kugle

 

Tara – Predov krst

31.12.2013 – 05.01.2014.

 

Proleteše zime i godine, začas … jedna, druga, treća, četvrta… Tačno toliko ima od kada smo poslednji put slavili novu godinu na Predovom krstu, našem lepom utočištu koje nas je ponovo dočekalo, puno topline i ljubavi. Nakon svih tih godina, u tom skrovitom i od civilizacije udaljenom delu Tare, ništa se nije promenilo, osim samog objekta u kome smo boravili…

Planinarski dom, koji je jednog leta delimično izgoreo od udara groma, još uvek je u rekonstrukciji, pa smo ove godine bili smešteni u Planinarsko-lovačkoj kući, podjednako udobnoj i toploj. Tog poslednjeg utorka u staroj godini, kada smo stigli na Taru, dočekali su nas oni isti osmesi naših starih poznanika, Milenka, Nade i Momčila, isti srdačan stisak ruku i topla dobrodošlica.Uz rakiju i pogaču, polako smo se opuštali, dok je magla postepeno obavijala čitav taj prostor, a tiha noć se spuštala na visoke, tamne četinare koji su se uzdizali svuda naokolo…

Dobrodošlica

Dobrodošlica

Srecna Nova! Živeli!

Srecna Nova! Živeli!

Upravo sam pročitala i Makljenov novogodišnji izveštaj sa Jastrepca, u kome spominje „pregršt žena“, „grupe devojaka“, pa mogu reći da je i u našoj grupi bilo slično. Vesele, lepe i nasmejane planinarke, vrlo brzo su, posle kraćeg popodnevnog odmora, sišle u trpezariju i zabava je mogla da počne. Naravno, našao se tu i poneki muškarac, a veseli dečji glasovi još više su ulepšavali naš ambijent i atmosferu. Uz obilje ukusne hrane i pića i uz taktove muzike za svačiji ukus, veselo smo se ušunjali u novu godinu. Zatvorili smo vrata za starom, a uz gromoglasne trubače, prskalice i bezbroj poljubaca, ušli u novu, sa željama za dobro zdravlje i sreću.Milan nam je pripremio i tradicionalni vatromet koji smo ispratili uz gromoglasno navijanje, viku i ciku! Novogodišnja lutrija koju su nam organizovali domaćini, donela je puno lepih poklona, pa čak i pečeno prase! Zabava se zatim nastavila do kasno u noć…

Sledećeg jutra, pošto smo se naspavali, krenuli smo u šetnju do vidikovca Bilješka stena.U početku, magla je hodala zajedno sa nama. Međutim, kako je vreme promicalo, tako je sve više zaostajala, da bi se u jednom trenutku potpuno raspršila, pa smo, po dolasku na vidikovac, sa radošću mogli da se divimo prelepom pogledu na Drinu i deo jezera Perućac. Dugo smo odmarali, jer dan je bio ispred nas i imali smo sve vreme ovog sveta.U povratku ka domu, i sunce se promolilo, a brdo Galinik je konačno otreslo maglu sa svojih ramena i pojavilo se u svoj svojoj lepoti. „Sledećeg dana ti dolazimo“, poručivali smo mu… Kada smo se vratili u dom, dočekalo nas je „toplo“ iznenađenje u vidu vruće rakije i kuvanog vina, servirano napolju, na klupama. Uveče smo reprizirali novogodišnje veče, a Deda Mrazica i Iva su nam na našoj lutriji podelile zanimljive poklončiće.

Polazak u šetnju

Polazak u šetnju

Magla zaostaje

Magla zaostaje

Pogled na Drinu i jezero

Pogled na Drinu i jezero

Deda Mrazica i Iva

Deda Mrazica i Iva

Sutradan smo krenuli na Galinik. Osvanuo je divan, sunčan dan. Šta se desilo sa zimom ove godine? Gde je? Zašto kasni? Nema odgovora… Nismo ni pokušavali da ga pronađemo, već smo se opustili i uživali u tom suncu i plavom nebu, kao da je proleće.

Kada smo stigli do podnožja Galinika, Milan je lepo objasnio o kakvom se usponu radi, pa smo se tako i podelili u dve grupe – oni koji ostaju i oni koji idu na uspon.Dok smo Rada i ja bile na začelju, Milan je, sa Ivom, osmogodišnjom unukom ispred sebe, strpljivo i polako, uspešno izveo grupu na vrh Galinika. Iako prilično strma, dobro markirana staza do samog vrha, nije nam bila posebno naporna, tako da smo se svi, lagano, i bez većih problema, popeli na vrh. Prilično gusta vegetacija na njemu, u međuvremenu je dosta porasla, pa sve više zaklanja božanstvene poglede na čarobne krajolike…Veselo je bilo na vrhu. Smejali smo se i radovali, uživali u svakoj sekundi vremena provedenog na tom lepom mestu, a za kraj i fotografisali… Za uspomenu… Da li primećujete osmehe na svim licima?Dok je sunce polako zalazilo za planinom i žuti zraci probijali se kroz gole grane drveća, vratili smo se u našu toplu kuću.

