ISTRA, UČKA, ĆIĆARIJA, CRES, LOŠINJ
     
30.04-06.05.2013.

   

Dugo i sa velikim nestrpljenjem, iščekivali smo ovaj izlet. Hrvatska, jedna od naših omiljenih destinacija, nudi puno toga: lepu prirodu, neistražene planine, dobro obeležene i ne preterano zahtevne planinarske staze, blizinu mora, kao i mogućnost boravka u mnogim primorskim mestima, pravim „biserima“ hrvatske obale i Jadrana.

Ponovni susret sa Istrom, a za mnoge planinare iz naše grupe i prvi, u nama je budio neobično uzbuđenje. Međutim, Istra, kao prava lepotica, nije od onih koje će vam sve svoje čari otkriti već kod prvog susreta. Dopašće vam se na prvi pogled, ali prava će se ljubav razviti tek kada otkrijete njene draži, njeno srce i dušu, a za to treba i truda i vremena. Da biste je upoznali i zavoleli, potražite je u šumama i vodama, u mirisima i bojama. Njene su ruke borove grane na vrhu brda. Haljina joj se plavi na morskoj obali, a kosu joj mrsi vetar sa planine. Struk joj je stegnut potocima, a grudi prekrivene zelenilom šuma; iz njih bistre reke izviru. U njenim očima plamti vatra strasti i vatra mudrosti, ona govori reči nade, a glas joj pronosi poruke prošlosti. Na skutima joj vinogradi i maslinjaci, u naručju obilje plodova. U nedrima čuva uspomene, tajne predaka. Gradovi joj na ramenima, na glavi kruna od hridi i oblaka, suncem optočena...Sa Istrom se treba susresti, na usnama treba osetiti slanost njenog mora, na licu svežinu njenih gora. Doživeti buđenje sunca na njenim vidikovcima, osvežiti lice bistrom vodom njenih potoka. Uz pozdrav zvona sa preslica, sa tornjeva, ući u njena sela, u njene gradove, u njene oslikane crkvice. U šuštanju čempresa na grobljima osluškivati glasove prošlosti...

U sredu ujutru, stigli smo u Rijeku, smestili se u, nama već dobro poznato, odmaralište Crvenog križa, i kako je osvanuo divan, sunčan dan, odmah smo krenuli u planinu, ne želeći da gubimo nijedan dragoceni trenutak našeg boravka u prirodi. 

   
Krenuli smo ka prevoju Poklon (922 m), a zatim „uronili“ u zelenu Ćićariju. Staza ide uglavnom makadamskim putem kroz šumu, a jednim kraćim delom i grebenom.
Zelena Ćićarija
   
Posle skoro tri sata hoda, stigli smo do prevoja između Velikog (1272 m) i Malog Planika.
Završni uspon na Veliki Planik
     
Sam prilaz vrhu, koji je u neposrednoj blizini prevoja i već se nazirao kroz grane drveća, sa te strane je travnat i kamenit, pa smo se vrlo brzo popeli na njega i odozgo posmatrali Učku, Gorski kotar, a u izmaglici se videlo i more.
   
Na Velikom Planiku Pogled na Učku sa V. Planika
   
Posle kraće pauze i fotografisanja, polako smo krenuli nazad. Preko grebena Mehanac i sve vreme idući kroz olistalu šumu, spustili smo se do mesta Veprinac. Kako nas je bilo puno (preko 40 planinara), različite kondicije i spremnosti, naša tura se odužila i već je bilo prilično kasno za obilazak tog srednjovekovnog gradića. Smestili smo se u autobus, i umorni od prethodne neprospavane noći, kao i dugog pešačenja, jedva smo čekali naše krevete u odmaralištu!
   
