TUPIŽNICA I MALINIK (MALI I VELIKI),

25 – 26.05.2013.

jorgovan
Tupižnica
Tog majskog vikenda, rešili smo da se pridružimo planinarima Srbije na republičkoj akciji „Dani jorgovana“, koja se održava po deveti put, u organizaciji planinarskog društva „Šiljak“, iz Boljevca. U subotu, rano ujutru, krenuli smo ka istoku Srbije i stigli u selo Bučje, koje se nalazi na 18 km od Boljevca i početna je tačka uspona na planinu Tupižnicu. Poznata i pod imenom Lasovačka planina, Tupižnica se uzdiže severoistočno od Bučja i predstavlja jednu od „ostrvskih“ planina istočne Srbije. Karakteristična je po krečnjačkom, stenovitom odseku sa zapadne strane, dok na istoku ima izgled blago nagnutog platoa. Osnova ove planine sastoji se od škriljca i magmičnih stena, dok je greben od krečnjaka, a kako je Tupižnica okružena nizinom sa svih strana, pogledi sa nje na dosta niže okruženje veličanstveni su i nezaboravni.
Kamena kontura Tupižnice
Greben
Na akciju je došlo puno planinara iz različitih mesta Srbije. Kasnije smo saznali da je bilo oko 500 učesnika. Dobro markirana staza prolazi kroz selo, pa pored crkvice Sv. Ilija, odakle uskoro prestaje asfaltni put i nastavlja kolski. To je prvi deo staze. Kasnije, staza ulazi u šumu i uspon postaje sve „ozbiljniji“. Već tu vidimo, duboko sakrivene među visokim i gustim drvećem, ogromne tupižničke stene najrazličitijih i najneobičnijh oblika, koje štrče iz zemlje i uzdižu se visoko, visoko... Fascinantno! Na stazi je bilo mnogo planinara različitog uzrasta. Hodali smo umerenim tempom, disciplinovano, povremeno pravili kraće pauze, međusobno se pozdravljali i šalili, pa je i cela atmosfera bila opuštena i vesela. Najatraktivniji deo uspona je stenoviti deo Tupižnice i njen greben, na koji smo uskoro i mi izašli. I zaista, taj prvi trenutak suočavanja sa stenama Tupižnice, sa tim čarobnim grebenom i pogledom na Rtanj u daljini, koji se moćno proteže na horizontu, nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.
Greben
Stene Tupižnice
I tada je započeo pravi „planinarski hedonizam“, kako je neko jednom rekao. Nisu ga mogli pokvariti ni sivi oblaci koji su odjednom prekrili nebo, kao ni vetar koji je počeo jače da duva, što je ukazivalo da će možda biti i kiše... Greben Tupižnice je zaista impozantan. Visoke i moćne bele stene, visine i preko 100 metara, štrče i uzdižu se iznad šume i drveća, a staza ide preko ogromnih, manjih ili većih stena i useka, pored kojih su izrasli ogromni žbunovi jorgovana. Nažalost, ove godine su pre vremena precvetali, tako da smo omirisali samo njih nekoliko.
Stene Tupižnice
Jorgovani
Na vrhu koji se zove Glogovački ili Bučanski kamen (1160 m) okupio se veliki broj planinara. I opet, ni po koja kap kiše koja je prsnula, ni jak vetar, ni kišni, sivi oblaci koji su nam se približavali velikom brzinom, nisu omeli raspoložene planinare da strpljivo čekaju red kako bi stavili pečat i fotografisali se pored jako zanimljivog obeležja u obliku pečurke, napravljenog od kamena i ofarbanog u crvenu i belu boju. Markacija nas je dalje vodila ka TV tornju, a zatim do čuvene tupižničke pećine Ledenice, čiji je ulaz obrastao niskim rastinjem i spolja izgleda kao duboki ponor kome se dno ne može nazreti. Ova pećina je neistražena, a pristup u nju nije moguć bez odgovarajuće alpinističke opreme, jer je tle kojim se silazi uvek vlažno i klizavo. U tim trenucima, potpuno se razvedrilo i blještavo sunce ponovo je zasijalo, kao i naša lica i osmesi! Zatim smo izašli na stazu kojom smo i došli i kojom smo se vratili u Bučje.
Jorgovani
Ponovo ćemo doći

Organizatori akcije zaista su dobro obavili svoj zadatak, kako na stazi, tako i u završnici ove manifestacije. U samom centru sela, u ogromnim kazanima krčkao se ukusan pasulj sa rebarcima i slaninicom, pa smo mogli da se (besplatno) poslužimo i  po nekoliko puta vratimo držeći prazan tanjir, kako bi nam ga simpatični kuvar dopunio i sa osmehom pozvao da dodjemo ponovo, jer „ima još“! Posle tako obilnog i slasnog obroka, posedali smo na prazne gajbice piva, ispred seoske prodavnice u glavnoj ulici, i tu proveli deo popodneva, u priči, šali, smehu... Po dobijanju diploma i bedževa, negde oko pola 7, podelili smo se u dve grupe. Jedan deo ostao je da prenoći u nekoliko privatnih kuća u Bučju, a drugi deo grupe otišao je do obližnje farme „Koliba“ koja se nalazi u 4 kilometara udaljenom selu Vlaško polje.

