne tirkizno-sivo-plave boje. Zove se Žablje jezero. | ||
| Jezero | |||
| Tu se zaustavljamo i uživamo, uživamo...Toliko je lepo sve što vidimo, da jednostavno ne možemo da se nagledamo sve te lepote! Penjemo se dalje i dolazimo do dela koji je stenovit, delimično strm, ali opet nepogrešivo obezbeđen sajlom i klinovima. |  |
||
| Uspon uz sajlu |
Lako savlađujemo i taj
uspon i stižemo u planinarski dom pod Risi, na 2250 metara. Opet
pravimo pauzu, jedemo divnu štrudlu sa jabukama, osvežavamo se i
krećemo na završni uspon. Još malo snega iznad doma, a
onda samo preko stena i ogromnog kamenja...Opet se okrećemo na sve
strane...
| Lepota...I tu smo, na vrhu. Ali u Poljskoj! |  |
||
| Na Risiju |
Da, vrh Risi (2503m) je
najviši vrh Poljske, koji se nalazi na samoj granici sa
Slovačkom. Mali je i na njega može da stane samo nekoliko planinara.
Metalni krst kao obeležje i nekoliko velikih kamenih
gromada...Raširili smo srpsku zastavu…Slikamo se.
Uzbuđeni smo...uzbuđeni od sreće što smo se bezbedno i relativno
lako popeli, uzbuđeni od tog predivnog pogleda koji se pruža na sve
strane, pa i na to ogromno, plavo jezero koje se nalazi na poljskoj
teritoriji, u podnožju vrha...Tamni oblaci dolaze odnekuda i kovitlaju
se iznad nas, duva vetar, ali mi i dalje ostajemo tu, ne ide nam se
nazad...Hoćemo još malo da uživamo...Posle nekoliko nezaboravnih
minuta provedenih na tom čarobnom mestu, krećemo... Istom stazom.
Oblaci se razilaze, vetar se stišava, a sunce je opet naš
najmiliji saputnik.
| Po povratku u Štrbske Pleso, prošetali smo se oko jezera i uživali u pogledu na prelepe vile, kuće i hotele uz obalu, kao iz bajke... |  |
||
| Štrbske Pleso, jezero |
Mirno i tiho, svuda oko
nas. Čisto je. Nigde papirića, opuška... U Janoškov dom,
naše prijatno utočošte, stigli smo oko pola 9. Gladni,
gladni...Večera. San...
Subotnje jutro osvanulo je tmurno, hladno i kišovito. Nažalost, zbog zaista loših vremenskih uslova, morali smo da odustanemo od naše planirane kružne ture i uspona na Furkotski štit, ali smo se vrlo brzo organizovali, obukli kabanice i ipak krenuli u turistički obilazak slovačkih gradića, a deo grupe i u kraću, planinarsku šetnju. Prvo smo svratili u Poprad, a zatim otišli u Tatransku Lomnicu koja je najveći, najviši i najbolje opremljen ski-centar u Tatrama. Svi ti slovački gradići međusobno su povezani železnicom na električni pogon čija dužina iznosi 35 kilometara. Obilazimo gradić, a zatim autobusom idemo do Tatranske Lesne, odakle deo grupe polazi na pešačenje, a ostali planinari idu autobusom do Starog Smokoveca, gde ćemo se naći kasnije. Od Lesne (930m), krećemo obeleženom i uređenom stazom uz reku Studeni Potok. Kiša sipi, ali ušuškani u široke kabanice, ne marimo mnogo. Huk reke je sve jači i jači, stapa se sa romorenjem kiše, ne čujemo se jedni između drugih. Ali reči tu nisu ni potrebne. Gledam samo ta ozarena lica i na njima vidim divljenje, uzbuđenje, sreću...Penjemo se sve više i više. Bukovi, slapovi, vodopadi...postaju sve veći, brži i uzbudljiviji...Kapljice vode rasprskavaju se na sve strane.
Subotnje jutro osvanulo je tmurno, hladno i kišovito. Nažalost, zbog zaista loših vremenskih uslova, morali smo da odustanemo od naše planirane kružne ture i uspona na Furkotski štit, ali smo se vrlo brzo organizovali, obukli kabanice i ipak krenuli u turistički obilazak slovačkih gradića, a deo grupe i u kraću, planinarsku šetnju. Prvo smo svratili u Poprad, a zatim otišli u Tatransku Lomnicu koja je najveći, najviši i najbolje opremljen ski-centar u Tatrama. Svi ti slovački gradići međusobno su povezani železnicom na električni pogon čija dužina iznosi 35 kilometara. Obilazimo gradić, a zatim autobusom idemo do Tatranske Lesne, odakle deo grupe polazi na pešačenje, a ostali planinari idu autobusom do Starog Smokoveca, gde ćemo se naći kasnije. Od Lesne (930m), krećemo obeleženom i uređenom stazom uz reku Studeni Potok. Kiša sipi, ali ušuškani u široke kabanice, ne marimo mnogo. Huk reke je sve jači i jači, stapa se sa romorenjem kiše, ne čujemo se jedni između drugih. Ali reči tu nisu ni potrebne. Gledam samo ta ozarena lica i na njima vidim divljenje, uzbuđenje, sreću...Penjemo se sve više i više. Bukovi, slapovi, vodopadi...postaju sve veći, brži i uzbudljiviji...Kapljice vode rasprskavaju se na sve strane.