Prema jednoj staroj legendi, nekada davno, pre nego što su Istru naselili ljudi, u dolini reke Mirne živeli su divovi. Glavni div bio je div Dragonja (to je ime istarske najsevernije luke), zvan i div Orač, jer je zaorao brazdu od Ćićarije prema moru. Kroz brazdu je počela teći voda koju je div Dragonja prozvao reka Mirna. Potom su divovi izgradili niz gradova u Istri, kao što su Motovun, Oprtalj, Završje, Grožnjan... Bili su toliko veliki da su, radeći svako na svom brdu, jedan drugom dodavali alat. Prema legendi, nakon što su izgradili sve gradove, ostalo je još malo kamenja i tako je nastao Hum – najmanji grad na svetu.
    
"Divovski" grad - Motovun
   
I tako, sledećeg dana, znatiželjni da vidimo šta su to sve istarski divovi napravili, krenuli smo u obilazak. Autobusom smo došli do Grožnjana, drevnog gradića, smeštenog iznad doline reke Mirne, na brežuljku visokom 228 metara.
   
Nekada potpuno napušten i oronuo, posle projekta revitalizacije, Grožnjan je postao „grad umetnika“, u kome su brojni umetnici, slikari, vajari, grafičari otvarali ateljee, galerije, radionice, a svakog leta ovaj živopisan gradić postaje centar međunarodnog džez festivala gde sviraju i gostuju muzičari iz celog sveta. Besprekorno urađene fasade starih kuća, popločane, uske uličice, cveće u kamenim saksijama i na prozorima, kao i mnogi drugi detalji, daju posebnu draž ovom lepom gradiću...
Grožnjan
   
Kasnije, kada smo sređivali utiske, ispostavilo se da se on najviše dopao većini planinara. Deo grupe proveo je još neko vreme obilazeći Grožnjan, dok je nas dvadesetak krenulo na stazu Parenzana
.
   
    .
Grožnjan - prepun lepih detalja  Grožnjan - "grad umetnika"
  
Parenzana je bila uska pruga dugačka 123 kilometra, koja je povezivala 33 istarska mesta od Trsta do Poreča. Pruga je puštena u promet 1. aprila 1902. godine, kada je, uprkos brojnim problemima i odgađanjima, prvi voz sa železničke stanice u Bujama krenuo prema Trstu, a iste te godine i prema Poreču, na sreću i radost meštana iz unutrašnjosti, koji su nestrpljivo čekali realizaciju tog dugo obećavanog projekta. Pruga je značila život mestima kroz koja je prolazila: na svom 123 km dugom putu, spori voz je svakodnevno pištao i škripao kroz brdovite, reljefno razigrane predele istarskog krša, prevozeći, uz putnike, so iz solana Pirana i Sečovlja, maslinovo ulje iz Buja i Motovuna, voće, povrće, istarski kamen, drvo, brašno i vino. Železnica je ukinuta 1935. godine. Za 33 godine postojanja, ostavila je neizbrisiv pečat na ceo kraj. Na stotu godišnjicu otvaranja pruge, pokrenuta je inicijativa za svojevrsnu obnovu ove jedinstvene železnice koja je početkom 20. veka povezivala ljude i narode.
   
Danas je to „Put zdravlja i prijateljstva“, bajkovita staza utkana u pitomi istarski krajolik, namenjena pešacima, biciklistima, istraživačima i zaljubljenicima u prirodu.  
Odavde smo krenuli
   
I tako, dok je sipila prava prolećna kiša, krenuli smo šljunkovitom stazom koja nas je vodila kroz rascvetanu i ozelenelu Istru, udisali miris ozona i raznobojnih trava pored puta, popeli se na vidikovac odakle smo posmatrali Grožnjan na svom brdašcu, prošli ispod starog nadvožnjaka i kroz tunel kod mesta Kostanjica, dugačak 70 metara, i posle 9 kilometara, šetnju Parenzanom završili kod mesta Završje, odakle smo se spustili još dva kilometra do puta, gde nas je sačekao autobus.
   
Jedan od nekoliko tunela na stazi Završje - kraj naše deonice
   
Nastavili smo naše putovanje i vrlo brzo stigli u Oprtalj, malo, slikovito mesto, sakriveno iza divnih, visokih čempresa koji ga čine prepoznatljivim.
   
