Kukavica

02 – 03. 03. 2013.

 

„O, kako je lepa moja Srbija!“ Ovo je komentar na koji sam naišla čitajući na Internetu mnogobrojne tekstove o planini Kukavici, na jugu naše zemlje. I zaista. Kako je lepa moja, naša Srbija! I kako je potrebno samo malo dobre volje i vremena, pa doći do tih netaknutih, nepravedno zapostavljenih, čarobnih delova Srbije i provesti tu nekoliko božanstvenih trenutaka, otkrivajući neviđene lepote koje se nesebično otvaraju pred vama...

Nikada nismo bili tamo. Čak nismo slušali ni puno priča o njoj, Kukavici. Ali, nekako, oduvek nas je privlačila. Upravo svojom tajanstvenošću, mističnošću, magijom njenih beskrajnih šuma koje je celu prekrivaju... Neobične su i legende koje govore o nastanku njenog imena. Jedna od najčešćih je da se srpska vojska, neposredno pred boj na Kosovu, sabirala upravo tu, u šumama Kukavice, i da se, nažalost, većina boraca iz bitke nije vratila. Dugo nakon toga, udovice, majke, sestre, kukale su za poginulim junacima, pa je narod planinu zbog toga i nazvao – Kukavica. Pripada vencu Rodopskih planina i nalazi se severno od Vranja, a južno od Leskovca. Gotovo u potpunosti, prekrivena je gustom šumom, listopadnom (hrast i bukva) i u manjoj meri četinarskom. Najpoznatija je zlatna bukva, koja čini deo istoimenog prirodnog rezervata i smatra se najkvalitetnijim drvetom ove vrste u Srbiji. Planina obiluje i bezbrojnim vodotokovima, a planinari iz tog kraja rekli su nam da ima čak oko 500 izvora pitke vode! I tako, sa velikim ushićenjem, nestrpljenjem i zanosom, našli smo se u ovom pravom, malom carstvu čarolije i lepote. Proveli smo na ovoj divnoj planini dva dana i osetili njen mir i spokoj. Uživali u čistoti lepote neba, zemlje i vode. Osetili kao da vreme ovde ne protiče. Vratili se u prošla vremena... Kao u vremeplovu... No, da pođemo redom.

Putovali smo do Leskovca, gde nam se pridružio planinar – predsednik planinarskog društva „Kukavica“, a zatim nastavili još 16 km, do sela Čukljenik, odakle smo započeli naše pešačenje. Tu su nas sačekala još dva planinara, pa smo tako, negde oko podneva, krenuli svi zajedno. Vreme je bilo oblačno, ali ne previše hladno. Veći deo markirane staze ide makadamskim putem, sve vreme prateći Čukljenički potok. Bilo je i dosta bara i blata, ali kako smo se postepeno peli, put je na nekim delovima bio zaleđen, a sa ulaskom u duboku šumu, polako se pojavljivao i sneg, takođe tvrd i zaleđen, te lak za hodanje. I pored blata i snega, na našu veliku radost, ipak smo uspeli da uslikamo i prvu visibabu!


                        Prva visibababa!  Još malo do doma

 

Negde oko pola 5, stigli smo do našeg odredišta – planinarskog doma „Preka voda“, na 1270 metara visine. Dom je zidani, spratni objekat, sagrađen 1939. godine i može se reći da je to najstariji planinarski objekat u planinama Srbije. Nekoliko puta je renoviran, skromnim sredstvima planinarskog društva iz Leskovca. Jako je zanimljiva, upadljiva i karakteristična velika, ogromna crveno-bela markacija, naslikana na fasadi doma. Zaista originalno i nikada i nigde viđeno ranije.
''Preka voda''

Od Čukljenika do doma, nekih 14 kilometara, može se doći samo peške ili terenskim vozilom. Uprkos tome, boravak u domu, kao i ljubaznost i predusretljivost domaćina, nikada nećemo zaboraviti i uvek ćemo se tamo rado vraćati. Odmah po našem dolasku u dom i smeštanju u tople sobe, domaćini su nam postavili ručak. Čega sve tu nije bilo – od ajvara, ljutenice, kiselog kupusa, turšije, do pasulja sa kobasicom, salate od luka... Kada smo sve pojeli, doneli su nam i repete, pa se uživanje u degustaciji „leskovačkih specijaliteta“ produžilo i do večernjih sati. A onda su nam, onako „gladnima“ (!) poslužili i vruće kokice, pa smo ih grickali uz specijalno vino koje su takođe otvorili za nas – „vino sa juga, tikveško crveno“, kao i uz njihovu čuvenu kruškovaču (sa ogromnom kruškom u flaši!) „Vučjanku“... Dok je napolju već uveliko noć prekrivala guste šume Kukavice, mi smo sedeli u toploj trpezariji doma, i uz tu ukusnu hranu i po koje piće, po ko zna koji put prepričavali najzanimljivije planinarske doživljaje, a naš smeh je odjekivao domom i tim prostorom van svakog vremena, kao na kraju sveta, zaboravljenim od svih...

