Pelješac (Sv. Ilija i Ćućin), Orebić, Korčula, Dubrovnik

12. – 16. 04. 2012.

 

         Hrvatska je postala jedna od naših omiljenih destinacija. Već šest godina odlazimo na hrvatske planine i more, i svaki put se vraćamo oduševljeni, prepuni najpozitivnijih utisaka, sa željom da i sledeće godine opet pohodimo te divne prostore. Dugačak oko 70 km, Pelješac je, po površini koju zauzima, drugo po veličini poluostrvo u Hrvatskoj, nakon Istre. Sa kopnom je spojen Stonskom prevlakom koja je na najužem delu široka 1450 m. Prevlaka je pretežno peskovita i očigledno je da je nastala nanosima, što pokazuje da je Pelješac nekada bilo ostrvo. Sveti Ilija (961 m) najviši je vrh i najpoznatija planinarska destinacija na Pelješcu i nalazi se na zapadnom kraju poluostrva. Masiv oko vrha Sv. Ilije dug je 6,5 km, a oko 2,5 km širok. Jedna legenda kaže da je vrh bio nazvan Perunovo brdo, po starom slovenskom bogu Perunu, gospodaru gromova. Crkva Sveti Ilija i Pantelija izgrađena je na samom vrhu u 16. ili 17. veku, ali je bila uništena od strane mnogih udara gromova u 19. veku i nikada nije ponovno obnovljena. Sv. Ilija zamenilo je ime Perun. Kasnije u istoriji, italijanski naziv Monte Vipera (planina zmija) bio je u upotrebi. Neki misle da je ime došlo od zmije otrovnice (od imena poskok), koja živi u tom području, a drugi misle da je tako nazvano zbog konfiguracije strmih stenovitih padina iznad Orebića koje podsećaju na zmiju, sa svojim cik-cak linijama geoloških slojeva. Lokalni stanovnici ga jednostavno nazivaju – Ilija.         

 
Posle noćnog putovanja, u petak ujutru, stigli smo u Ston. Poznat po čuvenim Stonskim zidinama i najstarijom solanom u Evropi, ovaj gradić privukao je našu pažnju. Iako još uvek bunovni od spavanja ili dremanja u autobusu, znatiželjno smo se uputili ka biletarnici zidina. Srećom, upravo je bila otvorena, pa smo kupili karte i krenuli na “uspon”. Na Prevlaci, tj. na padinama brda Podzvizd, 1333. godine započeta je izgradnja stonskog fortifikacijskog sklopa koji je povezivao tri gradića: Ston, Mali Ston i Broce. Bio je dug preko 7500 metara, a danas je očuvano oko 5500 metara i drugi je po dužini u Evropi (posle Kineskog zida). Ovaj monumentalni odbrambeni kompleks sagradili su Dubrovčani, kada je poluostrvo Pelješac došlo u sastav Dubrovačke republike. Zidine su ojačane sa 40tak kula i pet tvrđava. Nismo imali vremena da pređemo celu dužinu ovih zaista velelepnih zidina, ali smo uspeli da se popnemo na dve kule i odatle gledamo Ston, kao i more sa druge strane.
Ka jednoj od kula

Pogled na Ston Savršenstvo konstrukcije
Nastavili smo naše putovanje i stigli u Trstenik, jedno od najstarijih mesta na poluostrvu, sa predivnim prirodnim uvalama i plažama, okruženo divnom borovom šumom. Kada se naš veliki autobus parkirao na sred plaže, a mi izašli da se spremamo za uspon na Ćućin, odmah smo postali prava atrakcija za nekolicinu meštana koji su polako izlazili iz svojih kuća, u jedinoj konobi na plaži pili prvu jutarnju kafu, ili već nešto radili u svojim baštama. Na uspon nas je pošlo oko 40. Starom stazom kojom su stanovnici bili povezani sa ostalim mestima na zapadnom delu poluostrva, laganim tempom, sa čestim pauzama i osvrtanjima ka moru, popeli smo se na brdo Ćućin (615 m), stanište muflona i divljih svinja. Umesto njih, na jednoj padini, ugledali smo nekoliko divokoza!
Grebenom ka vrhu Ćućin


