Greben Vite Bukve
11.11. 2012.
     
  
Rana jesen može da bude mnogo lepa, ako je ne pokvare dosadne, sumorne kiše i magloviti, sivi dani koji nagoveštavaju dolazak zime. U tom periodu, i naši izleti se prilagođavaju vremenu i kratkom danu, a destinacije ka kojima idemo uglavnom nisu mnogo daleko od Beograda. Zato je istočna Srbija posebno primamljiva. Naročito u ovo doba godine, kada sve blješti od živopisnog kolorita, kada su dani blagi, a sunce, ako se posreći da ga imamo, prijatno miluje naša lica, dok, ozareni, posmatramo svu tu lepotu prirode kroz koju prolazimo, srećni što smo opet, makar na jedan dan, pobegli od gradske buke i smoga i odmah utonuli u divna, mirišljava, prozračna prostranstva...
Vita Bukva. Toliko puta smo čuli priče o njoj i čitali zanimljive reportaže, pa smo tako i poželeli da upoznamo ovaj ušuškani greben između Beljanice i Kučajskih planina, odnosno kanjona Resave  i Kločanice. Njegov naziv i govori da na čitavom tom predelu rastu ogromna bukova stabla, a zbog obilja prirodnih lepota, kao što su živopisni kanjoni i klisure, tajanstvene pećine, čarobni vidikovci, bučni vodopadi, snažna vrela, zbog bujne vegetacije i brojnih životinjskih vrsta, Regionalni park Gornja Resava zaštićeno je područje i proglašeno je parkom prirode. Greben Vite Bukve, sa nekoliko vrhova visine od 900 do 1150 m, prostire se do Klencuša, preko koga se nastavlja na glavni greben Kučajskih planina.
 

Gde se nalazimo
   

Sa autoputa, skrenuli smo ka Despotovcu, a zatim nastavili do sela Lisine (376 m) koje se nalazi u proširenom delu kanjona Resave, gde nam je bila polazna tačka za pešačenje. Autobus se parkirao preko puta planinarskog doma „Suvaja“, na samom ušću Kločanice u Resavu, gde smo se prepakovali i, dobro raspoloženi, odmah krenuli uzbrdo, kolskim putem kroz šumu. 
   
U jednom trenutku, kada smo izašli na čistinu, ugledali smo dugački greben Beljaničke kape, tj. zapadne litice planine Beljanice.

Beljanička kapa    


 
Za trenutak smo zastali, slikali je i prisećali se i evocirali uspomene na strmi uspon koji vodi do samog vrha. Dok su se smenjivali kratki proplanci i proređena šuma, uranjali smo u pravo carstvo jesenjih boja. Put nas je vodio dalje, sve više i više, i sve dublje i dublje ulazio u čarobnu bukovu šumu koja se otvarala pred nama i primala nas u svoje okrilje, svesna svoje lepote i svojih čari kojima smo se i mi postepeno predavali. Gazili smo po tepihu od žutog, opalog lišća koje je tiho šuštalo pod našim nogama.
   
Na granama nežnih bukvi još puno lišća plamtećih, jesenjih boja, presijavalo se na suncu i nežno titralo, dok su naše širom otvorene oči takođe neprestano treptale, zadivljene lepotom prizora.
Carstvo boja

   
Sam vrh Vite Bukve, visok 901 m, nalazi se u gustoj šumi, tako da nema pravog vidikovca. Nismo imali vremena da silazimo strmom stazom do Pejkove pećine, koja se nalazi pod samim vrhom, niti do obližnje stene – vidikovca. To ćemo ostaviti za neki drugi put i vreme kada su duži dani.