 

Polazak na Galinik

Milan prica o usponu

Milan priča o usponu

Na vrhu Galinika

Na vrhu Galinika

Pogled na kanjon Drine

Pogled na kanjon Drine

U petak nas je Milan poveo do sela Jagoštica. Neko nam reče da u tom selu ima preko 40 neoženjenih, slobodnih muškaraca! I tako, orni, i puni slatkog iščekivanja, krenusmo ka njemu da proverimo da li je to istina, a kako je u našoj grupi bilo puno (slobodnih) planinarki, činilo nam se da će ovaj izlet biti pun pogodak. Makadamskim putevima, kroz guste listopadne i četinarske šume, polako smo se približavali tom selu koje se smatra, verovatno, najzabačenijim i najteže dostupnim planinskim selom u najzapadnijem delu Srbije. Sa jedne uzvisine, već smo videli Matiće, Aliće, Krniće, Tadiće, malene zaseoke rasute na sve strane, okružene visokim brdima, koji svi čine Jagošticu.  Kada smo mu se već dobro približili, ostali smo bez daha od slike koja se pojavila ispred nas – iza samog sela, veličanstvene i skoro zastrašujuće litice kanjona Drine uzdizale su se iz „maglenog mora“ u koje su skoro potpuno uronile…
Sve vreme sa tim divnim odrazom u očima, polako smo se spuštali putem, do seoske škole. U tom trenutku, naišla je meštanka Rada koja nam je ispričala neke divne priče vezane za samu školu, kao i selo. Do pre dve godine, škola je i radila. Kako je bilo sve manje i manje đaka (na kraju samo dva), nažalost, morala je da bude zatvorena. Otvorila nam je vrata i pokazala tužnu, napuštenu i oronulu učionicu u kojoj su se nekada mogli čuti veseli, dečji glasovi… Prošetali smo i do kuće jednog domaćina, kod koga smo pazarili rakiju i sir. Veselo je bilo u njegovom dvorištu. Raspoložene i nasmejane planinarke degustirale su različite vrste rakija, i kao najbolji poznavaoci ovog neizbežnog srpskog pića, opredeljivale se za ovu ili onu vrstu.Na naša pitanja gde se sakriše te čuvene, neoženjene „đuvegije“, nismo dobili odgovor, te smo samo mogli da pretpostavimo da su se uplašili od tog velikog broja žena i negde šćućureni, virili kroz prozore! smile Doduše, jedan se i ponudio, iako oženjen! :)

Degustacija rakije

Degustacija rakije

Povratak je bio čaroban. Da bismo izbegli kaljave puteve, Milan nas je poveo uzbrdo, preko divnih livada podno Galinika. U tim trenucima, dan je postajao sve lepši, sunce je bljesnulo, a beličasti oblaci, kao pufne, plutali su nestvarno plavim nebeskim svodom… U jednom trenutku, naišli smo na padinu punu snega, pa je usledilo i grudvanje, na veliku radost dece.Kada smo ponovo izašli na put, dok je sunce zalazilo, započeli smo pesmu. Prvo jedan, pa drugi, pa treći glas… Ređale su se starogradske pesme, pa sevdalinke, zabavne, kao i u trenutku osmišljene pesme, otpevane našem vođi, a kasnije i Milenku… Naši glasovi odjekivali su tim čarobnim tarskim prostorima, a srca se ispunjavala ogromnom radošću… Nezaboravno… Po dolasku u dom, nastavili smo sa pesmom, a kasnije smo napravili i veselu „žurku“ u jednom od apartmana. Uz muziku sa CD-ova, veseli planinari su se te noći još dugo, dugo zabavljali i plesali… Orila se Tara!

Pufnasti

Pufnasti

Grudvanje

Grudvanje

Subota, još jedan lep dan. Kao stvoren za tako željno iščekivano pešačenje i uspon na Veliki Stolac, najviši vrh Tare. Makadamskim putevima, preko livada, i stazom kroz šumu, do samog vrha, za oko četiri sata, stigli smo na vrh. A tamo, opet ČAROLIJA!Kao i svaki put kada pišem izveštaje sa Tare, moram da ponovim – jedan od najlepših pogleda sa vrhova planina je upravo taj – pogled sa Velikog Stolca. Jednom kada dođete tu, uvek ćete se vraćati… I svaki put ćete doživeti ponovno uzbuđenje, a srce će vam brže zakucati, kada vaše oči obuhvate pogledom svu tu beskonačnu i beskrajnu lepotu… Zaista, i u samoj jednoj reči – neopisivo! Povratak je bio delimično istim putem, uz skretanje za vidikovac „Sjenič“… Po dolasku u dom, naše poslednje veče na Tari, ove zime… Opet uz muziku, pesmu, igru… Veselje je prštalo na sve strane…

Čarolija

Čarolija

 Na Velikom Stolcu

Na Velikom Stolcu

Osvanuo je i dan za povratak. Hteli smo još malo šetnje i dobili smo je. Milan nas je odveo do Čedine kuće, iza koje smo se popeli na Marijanovića vidikovac, odakle se pruža pogled na još jedan uzbudljiv kanjon, ovog puta, reke Brusnice. Još malo fotografisanja za kraj, još malo, još samo malo…U povratku, ubrali smo badnjake, jer sutradan je bio Badnji dan… Pozdravili se sa Milenkom, Nadom i Momčilom, zahvalili im se na svemu, setno i u tišini napustili Taru, prošetali pored reke Vrelo, zapalili sveće u manastiru Rača, ručali odličnu pastrmku u restoranu „Odmor na Drini“… Dočekao nas je Beograd, tih, uspavan… Svetla hrama osvetljavala su naša umorna lica, ali zadovoljstvo i sreću mogla sam da pročitam u svakom oku.

Sa kanjonom Brusnice u pozadini

Sa kanjonom Brusnice u pozadini

Dekoracija za Badnji dan

Dekoracija za Badnji dan

Hvala našoj divnoj grupi na prelepom druženju, a posebno hvala Milenku, Nadi i Momčilu na nesebičnom trudu da i ovaj boravak na Tari ostane upamćen kao nezaboravan!

 
Srećna vam Nova godina! Hristos se rodi!

 

Kako nam je bilo na Tari slike će reći mnogo više od reči… link za foto album

Vođa puta: Milan Lončar


Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Marija Petrović

Lon-che