Oprtalj ili Portole, kako glasi njegov italijanski naziv, u prošlosti je bilo mletačko utvrđenje opasano zidinama unutar kojih su se nalazile porodične kuće. >

Oprtalj
       
Put nas je vodio dalje, ka još jednom „biseru“ Istre – Motovunu. Netaknute arhitekture, drevnog imena Montona (grad u gori), čini se da je ovaj grad, okružen čudesno lepom prirodom, svih 3500 godina svog postojanja, ostao zarobljen kao pod kakvim staklenim zvonom.
Motovun
   
Sa motovunske tvrđave posmatrali smo obronke brega na kome se uzgaja grožđe od koga se dobijaju čuvena istarska vina, dok je dolina Mirne prekrivena gustom motovunskom šumom u kojoj rastu tartufi, skupocena, ukusna i afrodizijačka pečurka od koje se prave razni gurmanski specijaliteti.
Pred kraj dana, posle kraćeg odmora u jednom od motovunskih restorana, gde smo degustirali čuveno crno vino Teran, krenuli smo nazad, ka Rijeci.
Tartufi svuda

Tog dana, samo smo odškrinuli vrata istarske riznice. Oplemenjeni ambijentima u kojima se sadašnjost i prošlost stapaju i zrače čudesnom harmonijom i snagom kojoj se ne može odoleti, shvatili smo jedno: ovo je samo početak... vratićemo se ponovo ovde, istraživaćemo dalje, uživaćemo u istarskoj magiji, mističnosti i šarmu, i potpuno neprimetno, srećni što je tako, otisnućemo se u neko drugo, davno vreme, vreme divova i bajki.

U petak ujutru, ponovo smo autobusom otišli do prevoja Poklon, a zatim krenuli na Učku. Staza nije naporna i sve vreme vodi kroz Park prirode, gde se mogu naći mnoge zaštićene i retke životinjske i biljne vrste. Za manje od dva sata, stigli smo na najviši vrh, Vojak (1401 m). Sa stare kule-vidikovca, izgrađene na samom vrhu, početkom prošlog veka, pruža se veličanstven pogled na Istru, Kvarnerski zaliv sa ostrvima, planine Gorskog kotara, Velebit, Alpe i Italiju.
   
Nažalost, ništa od toga nismo videli, jer je sam vrh bio u oblaku i prekriven maglom.
Na vrhu Vojak
   
 
Na kuli se mogu dobiti informacije o Parku, a postavljeni teleskopi pružaju još bolji pogled na okolne krajolike. Na ovaj uspon krenulo je dvadesetak planinara. Raspoloženi i srećni što smo na vrhu Učke, zamišljali smo sunce, more i
ostrva i sve bojili plavom i zlatnom bojom.
   
Goca nas je beskrajno zabavljala svojim neobičnim planinarskim „stajlingom“, uveravavši nas da se i u ovakvoj haljinici može nesmetano planinariti!
Neobičan planinarski stajling
 
Vericu i Aymana smo
krstili jer su se prvi put popeli na visinu preko 1400 metara! Bilo je zabavno i slatko smo se smejali. Vratili smo se drugom stazom, preko još jednog lepog mestašca, Lovranske Drage, do kojeg smo došli spuštajući se sa planine 1100 metara. Grupa koja nije želela da planinari, tog dana je obilazila Lovran i Opatiju, a mnogi su iskoristili divan dan, pa su šetalištem pored mora došli iz jednog gradića u drugi. Po silasku sa planine, i mi smo im se pridružili. U Lovranu smo sedeli pored mora i odmarali, a u Opatiji prošli njenim glavnim šetalištem i prisetili se davnih vremena kada je Opatija bila (i ostala) pravo mondensko mesto, sa bezbroj elegantnih aristokratskih vila i hotela.
   
Veoma dirljiv bio je i Milanov susret sa Damjanom, njegovim četvorogodišnjim unukom koji se rodio i živi u Puli
Ljubav
   
Nastavak (drugi deo)