Posle blagog jutarnjeg sunca, polako su počeli da se navlače sivi oblaci, ali kiše nije bilo. Sa vrha se pruža jedan od najlepših pogleda sa Pelješca, s obzirom da se nalazi na sredini, tako da se poluostrvo vidi celom dužinom. Vide se i okolna ostrva - Mljet, Lastovo, Korčula, Hvar, planina Biokovo, kao i planine Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

U povratku, spustili smo se do mesta Pijavičino, gde nas je sačekao autobus i desetak planinara koji nisu želeli da pešače. Posle kraće pauze u obližnjem kafiću, nastavili smo put ka Orebiću. To je lepo mestašce na jugozapadu poluostrva, podignuto krajem 15. i početkom 16. veka, na području tadašnje Dubrovačke Republike. Godine 1586. pomorci porodice Orebić obnovili su kaštel usred utvrđenog naselja, koje je po njima nazvano Orebić. Od davnina se razvijao kao pomorsko središte. U centru mesta nalazi se i Pomorski muzej, osnovan 1957. godine. Posebno uzbuđenje zbog ponovnog susreta sa Orebićem, osetila sam kako ja, tako i još nekoliko planinara, koji smo, pre više od 20 ili čak 30 godina, proveli ovde nekoliko divnih leta. Smestili smo se u četiri privatne kuće, u samom centru gradića. Posle neprospavane noći, obilazaka i planinarenja, ušuškali smo se u krevete i vrlo brzo zaspali.


Pogled sa Ćućina Na Ćućinu

U subotu ujutru, probudila nas je kiša. Lila je kao iz kabla. Naš vođa brzo je reagovao. Plan je odmah promenjen, pa ostavljamo uspon na Sv. Iliju za sutrašnji dan, a tog jutra, u punoj planinarskoj opremi, krećemo na Korčulu. Dok smo čekali brod koji će nas prebaciti na ostrvo, posmatrali smo tamno nebo koje se potpuno spojilo sa sivim morem. Jak vetar krivio je naše kišobrane, a kiša je i dalje padala i činilo nam se da nikada neće stati. Vožnja do Korčule trajala je petnaestak minuta. Po izlasku u luku Dominče, koja se nalazi na 4 km od centra grada, uzeli smo taksije koji su nas prebacili do samog ulaska u stari grad. I upravo kada smo prošli kroz njegova vrata i kročili na glatke, mokre pločnike njegovih uskih ulica, jak pljusak polako je počeo da jenjava. Prvi put, srednjevekovni grad Korčula spominje se u 10. veku. Izgrađen je u obliku riblje kosti, koji je kao takav sačuvan. Arhitektura stambenih objekata u gotsko – renesansnom stilu datira iz 15. i 16. veka.Grad je prepoznatljiv po crkvama, palatama, tvrđavi, kao i mnogobrojnim uskim i strmim ulicama sa mnogo stepenica. Grad je u 13. veku bio opasan visokim odbrambenim zidom, a Mlečani su dodatno sagradili kule, stotinak godina kasnije. Dugo vremena kroz istoriju, grad je sa kopnom bio spojen pokretnim mostom. Zanimljiva je priča vezana za Korčulu i jednog od svetski najpoznatijih moreplovaca i istraživača, Marka Pola. Naime, iako pouzdano nikad nije dokazano, smatra se da se na Korčuli 1254. godine rodio Marko Polo. Po postojećim zapisima, ulica i deo grada u kome se nalazi kuća Marka Pola, po opisu odgovaraju upravo prostoru koji je od najranijih dana pripadao familiji Polo, a danas je neizostavna atrakcija svakog namernika koga put donese na Korčulu. I tako, odmah po ulasku u grad, i mi smo obišli kuću Marka Pola, a zatim se raštrkali po uskim uličicama…
Kuća Marka Pola
Pošto je bila Velika subota, poželeli smo da pronađemo pravoslavnu crkvu. Znali smo da postoji, ali je bilo jako teško pronaći je. I, neverovatno…Upravo stojeći ispred nje (nismo bili sasvim sigurni da je to naša crkva), pored nas je prošao jedan stariji gospodin koji nam je potvrdio da je upravo to pravoslavna crkva i poslao nas do susednog ulaza gde smo potražili izvesnog Ostoju koji ima ključ. Našoj sreći nije bilo kraja! U unutrašnjosti crkve, upalili smo sveće, Ostoja nam je poklonio male ikone i malo tamjana, fotografisali se zajedno sa njim, a zatim nastavili dalje naš obilazak.
Osmesi-kiša nam ne smeta!