Posle dobrog i okrepljujućeg sna, probudili smo se odmorni i orni za još jednu planinarsku šetnju. Iako smo pratili prognozu i za taj vikend, nismo ni slutili šta nas čeka napolju. Malo smo promolili nos i... bajka! Dan kakav se samo poželeti može! Brzo smo se spakovali, fotografisali sa domaćinima ispred doma i odmah krenuli ka vhu Vlaina.

Sa domaćinima

On se nalazi u neposrednoj blizini doma, na 1442 metra nadmorske visine, a jedan deo staze koja vodi do samog vrha je i asfaltiran. Hodali smo do Vlaine potpuno zaneseni prizorima oko nas. Stalno smo podizali poglede ka nebu koje, tako mi se bar činilo, nikada plavlje nije bilo, ka visokim, visokim krošnjama listopadnog drveća prekrivenim belim, zaleđenim snegom, ka ogromnim, gustim granama zelenih četinara, potpuno bez snega, ili, pak, prekrivenim najlepšom snežnom čipkom... Dan je bio prozračan, kao stvoren za fotografisanje, a nestvarne, čiste i jake boje, smenjivale su se pred našim očima, činile božanstvene kontraste, kakve nijedan slikar nikada ne bi mogao da dočara... bela, plava, zelena, pa opet bela, plava...


Nestvarno Kao u bajci

U jednom trenutku, domaćini su nas upozorili da je, zbog vojske, blizu samog vrha zabranjeno slikanje. I zaista, došli smo do table na kojoj je to i pisalo. U redu, rekli smo, i spakovali svoje aparate. Ali, ne zadugo. Ruke su same išle ka njima... Još samo ovaj kadar, još samo ovaj... I tako, skoro do samog vrha gde se nalaze vojni objekti, kao i najznačajnija metereološka stanica za jug Srbije. Kratko smo se tu zadržali, slikali se nekoliko metara ispod vrha i nastavili dalje, uglavnom grebenom i šumskim stazama. Kada smo ušli u čarobnu, belu šumu, kao omađijani, uživali smo u pravom smislu te reči. Sneg koji smo gazili bio je potpuno zaleđen i tvrd, tako da nismo propadali. Razvukli smo se po toj nestvarnoj šumi, a naše šarene jakne blještale su u kontrastu sa tom belinom snega, drvećem i plavetnilom neba...

U čarobnoj šumi
Sunčevi zraci probijali su se kroz još neolistalo granje drveća i pravili neobične senke na belom snegu…
Senke


Kako smo se konstantno spuštali, snega je bilo sve maje i manje... Polako smo izlazili iz te čarobne, zimske bajke, sa osmehom na usnama, oduševljenjem u srcu, kao i sa bezbroj prelepih fotografija u našim aparatima. Idući dalje, šumskim putem, već uveliko obasjanim suncem, bez trunke snega, sa zelenim padinama i livadama sa strane puta, odjednom smo se našli u drugom godišnjem dobu – proleću! Stigli smo do sela Šutilica i divnog vidikovca na jednoj velikoj steni, gde smo odmarali i uživali na suncu skoro pola sata.

A onda smo još malo hodali i došli do kanjona reke Vučjanke, tj. do njegovog početka, i ogromne, lako pristupačne stene Sokolica, odakle se pruža divan pogled na sam kanjon, kao i kanal, uklesan u stenu kanjona, kojim se voda Vučjanke spušta sa 150 metara visine na turbine i generatore hidroelektrane „Vučje“.
Kanal ukopan u stenu kanjona



Istorija celog ovog kraja seže daleko u prošlost i jako je zanimljiva. Nekada je ovde postojalo slovensko naselje Bučje, tako nazvano po ogromnim površinama bukovih šuma, koje su prekrivale ove krajeve. Krčeći šume, doseljenici su često sretali izgladnele vukove koji su u čoporima harali Kukavicom, „sevali očima iza svake bukve i odnosili ovce i drugu stoku“. Prema jednoj od legendi, upravo po njima, mesto se i nazva Vučje, pored reke Vučjanke. Kako su reke i vode u ovom kraju bile od velikog značaja, celo ovo područje koje se nekada zvalo Dubočica, postalo je Porečje. Provlačeći se kroz neobične useke, litice i stene planine Kukavica, protiče reka Vučjanka, nevelika, ali brza i snažna planinska reka, koja je poznata po svojoj bistrini, pa tako i obilju pastrmki u njoj.



Kanjon ove reke obiluje virovima, kanalima i „kazanima“ za kupanje, a njeni raskošni slapovi i vodopadi mogu se posmatrati sa kamenih platformi na obalama.
Jedan od ''kazana''



Osvežavajuća, prohladna i čista voda povremeno se umiri i posustane dovoljno da na pojedinim mestima uz obalu nastanu savršene, male, skrovite plaže, što u vrelim letnjim danima predstavlja pravo osveženje za ljubitelje netaknute prirode. Sa Sokolice smo videli i ostatke Skobaljić grada, smeštenog na jednom od vrhova stenovitog grebena, na levoj obali reke Vučjanke. Nastao na temeljima starog vizantijskog utvrđenja, 1986. godine proglašen je posebnin kulturnim dobrom. Grad se povezuje sa velikim junakom iz ovog kraja, Nikolom Skobaljićem, koji je mnogo ratovao sa Turcima, i nikada nije bio poražen, a o njemu i danas postoji veoma živo narodno predanje, kao i mnogobrojne legende, o kojima ćemo možda pisati više neki drugi put. Posle silaska sa Sokolice, uputili smo se ka kanalu, tom neobičnom građevinskom poduhvatu koji, sam po sebi, predstavlja pravi kuriozitet. Po obilasku celog ovog lokaliteta, jedan američki turista upisao je u knjigu utisaka: “…jedinstveni tehnološki i prirodni park, predivno mesto gde se visoka tehnologija i prelepa priroda sjedinjuju u harmoniji“. I zaista je tako. Sam kanal ima devet brana i dugačak je oko 1000 metara, prosečne širine i dubine od 1 metra. Sa jedne strane, uklesan je u stenu, a sa druge strane sazidan je potporni zid. Kako je prilikom izgradnje teren bio potpuno nepristupačan, radnici su konopcima spuštani do stena, a na pojedinim mestima vršilo se i miniranje. Izgradnjom samog kanala, prirodna lepota celog tog krajolika ipak nije narušena. Naprotiv, hodajući betonskom stazom pored kanala, kao sa najlepšeg vidikovca, uživali smo u prelepim pogledima na vodopade i kamene litice kanjona Vučjanke.



                    Šetnja pored kanala                          Spoj tehnologije i prirode



Profesor i stručnjak u oblasti elektrotehnike, Đorđe Stanojević, prijatelj Nikole Tesle i pobornik njegovih izuma, upravo je kanjon Vučjanke odabrao za izgradnju „fabrike za elektriku“. To je bilo početkom dvadesetog veka, kada su, na osnovu njegovih studija, 1903. godine, pravi vizionari i preduzimljivi leskovački industrijalci i privrednici podigli, drugu po redu u Srbiji, hidroelektranu „Vučje“, koja neprekidno radi već više od 100 godina. Snažna, dobro očuvana i redovno održavana postrojenja nisu posustala ni posle diverzije izvršene tokom Drugog svetskog rata. Istovremeno je bio završen i cevovod, dužine 235 metara, kojim se iz sagrađenog kanala, voda spustila do same hidroelektrane, pravo na Simensove turbine i generatore. Serpentinastom, strmom stazicom, polako smo se spustili i do tog divnog objekta – pravog muzeja pored reke. I zaista, potpuno uklopljena u okolinu, smeštena u tom prelepom krajoliku, na levoj obali kanjona, ušuškana u zelenilu, renovirana početkom dvadeset prvog veka, ova zgrada više podseća na muzej nego na delo mašinskih inženjera. Sve ovo uticalo je da se 2005. godine hidroelektrana „Vučje“ uvrsti u svetsku baštinu tehnike, zajedno sa još šezdesetak objekata. „ Deluje kao da ga je sam Bog spustio sa neba i uklopio u stene, vodopade i šumu“, neko je takođe jednom zapisao…  



                 Hidroelektrana ''Vučje''  Pogled na kanjon Vučjanke i hidroelektranu

Posle obilaska i kratke priče o hidroelektrani, oduševljeni onim što smo videli i čuli, polako smo se uputili u obližnje Vučje, gde se u jednom restoranu, posle 17 kilometara pešačenja,  i završava naša priča. Zamišljeno hodajući jednom od ulica ovog gradića, ponovo smo „uključili vremeplov“, a kroz živopisne slike kaleidoskopa u trenutku smo se vratili daleko u prošlost, pobegli u negde zauvek izgubljenu dimenziju, u romantično doba bezbrižnosti, ali i junaštva i hrabrosti, otključali duboko pohranjenu u srcu fijoku uspomena i setno se prisetili svega onoga čega više nema u ovim krajevima... utvrđenih gradova, junaka i ratnika, bogatih njiva i voćnjaka, fabrike štofova i fabrike gajtana, dimnjaka koji se puše, vodenica i valjarica, hotela pored reke,  turista i izletnika, na skrovitim plažama Vučjanke...

Stare oronule kuće, ugašeni fabrički dimnjaci, napušteni hotel, reka koja i dalje nastavlja da teče svojim veličanstvenim kanjonom, nežne šume na Kukavici... kao da čekaju bolje dane, a nas nagone na razmišljanje... i sigurno ponovni dolazak u ovaj divan i uzbudljiv, skoro potpuno zaboravljeni kraj.

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj: Marija Petrović

Fotografije: Marija Petrović, Kocić Dragica, PD Vrbica