 
Na vrhu smo malo predahnuli, a onda smo se podvrgli i dendroterapiji!
Dendroterapija
   
Koncentrisani, pravilno dišući, zatvorenih očiju i smirenih misli, na trenutak smo nežno zagrlili nežne, vite bukve, i primili njihovu dobru, pozitivnu, možda i isceljujuću energiju... Tako „okrepljeni“, krenuli smo dalje. Da bismo nastavili ka našem drugom vrhu tog dana, Ostreču, bilo je potrebno da se spustimo kroz šumu 150 metara. Vrlo brzo, prelazeći još nekoliko manjih livada, popeli smo se i na Ostreč, 954 m. Za razliku od Vite Bukve, ovaj vrh je pravi mali vidikovac, mesto kao stvoreno za uživanje, odakle „puca pogled“ na sve strane: na Beljanicu, Veliku Trestu, Stražu, Šiljatu Đulu, Vrtačelje... Na tom lepom, prostranom, zaravnjenom vrhu, predahnuli smo, upijali blage, jesenje zrake sunca i udisali čist vazduh, obojen još uvek jakim mirisima nekih biljčica i trava (prepoznali smo miris majčine dušice, pa smo je i ubrali – za čaj)...
   
     
Pogled sa Ostreča na Šiljatu Đulu

Mi na Ostreču

     
A onda smo nastavili dalje. Spuštali smo se južnim stenovitim odsekom Ostreča i naišli na nekoliko prelepih i izuzetno atraktivnih vidikovaca. Na jednom smo se i zadržali. Stojeći na litici (sa onom mišlju u sebi: „Eh, da sam ptica!“), sa pogledom na uzbudljiv kanjon Kločanice ispod nas, na njegove padine prekrivene šumom i njenim krošnjama jarkih boja, aparatima smo pokušavali da uhvatimo tu neopisivu lepotu prirode, obojenu spektrom najrazličitijih kolorita jeseni. Prosto nam se nije odvajalo od tog neobičnog mesta. Želeli smo što duže da ostanemo tu, na toj strmoj litici sa koje pogledi ostavljaju bez daha, na kojoj vreme staje i gde je najdragoceniji upravo taj trenutak u kome se nalazimo i koji treba proživeti, jer upravo ti trenuci su oni koji život znače...
    
 
Pogledi sa vidikovca
   
No, morali smo dalje, jer se dan polako približavao kraju. Spustili smo se do kanjona Kločanice koji je, opet, priča za sebe. Kažu da je reka dobila ime po tome što se u liticama njenog kanjona, koje su visoke i do 450 metara, može čuti njeno „klokočanje“, čak kada ona i ne teče kanjonom. U ovo doba godine u njemu nema vode, što sigurno nije slučaj u proleće, kada se otope snegovi. Pošto smo natočili vodu na ozidanoj, kamenoj česmi, nastavili smo pešačenje. Dok smo hodali stazom, grandiozne stene kanjona naginjale su se nad nama, a raznobojne krošnje gustog drveća, kao i žuti tepih od lišća ublažavali su njihovu surovost i celom predelu davale izuzetnu mekoću i blagost. 
 
Došli smo i do Ponora, mesta gde ova reka ponire i odakle se njeno korito naziva Suvaja, sve do ušća u Resavu.

Kroz kanjon Kločanice

I tako, dok se dan polako gasio i dok su boje postepeno bledele, utapajući se u noćnu tminu, posle 6 kilometara pešačenja kroz kanjon i ukupno 19 kilometara, stigli smo do mesta odakle smo tog jutra krenuli. U obližnjem restoranu koji smo napunili kao kutiju šibica, večerali smo, popili piće, odmorili... Prepuni utisaka i zadovoljni, uz beskrajnu priču, šale i smeh, proveli smo opet prijatne trenutke. Po gustom, mrklom mraku, napustili smo te čarobne prostore. Dok je naš autobus tiho „jezdio“ kroz noć, dok je većina planinara dremala na svojim sedištima, dok je nas nekoliko, u prvim redovima, uživalo u muzici naše mladosti, u jednom trenutku, zatvorila sam oči i počela da „prelistavam“sve one lepe slike viđene tog dana. Kada sam ih ponovo otvorila, Beograd mi je poželeo dobro veče. Po izlasku na trotoar Skerlićeve ulice, obasjan svetlima našeg Hrama koji i dalje verno ispraća i dočekuje nas, večite putnike-planinare, kosu mi je u trenutku zamrsila hladna košava...


            
Vođe puta: Milan Lončar

            Izveštaj: Marija Petrović

            Fotografije: Marija Petrović