Dugo smo šetali po ovom zaista lepom gradiću. Kiša je potpuno stala, a kako je temperatura sve više rasla, skinuli smo kabanice i raskomotili se. A onda se pojavilo i sunce, pa je raznorazno cveće, po dvorištima i baštama kuća pored kojih smo prolazili, posle jake kiše koja ga je dugo “kupala” svom snagom, bljesnulo u svojoj lepoti. Od prelepog amarilisa, do rascvetanih kaktusa, od divnih ciklama do jarkih gerbera… Uz zelene četinare i drugo neobično drveće, rastinje, rascvetane žbunove, stabla sa limunovima i pomorandžama, zajedno sa cvećem, grad Korčula je u tom trenutku bio prava mala botanička bašta! Uživali smo…Posle pice i kolača u jednom restoranu, oko 4 sata popodne ukrcali smo se na brod i vratili u Orebić. Poželela sam da prošetamo do hotela gde smo, u mladosti, odlazili na igranke…Hodali smo pored uzburkanog mora, slušali onaj dobro poznati šum talasa koji se valjaju preko sitnih oblutaka, posmatrali sivo nebo i sunce koje se probija kroz njega. Prizori…skoro nestvarni. Duga betonska staza koja vodi sve vreme pored mora, natkrivena borovima, dovela nas je do “mog” hotela. Bilo je malo teško prepoznati ga, jer je renoviran, promenjeno mu je ime, a umesto podijuma za igru, sada su na tom mestu bazeni…Stojeći ispred njega, osetila sam se kao u vremeplovu…Pokušavala sam da vratim to vreme, a slatko uzbuđenje, kao i po malo nostalgije i sete, obuzimali su celu moju dušu…U povratku, svratili smo u jednu kuću pored puta, gde su ljubazni domaćini izneli da probamo mirišljave rakije, vina i likere najrazličitijeg sastava i ukusa. Posle večere, nas desetak, okupili smo se u jednom od apartmana i proveli veče uz gitaru i pesmu.

Sa Ostojom Pogled na grad
Botanička bašta Amarilis


Osvanuo je Uskrs. Kiša je lila kao iz kabla. Pomislili smo da nikada neće stati. Kucali smo se jajima, poželeli jedni drugima srećan praznik i stalno gledali kroz prozor. A onda, kao da je opet neko svojim čarobnim štapićem odjednom zaustavio tu neumornu kišu! Radosni zbog toga, brzo smo se spremili i krenuli na uspon na Sv. Iliju. Bilo nas je 25. Iz grada, planinarska staza kroz borovu šumu vodi do gotičko-renesansnog franjevačkog samostana i crkve Gospa od anđela. Nalazi se na oko 2 km od Orebića, na 179 m nadmorske visine. Pored njega nalazi se staro kapetansko groblje, poslednje počivalište peljeških kapetana, sa koga se pruža predivan pogled na ostrvo i grad Korčulu. Ispod samostana i crkve, prostire se velika šuma čempresa, zaštićena park-šuma. Posle kraće pauze, nastavili smo dalje. Na oko 1 km zapadno od samostana, prošli smo kroz zaseok Bilopolje, a zatim nastavili uspon stazom kroz nisku makiju. Zaobišli smo Zmijino brdo, i nastavili dalje, kroz borovu šumu, preko visoravni i padina koje pružaju bogate vidike, posebno na grad Korčulu. Podizali smo glave i ka samom vrhu koji je neprestano bio obavijen sivim oblacima.

Uskrs Uspon ka samostanu Vrhovi u magli


U jednom trenutku, kratak pljusak od svega nekoliko minuta, odvratio je desetak planinara od daljeg uspona. Oni su se vratili nazad i proveli divno popodne u obilascima okoline. Mi smo nastavili dalje, do planinarskog skloništa na 800 metara nadmorske visine. Iako već u oblaku, ipak smo povremeno uspevali da vidimo more i ostrva. Vrlo brzo, stigli smo i na vrh na kome se nalazi veliki drveni krst (961 m). Kuckali smo se preostalim (nepolupanim) jajima, nazdravili, stavili pečate.
Planinarsko sklonište Na Svetom Iliji

