Biokovo

 

Biokovo, Hvar, Brač

30.04.-04.05.2014.

lavanda

 Samo što smo se raspakovali posle našeg uskršnjeg izleta po Istri, Cresu i Lošinju, već je došlo vreme da ponovo spakujemo torbe i rančeve i krenemo u novu avanturu, i ovog puta, ponovo u Hrvatsku. Interesovanje za izlet bilo je zaista ogromno, pa smo morali da iznajmimo deker. Tog predvečerja, u Skerlićevoj ulici bilo je preko 70 ljudi koji su sa nestrpljenjem čekali da se krene na put. Sve je bilo u redu do hrvatske granice, gde smo stigli u pola 10 sati uveče. A tamo – oko trideset autobusa bilo je poređano ispred našeg, i kako su se jako sporo pomerali, odmah je bilo jasno da će se čekanje odužiti, a samim tim i naši planovi za taj dan u Makarskoj moraće da se menjaju. Da me sada pitate šta smo radili tih više od pet i po sati (!) čekanja, ne znam šta bih vam odgovorila. Samo znam da je, ipak, nekako prošlo i da smo malo posle 3 sata ujutru, krenuli dalje.

 

U Makarsku smo, naravno, stigli kasno, tek negde oko pola dva popodne. Brzo smo se smestili u privatnom pansionu „Ribar“, prepakovali rančeve i odmah krenuli iznajmljenim minibusevima do vrha Vošac. Zanimljivo je bilo to kratko putovanje. Naš simpatični vozač Damir, sedi, dobroćudni brka, vozio je po krivinama Biokovske ceste kao pravi „fanđo“, ali sigurno i bezbedno. Usput nam je, poput pravog vodiča, objašnjavao šta je šta, puštao razne CD-ove sa dalmatinskom muzikom i uz nju, veselo pevušio. Neke pesme smo prepoznali, pa smo mu se pridružili, i svi u glas, veselo pevali. Već iz Makarske smo videli da je čitav greben Biokova, koji se kao strmi zid uzdiže iznad samog grada, obavijen sivim oblacima. Tako su se i vozači kombija zaustavili na jednom prevoju, baš na mestu gde je planina ulazila u oblak, kako bismo odatle slikali divan pogled na Makarsku. Biokovska cesta je najviša cesta u Hrvatskoj. Vodi od ulaza u Park prirode Biokovo (na oko 360 m) do vrha Sveti Jure (na 1762 m). Duga je 23 kilometra, a na nekim mestima je široka oko 3-4 metra, pa zahteva opreznu vožnju.

Pred ulazak u oblak

Pred ulazak u oblak

Ispod Vošca

Na parkiralištu ispod Vošca

Posle nekih pola sata vožnje, došli smo do malog parkirališta, već potpuno obavijenog oblakom, gde smo izašli iz kombija i krenuli peške, laganom stazom uzbdro, do vrha Vošac.Na nekih 15 minuta od parkirališta, nalazi se i čuveni vidikovac Štrbina, sa koga se otvara veoma lep pogled prema Makarskoj, Braču, Hvaru i Korčuli. No, ovog puta, nažalost, taj pogled mogli smo samo da zamišljamo i da ga sami, u mislima, bojimo najlepšim bojama. Baš šteta, ali ne zbog mene i Milana, koji smo te divne prizore već videli pre četiri godine, već zbog toliko drugih ljudi kojima smo želeli da ih pokažemo i koji su ipak ostali uskraćeni za još jedan lep i uzbudljiv trenutak. Doći ćemo ponovo, obećavamo! Posle četrdesetak minuta pešačenja, preko šezdesetoro ljudi bilo je na Vošcu (1422 m), na kome se nalazi i istoimeni planinarski dom koji, opet nažalost, nije radio. Oblaci su se kovitlali preko padina Biokova i njegovog grebena, a pokušaji plavog neba i sunca da nas makar na trenutak obraduju i podare nam pogled, bili su uzaludni. No, i to je imalo svoju draž, a mi smo bili veseli i raspoloženi.

Ka Vošcu

Ka Vošcu

PD Vošac

Ispred planinarskog doma "Vošac"

Prvobitni Milanov plan bio je da se planinari sa boljom kondicijom spuste peške 1400 metara, sve do Makarske (pošto je planinarenje do vrha Veliki Šibenik već bilo neostvarivo, zbog prevelikog kašnjenja), a da se ostatak grupe vrati minubusevima. No, kako je zaista bilo već kasno i za tu varijantu, dogovorili smo se sa vozačima da nas odvezu i do vrha Sveti Jure, na 1762 metra. A tamo – sneg!!! U poslednje vreme, kako je često padala kiša, na Biokovu je padao sneg koji se zadržao na pojedinim mestima. Današnje ime Biokovo je verovatno dobilo po snežnoj belini (bil, bilak, Bilkovo, Biokovo), što nije neobično ako se zna da snega na toj planini ima u izobilju veći deo godine. U Zagori su planini dali ime ženskog roda, Biokova, dok se sa primorske strane naziva Biokovo ili Bjakovo. Veselo smo skakutali po tom snežnom brdašcu, smejali se kao deca i fotografisali po više puta.

