Tri Povlena,
25.11.2012.

 

Tog hladnjikavog, novembarskog jutra, Beograd je obavila gusta magla. Dok je polako svitalo, okupili smo se ispred Hrama Svetog Save, ukrcali u minibus i uputili ka Valjevskim planinama. Jedan od popularnijih izleta po Srbiji upravo je onaj koji smo i mi želeli da ostvarimo tog dana: uspon na Mali, Srednji i Veliki Povlen. Udobno ušuškani u toplom minibusu, još uvek sanjivi, kroz prozor smo gledali gustu maglu koja je prekrivala put kojim smo išli, ali isto tako i zrake sunca koji su izranjali iz te beline i, ipak, obećavali lep dan. I zaista, čim smo skrenuli na put ka Valjevu, kao dotaknuta čarobnim štapićem, magla se raspršila i nestala u trenu. Odjednom su nas zabljesnule vatrene jesenje boje prirode, krošnji drveća i lišća i jedva smo čekali da zakoračimo u tu lepu jesen koja nam se široko osmehivala i zvala u svoj zagrljaj.
 
Na izlasku iz Valjeva, u restoranu „Platani“, napravili smo pauzu za kafu, gde nam se pridružio i Vlada Matković sa još troje planinara. Oni su iz Beograda krenuli kolima, jer mesta u minibusu više nije bilo. Vrlo brzo, stigli smo na Debelo Brdo, odakle smo krenuli na pešačenje. Kako je uobičajeno da se prvo ide na Veliki Povlen, pa onda dalje, preko Srednjeg, do Malog, i pošto smo pre samo dve nedelje privatno išli tim putem, tog dana, Milan je rešio da „obrne redosled“. Prešli smo reku Trešnjicu i odmah krenuli prilično strmom stazom kroz šumu. Prvi uspon
  Prvi uspon
 
Dok smo gazili opalo, vlažno lišće i udisali svež, jutarnji vazduh, dobro smo se zagrejali, potpuno rasanili i bili spremni za još jednu planinarsku avanturu. I sva naša čula polako su se budila: oči su željno upijale udaljene prizore nepreglednih planinskih venaca u daljinama, duboko smo udisali i mirisali opalo lišće i travu prekrivenu rosom, osluškivali jutarnju tišinu čarobne šume kroz koju smo se peli... Sa prevoja na koji smo vrlo brzo izašli, iz daljine nas je pozdravila Tara, naša omiljena.... Magla u udolinama, oblaci, plavetni obrisi planina... sve stopljeno i kao naslikano na slikarskom platnu... Lepo, nestvarno, prosto je plenilo... Prizori
  Prizori
 
Nastavili smo dalje, ka malom uzvišenju i našem prvom vrhu tog dana – Bedenu. Nismo hteli da gazimo preoranu njivu kako bismo došli do njega, već smo ga samo fotografisali i produžili. Makadamskim putem, uputili smo se polako ka Malom Povlenu koji nam je već „pozirao“ i prizivao nas u njegova nedra. Mali Povlen
  Mali Povlen
 
A onda, opet čaroban prizor ispred nas: to neobično i nestvarno lepo „magleno more“, slika koja može da se vidi i doživi samo na planini...
 
"Magleno more" Ka Malom Povlenu
"Magleno more" Ka Malom Povlenu
 
Stazom kroz šumu, pa preko širokih livada, pored mnogih napuštenih kuća i lepih vikendica, laganim tempom, došli smo i do velike zaravni i male crkve na njoj, u podnožju Malog Povlena. Tu smo zastali da predahnemo. Ušli smo u crkvu, a onda se popeli i na visoku osmatračnicu, odakle su se još dalje i još lepše videle udaljene planine, raštrkane svuda po Srbiji. Crkvica u podnožju Malog Povlena
  Crkvica u podnožju Malog Povlena
 