Ponovo ćemo doći
Na Malom Maliniku
Sutradan ujutru, autobusom smo otišli do podnožja Rtnja i njegove severne strane, odakle su četvoro planinara i vodič Zoran Kovljenić krenuli na uspon na ovu planinu. Mi smo otišli do sela Podgorac i poljoprivredne zadruge koja se nalazi na izlasku iz sela, našli se sa našim drugom Bojanom, planinarom iz Krepoljina, a zatim krenuli na planinarenje po Maliniku. Ovo je lepa planina, sa još lepšom florom i bogatom faunom. Posebnu draž joj daje čuveni Lazarev kanjon koji je oivičuje celom dužinom sa jedne strane, a cela planina sazdana je od blago zatalasanih grebena prostranih i širokih vidika, beskrajnih, prelepih livada, prepunih lekovitog bilja, cveća i šumskih jagoda, kao i pojedinih stenovitih vrhova, razbacanih po okolini. Dobar deo nemarkirane staze do Malog Malinika vodio je grebenom, ali kroz gustu šumu. Vreme je bilo oblačno i počela je da pada slaba kiša. Pratila nas je sve do samog vrha Mali Malinik (1019 m), gde smo se kratko zadržali, ali, i pored vetra i kiše, uspeli da vidimo sve četiri strane sveta, i naravno, Rtanj, koji nas je tih dana konstantno posmatrao...
Na Malom Maliniku
Uskoro čorbica !
Na vrh smo se popeli sa istočne strane i ona je, kao i sam vrh, prekrivena neobičnim, pločastim, metamorfnim stenama izmešanim sa kvarcom, koje su se i pored kiše i tmurnog neba, neobično presijavale. Spustili smo se severnom stranom koja je travnata, a zatim se preko divne zelene livade – prevoja, polako popeli i na obližnji vrh Veliki Malinik (1158 m).Pogled sa njega je manje atraktivan, ali smo se na njemu obradovali suncu koje je granulo, dok su kišni oblaci polako odlazili u daljine. Bilo je vreme i za „ručak“, pa smo taj predah na vrhu iskoristili za tu, uvek simpatičnu razmenu hrane, gde je svako nudio neki svoj „specijalitet“!  Zatim smo krenuli dalje i prilično strmom stazom kroz šumu spustili se u neposrednu blizinu izvora na koji nismo sišli, jer smo žurili ka kanjonu. Prolazeći kroz šumu, Bojan nam je govorio nazive mirišljavog cveća oko nas, pečurki, trava... Imali smo pravi mali čas iz botanike! Ovo je jestiva pečurka neobičnog naziva – škripavac, od koje će Nena pokušati da napravi čorbicu!
Uskoro čorbica !
Raskrsnica
I tako, u neprestanoj priči i smehu, brzo smo stigli do jednog divnog vidikovca odakle smo ugledali beličaste stene Lazarevog kanjona. Potpuno zadivljeni lepotom pred nama, na tom mestu smo napravili nekoliko fotografija. Markirana staza nas je vodila dalje, kroz šumu, preko grebena Malinika, a onda smo izašli na Sedlo, mesto odakle su se u daljini jasno videle, kao na dlanu, nanizane kao biseri ogrlice, planine istočne Srbije – Stara planina, Deli Jovan, Borski Stol, Veliki Krš, kao i cela, prostrana, zelena kotlina od Zlota do Zaječara. Kiša je iščistila vazduh i sve je nekako bilo čisto i prozračno, a vidici jasni... Prelepo mesto, prelepi prizori. Uživali smo... Polako smo se spustili i do „raskrsnice“ koja se nalazi na lepoj, zelenoj livadi i odatle krenuli levo, ka Koveju – vidikovcu, do koga smo stigli vrlo brzo.

Raskrsnica

A onda nas je priroda opet podarila suncem i plavim nebom, pa smo potpuno opušteno i maksimalno uživajući, posmatrali te neverovatne prizore grandioznog Lazarevog kanjona, ali iz blizine, sa njegovih visokih i strmih litica. Milan je „imao problema“ da nas podigne sa tog divnog mesta na kome smo želeli da ostanemo još dugo, ali, morali smo dalje, nazad ka kombiju i grupi koja je, takođe, već silazila sa Rtnja.

Lazarev kanjon

Uživanje
Deo Lazarevog kanjona

Vratili smo se do raskrsnice i putokaza ispod Malinika i nastavili spuštanje nekoliko kilometara dugom, kamenitom, makadamskom stazom. I dok se pred nama otvaralo nestvarno lepo nebo, obojeno kao na slikarskom platnu, pored  Manastirišta smo se spustili do Zlotske reke i mostića, u neposrednoj blizini Zlotske pećine, gde nas je čekao kombi.


U motelu „Balašević“, svi smo se okupili, ručali, a zatim krenuli ka Beogradu. A onda, kao što nam se to često dešava, počela je da pada jaka kiša koja nas je pratila skoro sve vreme puta. Ali, mi nismo marili. Sklopili smo oči, i dok su kišne kapi monotono dobovale po prozoru minibusa, a muzika tiho svirala, dremali smo, spavali i sanjali ... zelene doline, planine, uzbudljive vrhove i vidike...

 

Put u nebo
 
Put u nebo

Vođa puta: Milan Lončar


Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Marija Petrović

lonce