 |
Na pojedinim mestima, penjemo se na široke, ravne stene pored same vode i zadržavamo se kako bismo opet napravili neku dobru fotografiju. | ||
| Deo grupe na vodopadima | |||
| Čak i na tim mestima, kao osiguranje, postavljeni su
stubovi, ukopani u stenu i povezani lancima. Penjemo se na visinu od
1235 metara i zadržavamo se kod vodopada Mali i Veliki Skriti.
|
|||
 |
 |
||
| Jedan od vodopada |
Kaskade | ||
Dolazimo do lepe
planinarske kuće, tj. hotela - „Bilikova chata“. Sladimo se
slovačkim specijalitetima. Posle kraćeg zadržavanja, ponovo
oblačimo kabanice i penjemo se do Hrebioneka, na 1285 metara, odakle se
već u dolini vidi Stari Smokovec. Kroz razređenu šumu, čije
drveće su skoro potpuno uništile kisele kiše, i pored
neobičnih tračnica kojima je u tom momentu prošao mali crveni
voz koga vuče sajla, spuštamo se u Stari Smokovec. Takođe
ušuškano, mirno mesto, sa bezbroj živopisnih hotela i
pravi raj za skijaše. Kiša je i dalje sipila, ali nam
nije pokvarila raspoloženje. Naprotiv, veoma raspoloženi, ušli
smo u autobus, gde su nas već čekali planinari koji su ostali u tom
gradiću. U Janoškov dom vraćamo se oko pola 6 popodne. Večeramo,
a zatim se povlačimo u sobe i polako pakujemo i pripremamo za
sutrašnji povratak.
Nedelja. Takođe oblačno
i prohladno. Pozdravljamo se sa Fridrihom i Milanom, našim
ljubaznim domaćinima, sedamo u autobus i napuštamo Tatre.
Putujemo kroz Slovačku...dan je, pa gledamo kroz prozor sve ono
što nismo videli kada smo putovali noću. Ovog puta, ne
preskačemo Banjsku Bistricu. Osam sati je ujutru, još je
uspavana. Budi je naš smeh dok se šetamo njenim mirnim
ulicama. Ulazimo u Mađarsku. Idemo ka Budimpešti. Tu pravimo
pauzu od dva i po sata. Vaci ulica, mostovi, Žerbo poslastičarnica,
Budim, Pešta, kako ko... Lepa je, iako i ona oblačna i
kišovita. Naša granica. Pauza na Paliću. Sipi
kiša, ali jezero je i pored toga lepo. Načičkani restorani na
obali i kućice, opet kao iz bajke...Spajamo stolove, sedamo u
baštu jednog restorana, prvo pijemo dunju, a onda stavljamo
bordo portiklice i jedemo najukusniji riblji paprikaš na
svetu...sa pogledom na jezero. Naša grupa planinara je mala, ali
odabrana. Mlađi, ali i stariji, prepuni one dobre, prave, pozitivne
energije, uvek spremni za šalu i smeh. Spremni da se prilagode
svakom trenutku, ali i neplaniranoj situaciji, i uvek, ali uvek –
SA OSMEHOM! Srećni smo što ih imamo za prijatelje i saputnike, i
što sve ove nezaboravne trenutke delimo sa njima.
Nastavljamo putovanje. Polako pada noć. Kiša i dalje sipi. Pa
onda pljušti. Ne smeta nam. Muzika u autobusu sve glasnija,
atmosfera sve zagrejanija, pevanje na sav glas, pa čak i igranje.
Osmesi na svim licima. Konačno, naš Beograd...
Risi – uspon trajao 10 sati. Prešli 24 kilometara i savladali visinsku razliku od 1380 metara. Na Risi se popelo 24 planinara.
Za tri dana, ukupno prešli 50 kilometara i savladali visinsku razliku od 2260 metara.
Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Fotografije: Marija Petrović i Milica Majstorović, PD Pobeda, Slađana Dostanić, PD Zrenjanin
Izveštaj: Marija Petrović