Strmom stazom kroz šumu, polako smo se popeli na Mali Povlen (1347 m), najviši od sva tri. Na vrhu smo sedeli dugo. Kao nanizane bisere, prepoznavali smo Zlatibor, Rudnik, Taru, Jablanik, Medvednik, Bobiju... Znajući da je zima na pragu i da će sunčane i vedre dane vrlo brzo zameniti sivi, tmurni i hladni, okrenuli smo lica ka suncu, zatvorili oči i upijali njegove zrake iz sve snage, želeći da što više te blagosti i topline unesemo u sebe ... topline koja će nas onda grejati cele zime! To divno „gušterisanje“ prekinuo je naš vodič, pozivom da se ipak mora dalje. Grupa na Malom Povlenu
  Grupa na Malom Povlenu
 

I u nastavku pešačenja smo uživali ... preko prelepih proplanaka i livada, kroz šumu i opalo lišće, kroz jesen koja nam se raskošno prikazivala u najlepšim bojama, pod plavom kapom nebeskom, prošaranom beličastim oblacima i raspršenim tragovima aviona...

Pre uspona na Srednji Povlen, malo smo skrenuli sa staze i došli do neobične grupacije stena koje su se uzdizale u gustoj šumi. Prvi je Milan krenuo da se vere po njima, a onda, kao po komandi, usledio je pravi mali „desant“ na stene! Svi su hteli da se brže-bolje uzveru na njih, da pogledaju odozgo šta se ima videti, da se slikaju, poziraju... Bilo je mnogo smešno i simpatično. Naravno, neko je morao da ostane i dole, da sve to ovekoveči fotografskim aparatima. I nije nam bilo teško! Slikali smo i slikali, dok smo se slatko smejali neobičnim vratolomijama naših planinara koji su na sve moguće načine pokušavali da se popnu na onaj vrhčić, pa onda i na onaj, pa i na onu stenu tamo...
 
Vođa prvi... ...pa svi za njim!
Vođa prvi... ...pa svi za njim!
 
Kada je ta mala avantura završena, vrlo brzo, popeli smo se i na Srednji Povlen (1301 m).
 
Uspon ka Srednjem Povlenu Predah Pogled na Medvednik (desno) i Jablanik (levo)
Uspon ka Srednjem Povlenu Predah Pogled na Medvednik (desno) i Jablanik (levo)
 
Kratko smo se zadržali i nastavili preko lepog, uskog, stenovitog grebena, kroz nisku šumu, do Velikog Povlena (1271 m). Zanimljivo je da se Valjevčanima, gledajući ga sa puta, on, kao najbliži, učinio i najvećim, pa je otuda i dobio naziv Veliki, iako je od sva tri on najniži po visini. Još jednom smo bacili pogled na naše divne planine, rasute svuda po Srbiji, a onda se kroz šumu spustili u podnožje, do planinarskog doma „Povlen“. Bio je zatvoren, pa smo se pored njega malo odmorili, natočili vodu i uputili makadamskim putem do našeg minibusa. U jednom trenutku sam se osvrnula i ostala zadivljena neobičnim prizorom... A onda smo svi zastali ... da pogledamo, upijemo, proživimo taj trenutak, jedinstven, neponovljiv... Sunce koje je polako zalazilo na horizontu, bojilo je crvenom, purpurnom bojom šumovite padine Velikog Povlena, a na nebu koje se iz plave boje pretapalo u bledo roze, pojavio se skoro pun mesec, ogroman, beo, nestvaran... Kakvo prelepo umiranje dana i budjenje noći! Nekoliko trenutaka ostali smo nepomični, bez daha, u tišini... Tiho smo napravili nekoliko fotografija ... za uspomenu, sećanje. Mada, ponekad se i pitam da li je to potrebno fotografisati. Neke slike ostaju zapamćene večno u našim mislima. I nikada, ali baš nikada se ne zaboravljaju. A to je, opet, takva sreća za nas, takva privilegija ... koju samo priroda može da nam podari.
 
I mi smo zbog toga srećni ljudi... Laku noć, Povleni!
  Laku noć, Povleni!
 
I zato, dok tiho završavamo naše pešačenje i dok nam Povleni i sjajni mesec nad njima žele laku noć,  ponovo smo im se okrenuli i prošaputali: „Doći ćemo opet!“
 
Voša puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Izveštaj i fotografije: Marija Petrović, PD Pobeda