Bili smo zadovoljni što nas je vreme poslužilo, što smo bili uporni i nismo odustali. U jednom trenutku, našu upornost nagradili su i oblaci koji su se na tren razišli, pa smo samo na kratko i sa vrha ugledali deo mora i ostrva! „Sreća prati hrabre“, zaključili smo po ko zna koji put. Posle skoro pola sata pauze, krenuli smo istom stazom nazad. A onda se i vreme prolepšalo. Plavo nebo „odguralo je“ sive oblake koje su zamenili beli, pufnasti, a plavetnilo mora došlo je još više do izražaja. Opet smo imali sada još lepše poglede na Korčulu i okolna raštrkana ostrvca - „pukla ogrlica pa se biseri rasuli na sve strane“, kako kaže Nena, komentarišući ovu sliku, „ostrvca kao brošići“, kako kaže Rada...

Pogled na Korčulu Pogled na ostrvca
Svaki čas smo zastajkivali i pokušavali da odgonetnemo koja sve ostrva vidimo u daljini. Hvar, Brač, Lastovo, Mljet...Oduševljeni pogledima i lepim vremenom, uživali smo u tom silasku, a aparati su samo „škljocali“. Po dolasku u Orebić, opet smo se raštrkali, svako na svoju stranu. Mi smo prošetali do Trstenice, glavne orebićke plaže i uživali na suncu, dok smo brčkali umorne noge u hladnoj morskoj vodi. Taj divan dan završili smo u obližnjem kafiću. Nebojša je doneo gitaru i opet smo zapevali. Pridružili su nam se konobarica, vlasnik kafića i dva momka iz jedne orebićke klape! Bilo je veselo, a pesme iz svih prostora ex-Jugoslavije smenjivale su se jedna za drugom! Trenuci koji se ne zaboravljaju...
Pogled na Orebić

U ponedeljak ujutru, napustili smo Orebić. Pozdravili smo se sa ljubaznim domaćinima naših kuća i krenuli put Dubrovnika. U trenutku kada smo ušli u autobus, počela je da pada jaka kiša koja nas je pratila skoro sve vreme puta. U Dubrovnik smo ušli pod kišobranima i u kabanicama. No, nije nam smetalo. Bili smo srećni što smo opet imali tu privilegiju da obiđemo ovaj grad, čuven po svojoj istoriji i lepoti. Prošetali smo Stradunom, obišli još nekoliko divnih građevina, fontana i spomenika, ušli u pravoslavnu crkvu, pojeli kolače u gradskoj poslastičarnici i vratili se u luku, gde nam je bio parkiran autobus. U Višegradu smo napravili pauzu od jednog sata. Izašli smo iz autobusa (na našu veliku sreću, kiša NIJE padala), prešli čuvenu ćupriju preko Drine i u obližnjim restoranima pojeli ćevape, tufahije... U Beograd smo stigli kasno, negde oko 2 sata ujutru.


Stradun Ćao,more!

S obzirom da se radi o poluostrvu i „morskoj turi“, ipak smo postigli i lepe planinarske rezultate. U tri dana, prohodali smo 45 km i savladali visinu od 2007 metara (prvi dan – Stonske zidine i uspon na Ćućin: 800 m visine i 10 km; drugi dan – šetnja po Korčuli i Orebiću: 310 m visine i 15 km; treći dan – uspon na Sv. Iliju: 960 m visine i 20 km).

Ovo je putovanje posle koga se još dugo, dugo slažu i ređaju utisci, a kako dani i nedelje prolaze, slike postaju sve jače i jače. Tako je bilo i sa nama. Na ekranima naših kompjutera u kancelarijama, nismo videli ni slova, ni brojeve...Umesto njih, pred očima nam se talasalo i pod suncem bljeskalo beskrajno plavetno more, sa raštrkanim ostrvcima oko Korčule, „kao rasutim biserima“, dok nam je u ušima, kao najlepša melodija, šumeo zvuk talasa koji su se kotrljali preko uglačanih oblutaka. I u dubini svojih duša, znali smo, da negde odozgo, sa pelješačkih vrhova, sve to posmatra Sveti Ilija Gromovnik, koji je nas, uporne i velike zanesenjake i zaljubljenike u planinu, radosno primio u svoja nedra i u tim trenucima poštedeo kiše, gromova i munja.




     Vođa puta: Milan Lončar

 

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović