zastavasl

Izveštaj iz Slovačke i Češke,

09– 18.08.2013.

zastavacs

Posle dve godine pauze, ponovo smo se uputili ka Slovačkoj i Tatrama, ali, ovog puta sa željom da uđemo i u Češku i otkrijemo njene lepote, planine i vrhove, o kojima smo samo slušali priče, a nikada ih nismo pohodili...

Petak, 9. avgust. Polazak. Devetnaest planinara - entuzijasta, avanturista, zanesenjaka, ili kako želite, okupilo se te tople, letnje večeri u Skerlićevoj ulici. Spakovali smo naše rančeve i kofere u boks minibusa, smestili se i krenuli na put tačno u 8 sati uveče. Na licima planinara već sam mogla da pročitam dobro raspoloženje, ali i veliku znatiželju, jer mnogima od njih ovo je bio prvi odlazak u čarobne predele Tatra.

Subota, 10. avgust. Niske Tatre - uspon na Hopok (Chopok, 2024 m). Noćno putovanje i prelazak granica, sve je nekako vrlo brzo prošlo i već u pola 6 ujutru, ušli smo u Bansku Bistricu, lep gradić u središnjem delu Slovačke, smešten u kotlini reke Hron koja deli grad na dva dela. Dok je on još spavao, tiho smo se prošetali glavnim trgom i njegovim uličicama, ali ipak nismo popili kafu, jer su svi kafići i restorani bili, naravno, zatvoreni. Nastavili smo dalje put i vrlo brzo stigli na južne padine Niskih Tatra i do ski centra Srdiečko (1210 m). Žičarom smo se prevezli do hotela Kosodrevina (1500 m), odakle smo krenuli na uspon.

 

Uspon na Hopok
Kamena hata
Uspon na Hopok
Odmor kod Kamene hate

Mada je tokom noći u više navrata bilo nekoliko jakih pljuskova, vreme se smirilo i jutro je osvanulo toplo i sunčano, sa malo oblaka na nebu. Iako je u našoj grupi bilo i „turista“, kao i onih koji prvi put planinare, ka Hopoku smo krenuli skoro svi, jer uspon zaista nije bio težak. Odmorili smo se u planinarskom domu Kamena hata (Kamenna chata, na oko 2000 m visine), uzeli pečate, a zatim krenuli još malo, do samog vrha, koji izgleda kao ogromna gomila velikog, nabacanog kamenja, kroz koju serpentinasto vodi „popločana“ staza.

Veselo je bilo na vrhu. Posebno su se radovali planinari koji su se, odmah po dolasku u Slovačku, prvi put popeli na visinu od preko 2000 metara! Nameštali smo se za fotografisanje, šalili se, smejali, planirali planinarsko „krštenje“, jer je bilo dosta „kandidata“, a u jednom trenutku prišla nam je i grupa Slovenaca, sa kojima smo malo popričali. Njihov vođa „prepoznao“ je našeg, po imenu i prezimenu, sa sajta Pobede!

Na vrhu

Posle kraće pauze, preko Hopok Uboča, na severnoj strani planine, krenuli smo nazad drugom stazom. Vreme se prilikom spuštanja malo pokvarilo, pa je bilo dosta magle i oblaka, a povremeno je prskala i sitna kišica, ali, kabanice nismo oblačili. Već oko 3 sata popodne, bili smo u ski centru Jasna, najpoznatijem skijalištu u Slovačkoj koje se nalazi u Demanovskoj dolini. Prezadovoljni usponom, smestili smo se u minibus i uputili ka Kralovoj Lehoti i bivšem odmaralištu slovačke plovidbe, Štroblovoj vili, i našem starom poznaniku, Fridrihu. Kao i uvek, dočekao nas je sa osmehom, pripremio nam dobru večeru i, vrlo brzo, već smo bili u udobnim krevetima i carstvu snova.

Veselo na vrhu Hopoka

Nedelja, 11. avgust. Zapadne Tatre - uspon na Bistru (2248 m). U okviru TANAP-a (Tatranski narodni park), nalaze se i Zapadne Tatre, prelep planinski masiv, nepravedno zapostavljen i ređe posećen u odnosu na Visoke i Niske Tatre. Do mesta Hrdovo (850 m), dovezli smo se minibusom i od te tačke započeli planinarenje. Grupica koja nije želela u planinu tog dana, odvezla se minibusom do Štrbskog plesa i tamo provela vreme - u obilasku jezera i gradića, u šetnji do prelepog Popradskog plesa i drugim aktivnostima. Naša staza u početku je vodila kroz šumu, prateći sve vreme tok reke Bistre, zaista bistre i čiste, koja je veselo žuborila pored nas, hučala i bučala i prijatno nas osvežavala.

Po izlasku iz šume, odjednom nas je zapljusnula lepota grebena koji se pojavio pred nama. Dan je bio kristalno čist, ogromno plavo nebo iznad nas, a zelena, travnata livada pružala se u nedogled, svuda oko nas, oivičena blago ustalasanim planinskim vencima, sa vrhom Bistra, na kome smo već videli i druge planinare kako odmaraju. Posle jedne zaista prave „hedonističke“ pauze, polako smo započeli uspon na greben, na koji smo se, prateći Milanov fini tempo, vrlo brzo i bez većeg napora popeli.

Greben Bistre
Zalazak
Greben Bistre
Početak uspona na greben

Znajući da se tu, negde, nalaze i Anitine oči, dva mala jezerceta, sa nestrpljenjem smo iščekivali kada ćemo ih ugledati. I onda, neko je uzviknuo: „Eno ih!“ U istom trenutku, naše oči zatreptale su od lepote pogleda na božanstvene, plavo-zelene Anitine ... u kojima su se ogledale blage, zelenkaste padine planine, prošarane siparom i sivim stenama, kao i plavi nebeski svod sa ponekim belim oblačićem. A, kada smo izašli na greben, tek tada smo ostali potpuno zatečeni lepotom prizora – sa jedne strane, uzbudljivi vrhovi Visokih Tatra koji sežu skoro do oblaka i stapaju se sa njima (Krivan, Risi, Gerlahovski štit...), a sa druge strane, blagi obrisi nižih planina Zapadnih Tatra i drugih vrhova Poljske, jer smo se upravo nalazili na samoj slovačko-poljskoj granici.

Anitine oči
Visoke Tatre
Anitine oči
Visoke Tatre

Jednom sam negde pročitala nešto o „savršenom trenutku“. „To je onaj trenutak kada ostanete zatečeni lepotom prizora koji doživljavate. To je ono kada zastanete, opazite šta osećaju sva čula, kada i misli ostanu zatečene lepotom savršene scene i zato prekinu svoj tok. A kada se tok misli povrati od silne lepote, prva će biti nešto kao: „Bože, kako je lepo!“ Savršen trenutak je nešto što nikome ne može rečima da se opiše. U tom trenu nema problema, nema brige, nema bola, nema misli, nema ničega, osim vas i vašeg savršenog trenutka. Tada ste u skladu sa celim univerzumom oko sebe, i, što je možda bitnije, u skladu sa samim sobom“.  I, eto, tako smo se osećali na tom lepom grebenu Bistre.

Usledio je još jedan kraći uspon po samom grebenu i vrlo brzo izašli smo na sam vrh. Ovog puta, Milan nije propustio da „krsti“ nekoliko planinara, uz naše gromoglasno navijanje, šale i osmehe. Posle divne pauze na vrhu, krenuli smo kružnom stazom nazad. Spustili smo se drugim, prilično strmim grebenom, baš kuda ide sama granica sa Poljskom, i došli do prevoja Pišno. Od te tačke, staza je vodila niz zelenu (kao usred proleća!) Kamenišku dolinu i bistru (istoimenu) reku, kroz predeo nestvarnih boja koji je samo mamio naše foto-aparate. I naravno, da ne zaboravim borovnice. Bilo ih je puno, puno, svuda... Svaki čas smo zastajali, saginjali se, brali ih ... jednostavno, nije im se moglo odoleti!smile

Na grebenu
Na vrhu Bistre
Na grebenu
Na vrhu Bistre

A onda, pred sam ulazak u Podbansko, mestašce gde nas je čekao minibus i ostatak grupe, obuzela nas je neka neobična radost. Šuma kroz koju smo išli, odjekivala je od naših glasova, šale su samo vrcale, jedna za drugom, a mi smo se smejali i smejali, veselo, neobuzdano ... kao deca!  Kako je samo slatko bilo to pivo koje smo popili u obližnjem restorančiću! I opet sam posmatrala ozarena i srećna lica planinara i po ko zna koji put zaključila – kako je malo potrebno čoveku da bude srećan!

Povratak ovim grebenom
Povratak ovim grebenom
Ponedeljak, 12. avgust. Visoke Tatre - uspon na Slavkovski štit (2454 m).Kako smo za taj ponedeljak imali još uvek dobru prognozu, a za utorak kišu, rešili smo da malo promenimo plan i iskoristimo lepo vreme za još jedan uspon. Noć i čvrst san dobro su nas okrepili posle dva dana planinarenja, i, lagano, ipak odmorni, ponovo smo krenuli u avanturu. Ovog puta, po Visokim Tatrama. Minibusom smo se dovezli do Starog Smokoveca, živopisnog mestašca u podnožju planine, a zatim se lanovkom (žičarom – vozićem) popeli do Hrebienoka (1283 m). Jedan deo grupe otišao je u obilazak lepih vodopada Studenog potoka, a nas desetoro spremilo se za početak uspona na Slavkovski štit. Vrlo kratko, staza je vodila kroz šumu, a zatim, nakon jednog lepog vidikovca, polako smo ušli u stene i kamenjar koji su nas pratili do samog vrha. Dok smo prethodnog dana sa Bistre iz daljine gledali veličanstvene vrhove Visokih Tatra, ovde su nam bili blizu, skoro na dohvat ruke, tako uzbudljivi, pomalo zastrašujući, skoro nedostupni i neosvojivi – tako nam se bar činilo... Crni oblaci povremeno su se valjali preko njih, prekrivali ih, i celom prizoru davali jednu uznemirujuću, a opet velelepnu notu...

Oblaci

Nazire se vrh
Igra oblaka nad Tatrama
Nazire se vrh
I tako, uz povremena zaustavljanja i odmore, „grabeći“ preko tih ogromnih kamenih gromada i stena, posle 1240 metara uspona, došli smo i do vrha.Kakvo divno ushićenje smo osetili tada! I shvatili da je svaki naš napor vredeo truda. Na vrhu je bilo i drugih planinara – Čeha, Poljaka, Slovaka... Uzajamno smo se fotografisali, razmenili po neku reč, pa i piće! Osmesi, osmesi, osmesi...
Samo kamenje
Na Slavkovskom štitu

Samo kamenje

Na Slavkovskom štitu
Povratak
Istom stazom vratili smo se nazad. Vreme se u povratku potpuno prolepšalo, oblaci nestali, pa smo, iako već pomalo umorni i bolnih kolena i nogu, ipak uživali. Bilo je skoro 6 sati popodne kada smo sišli do Hrebienoka, seli u lanovku i spustili se do Starog Smokoveca. A onda, dok smo sedeli na klupama u parkiću i čekali ostatak grupe, slatko smo se smejali pijuckajući iz limenke (bezalkoholno) pivo koje nam je Zoran (greškom) doneo! Ne brini, Zoki, iako bezalkoholno, prijalo je! smile
Povratak

Utorak, 13. avgust. Dan za odmor i kupovinu – Liptovski Mikulaš.I zaista, kako smo videli na prognozi, taj utorak je osvanuo tmuran. Nije bilo hladno, ali nije bilo ni baš pravo vreme za kupanje u Liptovskoj Mari, njihovom „moru“. Troje planinara rešilo je da posle obilaska Liptovskog Mikulaša ode do akva parka i termalnih bazena „Tatralandija“, a mi smo se raštrkali po gradiću i sportskim radnjama i proveli dan u obilasku i kupovini uglavnom planinarske opreme. Svako je sebi našao po nešto. U autobusu, a kasnije i na terasi Fridrihovog zamka, priredili smo pravu malu modnu reviju gde je svako prošetao obučen u „novitet“, kupljen tog dana! I naravno, opet uz dobru zabavu i salve smeha.
Uveče, posle večere, „odvrnula“ sam glasno muziku, svi smo skočili na noge i zabava je počela. Uz stare, dobre hitove, prepustili smo se ritmovima muzike i plesali, plesali ... do kasno u noć. I nismo osećali ni bolove u nogama, ni bolove u kolenima, a umor je bio izbrisan kao gumicom... Sa osmehom na licu, njihali smo se u taktovima muzike, a ona nas je spajala još jače i nosila u još lepše dimenzije, opet rasterećene svih briga i problema...

Sreda, 14. avgust. Nacionalni park Mala Fatra – prolazak kroz Janošikov kanjon (Janošikove diery) i uspon na Mali Rozsutec (1343 m). Rano ujutru, posle doručka, spakovali smo sve stvari, pozdravili sa Fridom, mahnuli našem lepom zamku gde smo proveli četiri noći i uputili ka zapadu Slovačke, ka još jednom lepom predelu – Nacionalnom parku Mala Fatra. On obuhvata delove severnog masiva istoimene planine, poznate kao Krivanska Mala Fatra. Veći deo parka (oko 70 % teritorije) nalazi se pod šumom – bukve, smreke, jele, javora.

Prema slovačkoj narodnoj legendi, Juraj Janošik, sa svojom družinom, živeo je u šumama između Žiline i Liptovskog Mikulaša i tu prepadao na putevima. Prema legendi, bio je „aktivan“ i u Poljskoj, i u Češkoj. Od ukradenog je davao siromašnima, pa je tako bio slovački Robin Hud. Proslavio se kao razbojnik i narodna legenda, a zvali su ga i tatranskim herojem. Isto tako kao što je bio zanimljiv njegov život prepun uzbuđenja, slično uzbuđenje osetili smo i mi, istog časa kada smo zakoračili u ovaj neobičan kanjon koji nosi njegovo ime. Naime, minibusom smo se dovezli do Bielog potoka, blizu malog grada Terhove i od hotela Diery započeli „osvajanje“ kanjona. I odmah, na prvom koraku, očarao nas je.
U kanjonu
U kanjonu
Sve vreme prateći tok reke, postepeno smo se peli kroz njega, prelazili preko kamenja, drvenih mostića, peli se uz metalne merdevine, na mestima gde je stena bila klizava, pridržavali se za sajle... Kao i u Slovenskom raju, kanjonu kroz koji smo prošli ranijih godina, i ovde je sve besprekorno osigurano i obezbeđeno, tako da svako može da ga prođe bez većih problema. Na pešačenje kroz kanjon krenuli smo svi, ali, na jednom strmijem i dosta klizavom delu stene, obezbeđenom sajlom, deo grupe je ipak odustao od daljeg prolaska, vratio se istim putem i uživao u okolnoj prirodi, do našeg povratka.

Vodopadi

Atraktivne merdevine
Vodopadi
Atraktivne merdevine

Dok smo se peli, pored nas su se obrušavali veći ili manji vodopadi, slapovi i brzaci žuborili su i prskali na sve strane, a sunce je neuspešno pokušavalo da se probije kroz strme i visoke litice kanjona, obrasle gustom šumom i drugim zelenilom. Milanu i meni bilo je pravo zadovoljstvo da gledamo ozarena lica planinara koji ovako nešto sigurno vide prvi put. Atraktivno, uzbudljivo, neobično... Pošto smo prošli Donji kanjon (Dolne diery), lepom stazom kroz šumu, ušli smo i u Gornji kanjon (Horne diery) i nakon opet nekoliko „adrenalinskih“ merdevinica i mostića, izašli smo na divan zeleni prevoj odakle nam se pojavio, kao na dlanu, fotogeničan za slikanje, Mali Rozsutec. Lomili smo jezik pokušavajući da tačno izgovorimo njegov naziv, ali, nekako smo uspevali (čita se „kao po Vuku“)!

Mali Rozsutec

Uz sajlu
Mali Rozsutec
Uz sajlu
Sam vrh je prilično strma stena, na pojedinim mestima obrasla četinarima, atraktivna za penjanje i osigurana sajlama. I opet tiho uzbuđenje kod planinara početnika, a i kod nas, veterana – uvek sa dozom opreza. Posle pauze na prevoju, vrlo brzo smo došli do podnožja stene. Spakovali smo štapove i krenuli da se penjemo. Na jako strmu stenu, na dužini od nekoliko desetina metara bila je postavljena debela sajla, uz koju smo se držali i pažljivo, tražeći još po neki oslonac na steni, polako se popeli. Bilo je gužve na tom delu, pa smo često zastajkivali i propuštali planinare koji silaze, ili koji se penju.Samo nekoliko minuta nakon tog zahtevnijeg dela uspona, već smo bili na vrhu. Preko puta smo gledali Veliki Rozsutec, a dole, u dolini, i mesto odakle smo krenuli, i ka kome ćemo se vratiti drugom stazom.
Na vrhu Mali Rozsutec
Spuštanje
Na vrhu Mali Rozsutec
Spuštanje

Posle kratke pauze, krenuli smo dalje. Znali smo da nas i u silasku čekaju sajle, ali nismo znali da ih ima više i to na prilično velikoj dužini. Kretanje nizbrdo bilo je otežano sitnim i nezgodnim siparom, niz koji smo išli sporo i pažljivo, a zatim je opet usledilo nekoliko dugačkih sajli i jako strma stena. Veštiji i brži pomagali su sporijima i bodrili ih, tako da smo, bez većih problema, uspeli da se spustimo niz taj veoma strmi deo stene i nastavimo lagano spuštanje kroz šumu, preko divnih livada, pa sve do hotela Diery, odakle smo pošli. Usput smo čak naišli i na zmiju koju je hrabra Lola pažljivo podigla štapom i odgurnula je u stranu.
I tako, prezadovoljni izletom, smestili smo se u minibus i nastavili dalje, do našeg sledećeg odredišta – u planinskoj oblasti Beskydy i blizu gradića Bila - skijaškog centra Treštik i planinarskog doma Celnica, koji se nalazi već u Češkoj, na samoj granici sa Slovačkom. Dom se nalazi na samoj skijaškoj stazi, ima desetak četvorokrevetnih soba, veliku kuhinju, trpezariju, terasu, a u blizini je hotel, kao i nekoliko restorančića. Umorni od putovanja i hodanja, brzo smo se smestili u krevete i zaspali. U tišini noći, okruženi gustom četinarskom šumom, sanjali smo strme stene Malog Rozsuteca, zelenu prirodu čitavog tog predela, razigrane vodopade Janošikovog kanjona, i kao da smo čuli njihov žubor kako odzvanja u našim ušima...

Četvrtak, 15. avgust. Obilazak Adršpašsko-Tepličkih stena. Slatko je bilo buđenje narednog dana. Protrljali smo oči i, još uvek bunovni, izašli smo ispred doma da pozdravimo sunce i poželimo dobro jutro tako lepom danu koji se budio pred nama. Bilo je prilično sveže, pa je Igor, brže-bolje, organizovao kratak čas gimnastike, na parkingu ispred doma. Kako je samo prijalo – i kao istezanje, i kao zagrevanje!

Put nas je vodio dalje, kroz Češku. Stigli smo do gradića Teplice nad Metuji. Ostavili smo minibus na parkingu, došli do blagajne i kupili ulaznice. Za onu lepotu koju ćemo videti tog dana, nisu uopšte skupe – samo tri evra! Naravno, svi krećemo u obilazak. Posle samo nekoliko koraka kroz šumu, odjednom smo se našli u pravom carstvu stena – visokih, neobičnih i različitih oblika. Smatra se da je ovo najveći kompleks lavirintskih stena u Evropi.

Nekada davno, u 18. veku, meštani tog kraja posmatrali su stene sa strahom i bile su im velika tajna i nepoznanica. Posle jednog velikog požara koji je zahvatio to područje, meštani su sklonište pronašli upravo u njima. Upravo tada, shvatili su da je to što poseduju jedno veliko bogatstvo i zaista prava atrakcija, pa se prvi turisti pojavljuju 1772. godine. Danas su ove stene izuzetno posećene, u šta smo se i mi uverili tog dana. Hodajući uređenim stazama kroz stene, pogledi su nam bili stalno upereni na gore, u vrhove stena, pokušavajući da prepoznamo kamen ili stenu u obliku žabe, sove, Indijanca, veštice, pande, lovca sa psom... „Uključili“ smo maštu i bilo je jako, jako zanimljivo!

Uređene staze
Klupe za odmor
Uređene staze
Klupe za odmor

Staze su savršeno obeležene, a posebo raskrsnice, tako da, iako se radi o pravom lavirintu, ne može se nikako zalutati! Na pojedinim delovima staze ima i puno drvenih ili metalnih stepenika, merdevinica, mostića, klupa za odmor uz malena jezerca, pa čak i jedan vodopad, koji se „isključuje i uključuje po pozivu“! Pošto smo obišli Tepličke stene, pravom planinarskom stazom prošli smo kroz šumu i ušli u isto tako čaroban svet Adršpašskih stena koji nas je takođe oduševio. Ovaj istinski mali raj na zemlji zaista je teško opisati rečima. Pa, čak ni slike ne mogu da dočaraju pravu veličinu i grandioznost stena, ušuškanih u toj gustoj, zelenoj šumi koja ih ljubomorno čuva u svom okrilju.

Carstvo stena
 Raskrsnica
Carstvo stena
Raskrsnica

Posle skoro 14 kilometara pešačenja i više od 5 sati razgledanja, prepuni utisaka, u obližnjem restorančiću smo se osvežili, a zatim krenuli dalje. Vrlo brzo, oko pola 8 uveče, stigli smo u mesto Skaly i zamak Bischofstein. To je, takođe, divan kompleks – odmaralište, u kome se, na jednom širokom platou, nalaze tri mala „zamka“ - recepcija, spavaonica i restoran. Brzo smo se smestili u komforne sobe i otišli na večeru. U tom lepom prostoru, na opšte zadovoljstvo svih nas, provešćemo dve noći.

Petak, 16. avgust. Krkonoše – uspon na Snežku (1602 m). Kakav divan dan je ponovo osvanuo tog jutra! A mi vedri, srećni, raspoloženi, nestrpljivi da krenemo dalje... Još toliko toga lepog je ispred nas... Posle doručka, smestili smo se u minibus i putovali oko 70 kilometara, do mesta Pec pod Snežkou, na oko 800 metara n/m. I opet smo skoro svi krenuli na uspon na najviši vrh planine Krkonoše. Samo jedna planinarka je ostala u zamku i u šetnji po okolini. U početku, skoro celom dužinom popločana staza vodi kroz gustu četinarsku šumu. Posle skoro sat vremena hoda, izašli smo na lepu zaravan i odmorili pored dva divna, živopisna planinarska doma, ukrašena raznobojnim cvećem, u čijim su baštama, na suncu, sedeli mnogobrojni turisti, planinari, porodice sa decom... Jednom rečju, prelepo!
Dom
Vrh pred nama
Jedan od bezbroj planinarskih domova
Vrh pred nama
Nastavak staze vodio je jednim delom i asfaltom, a zatim smo došli do samog podnožja vrha Snežka, koji se grandiozno već izdizao ispred nas i izgledao iz daljine, kako je Goca dobacila  - kao Gobelja na Kopaoniku!I tako, odmerenim ritmom i polako, sa povremenim zastajkivanjima i osvrtanjima na predele oko nas, dobro uređenom serpentinastom stazom, popeli smo se na vrh.A tamo – neverovatna gužva! Vrlo brzo smo saznali o čemu se radi. Kako je sam vrh na granici sa Poljskom, a tih dana je bio (državni) praznik poljske armije, pa je, otud, i toliko ljudi (uglavnom Poljaka) poželelo da taj lep i sunčan dan provede u prirodi i u šetnji do vrha koji je svima lako dostupan. Žičara, koja takođe vozi do Snežke, renovira se i biće završena iduće godine. Posle skoro sat vremena na vrhu, ponovo smo se okupili i krenuli nazad, ali drugom, kružnom stazom. Silazeći sa Snežke, stalno smo se okretali i gledali kolonu ljudi koja ide iza nas, a isto toliko ljudi dolazilo nam je i u susret, pa je čitav taj prizor delovao nestvarno. „Kao Kineski zid“! - neko je uzviknuo. Po našoj slobodnoj proceni, mislimo da je na celom tom prostoru, tog dana, bilo preko 10000 ljudi!
Na vrhu Snežka
Šta reći?
Na vrhu Snežka
Šta reći?
"Kineski zid"
Dolina
"Kineski zid"
Dolina ka kojoj idemo
Staza do vrha

I tako, posle kratkog „balansiranja“ na granici, ipak smo se odlučili za Češku i njoj se vratili!smile A tamo... mir i tišina... i opet samo potpuni spoj sa divnom prirodom koja nas je okruživala, gde se mogao čuti samo cvrkut ptica i naši veseli glasovi, smeh i šale. A dole, u daljini, Milan nam je pokazao zelenu dolinu u koju ćemo sići, okruženu visokim jelama, na kojoj smo uočili i planinarski dom u kome ćemo napraviti pauzu.Toliko je ta staza kojom smo silazili bila lepa, da nismo ni osetili kada smo se spustili u dolinu. I dok su jedni uživali u hladovini bašte planinarskog doma, drugi rashlađivali uz sladoled, mi smo se ispružili na zelenu travu i hedonistički uživali na prijatnom suncu. Vrlo brzo, stigli smo u Pec. Nekoliko planinara dodalo je još malo adrenalina vratolomno se provozavši jedan krug bobom, dok smo ih mi pratili sa klupe i navijali!


Zatim smo se minibusom vratili do našeg lepog zamka i posle vrlo ukusne večere, njihovog specijaliteta napravljenog posebno za nas, povukli smo se u sobe i utonuli u san.

U Češkoj, mir I tišina
Staza do vrha
 
U Češkoj, mir I tišina

Subota, 17. avgust. Prag. Opet smo poranili, jer nas je čekao dug put do Praga. Malo pre podneva stigli smo u češku prestonicu. Prošetali smo do centra grada, gde smo imali zakazan susret sa vodičem, Ivanom, koja će nas prošetati 4 sata kroz Prag i ispričati zanimljivu i nadahnutu priču o lepom gradu na Vltavi. Ovaj grad koji je sam po sebi spomenik kulture, mnogim poznatim ličnostima bio je dom. U njemu je živeo i svakodnevno slušao huk Vltave koja ga je inspirisala da napiše najlepšu muziku – Bedrih Smetana, bio je inspiracija za Franca Kafku, Mocarta, Miloša Formana...  Mnogo bi papira trebalo da sve što smo čuli, pretočim u reči, pa ću samo kratko nabrojati šta smo sve videli – carski deo grada, tj. dvorac Hradčani, svečanu smenu straže ispred Predsedničke palate, katedralu Sv. Vita, baziliku Sv. Đorđa, divnu panoramu Praga sa jedne terase dvorca...

U dvorcu
Katedrala Sv. Vita
Sa vodičem u dvorcu
Katedrala Sv. Vita

Kroz masu turista tiskali smo se preko čuvenog Karlovog mosta i stigli na Starogradski trg – Staromestske namesti, gde smo, sa još ko zna koliko hiljada ljudi, svi kao jedan, uperili pogled ka staroj gradskoj većnici u gotskom stilu i astronomskom satu i slušali kako otkucava 17 sati popodne, gledajući istovremeno zanimljive pokretne figure koje su označavale vreme. Ovim velelepnim trgom dominira još grandiozniji Tinski hram, sagrađen u 10. veku, u gotskom stilu.U nastavku dana, raštrkali smo se po Pragu i još malo individualno obilazili grad. Uveče smo se odvezli do hotela Globus, gde smo prenoćili. Smešten je na jednom uzvišenju, u mirnom delu grada. U tami tople noći, stojeći na terasi hotelske sobe, dok smo sabirali hiljadu utisaka sakupljenih tog dana, zamišljeno smo posmatrali svetla ovog magičnog, zlatnog grada ... „čija slava dodiruje zvezde“, kao što se kaže u jednom od lokalnih proročanstava. I već tada smo znali – vratićemo mu se ponovo!

Vltava
Na Starogradskom trgu
Pogled na Vltavu sa Karlovog mosta
Na Starogradskom trgu
Nedelja, 18. avgust. Beč. I još samo jedan dan ... do povratka kući, beogradskog asfalta, posla i novih obaveza. Pre svega toga, još malo šetnje po prelepom Beču. Za obilazak ovog lepog grada valcera, kulture, umetnosti, „na lepom, plavom Dunavu“, imali smo samo tri sata. Potrudili smo se da ih maksimalno iskoristimo. Sa mapom u rukama, prošli smo ulicama grada u samom centru, videli čuvenu bečku Operu, veličanstvenu katedralu Sv. Stefana, ulicu Graben i Spomenik Sv. Trojstvu („Stub kuge“), „pronjuškali“ po samo jednom malom delu ogromnog kompleksa imperijalnih palata, Hofburgu, došli do luksuznog hotela Sacher, ali nismo stigli da probamo tu njihovu čuvenu tortu, već smo našu kratku posetu završili ispred obližnjeg kioska sa kobasicama!smile Takođe nismo stigli da odemo do Mocartovog spomenika u kraljevskom vrtu, kao ni do mnogih drugih, lepih mesta u ovom gradu, ali, eto, i to ćemo ostaviti za neki drugi put!  
Opera
Beč
Bečka opera i Mocart
Bečke ulice i trgovi

Putovanje ka kući, granice, noć... Tiha muzika u minibusu... Zamišljena lica večitih putnika-planinara. Ne vidim ih jasno u mraku, ali znam vrlo dobro kako im je, kako nam je. Svesni da je još jednom lepom putovanju došao kraj, po malo setni, jer se rastanak bliži. Ali, srećni, jer nova poznanstva su sklopljena. Srećni, jer dugo, dugo će pamtiti sve ovo što smo videli, doživeli, osetili, za 10 prelepih dana. Srećni, jer znaju da će vrlo brzo, ponovo „sesti na točkove“ i „otkotrljati se“ negde, ka nekim drugim, novim (ili starim) destinacijama, na kojima će, sa radošću, opet doživeti bezbroj savršenih trenutaka, gde nema briga, nema bola, nema misli...

Hvala našoj divnoj grupi, a posebno hvala Nenadu Jovanoviću i Vesni Stojanović, koji su nam mnogo pomogli u osmišljavanju ove akcije, komunikaciji i organizaciji smeštaja.

Vođa puta: Milan Lončar


Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Marija Petrović (sa novim foto-aparatom)

Lon-che