Zimske čarolije

"Zimske čarolije" na Svetom Juri

Iza nas, moćno su se uzdizale antene radio-televizijskog odašiljača (visokog 90 metara), čiji sam vrh je i najviša tačka u Hrvatskoj, sa visinom od 1850 metara. Iako, zbog objektivnih razloga i „više sile“ nismo mogli da planinarimo tog dana, mislim da su, ipak, svi bili zadovoljni, jer su, makar na ovakav način, videli kako izgledaju ova dva najpoznatija i najviše posećena vrha Biokova. A kako je izgledalo pravo planinarenje do Svetog Jure, tog jula 2009. godine, koga zanima, može pročitati na ovom linku. To je bila prava, nezaboravna avantura, u svakom smislu te reči. http://www.pdpobeda.rs/mali_izvestaji/biokovo09/biokovo.html


Po povratku u Makarsku, malo smo prošetali ovim lepim gradom, na obali mora ispratili sunce na počinak, a u povratku ka pansionu, podigla sam pogled ka Biokovu i jasno ugledala Vošac i ceo greben, obojen crvenom bojom zalazećeg sunca, bez ijednog oblačka na njemu!

 

zalazak sunca

Zalazak sunca u Makarskoj

Greben

Greben Biokova i Vošac

U petak, rano ujutru, napustili smo Makarsku i posle tridesetak kilometara vožnje došli u mesto Drvenik, gde smo se ukrcali na trajekt i prešli u Sućuraj, na Hvaru. Najsunčanije ostrvo na Jadranu zaista nas je dočekalo okupano suncem. Putujući preko celog ostrva, do Starog Grada gde smo bili smešteni, počela su da se bude sećanja… Mnogi od nas, kao mali, dolazili su na ovo rajsko ostrvo, neki su imali sreću da ga posete i kasnije, a mnogima iz naše grupe ovo je bio prvi susret sa Hvarom. Treperili smo od slatkog uzbuđenja, i mi, i oni. Hvar … prostrana polja lavande, drevna stabla maslina, mnogobrojni vinogradi, visoki borovi širokih krošnji. Hvar … miris smilja, kadulje, brnistre, opijajući miris borova, zvuk zrikavaca, kao najlepša melodija, u toplim letnjim noćima, mirisi mora smaragdne boje, beskrajna plava pučina i galebovi koji šaraju nebo, najlepši zalasci sunca… Iz ovih misli u koje smo bili potpuno utonuli, otrgnuo nas je dolazak u Stari Grad, ispred hotela Lavanda, u čijim smo depandansima rezervisali smeštaj. Dok su se planinari razmeštali po sobama, žurno sam istrčala napolje, spustila se dva koraka i već bila na kamenitoj plaži, odakle sam odjednom ugledala Stari Grad, ušuškan u morskoj uvali, dok se teget more, kao srebro, presijavalo pod suncem… Kakav prizor! Vrlo brzo, seli smo u autobus i krenuli ka obližnjem selu Svirče.

Stari Grad

Pogled na Stari Grad

Svirče

Dolazak u Svirče

Ime je množinski oblik. Dva su mišljenja o nastanku Svirača i o tom imenu. Prvo mišljenje je da su Svirče nastale kada se nekoliko pastira odvojilo od matičnog mesta Vrbanja. Prema legendi, oni su svirali na sviralama i pevali oko današnjih Svirača i tu se nastanili. Drugo mišljenje je da su Svirče nastale kod izvora vode, jer « svir » znači voda (izvor), a postoji jedan manji izvor u Svirčama. Kroz Svirče prolazi i jedna od najljepših biciklističkih staza na Jadranu. Danas Svirče spada u najprosperitetnija sela na otoku, čijem napretku pridonosi i nekoliko proizvođača vrhunskih vina, te moderna uljara za preradu maslina

Vrisnik

Vrisnik

U uskoj uličici tog živopisnog mestašca, izašli smo iz autobusa i odatle započeli pešačenje. Cilj nam je bio najviši vrh Hvara – Sveti Nikola (686 m), koji se nalazi na uzdužnom planinskom grebenu koji se pruža uz južnu stranu ostrva. Početak markirane staze vodi baš kroz Svirče, smešteno u Starigradskom polju, na brežuljku, nasuprot još jednog prelepog seoceta koje nam se pojavilo u vidokrugu, Vrisnika. Stopljeni u prekrasni ruralni krajolik, toliko lep da bi neko možda rekao Toskana, ili Provansa. Ali ne, to je samo Hvar, jedinstven i svoj…
Evo jednog lepog citata na koji sam naišla : « Ruke naših djedova oblikovale su ovaj prostor. Vinogradi, maslinici, polja lavande, šumarci, potoci optočeni suhozidima fasciniraju svakog tko tu dođe. Ono što danas Svirče nudi, nije malo. Svirče krije mnoge priče, koje tek svijetu počinjemo pričati. Naše selo još uvijek živi stare običaje, poput kolendanja, seoskih fešti za blagdane, ovdje mladost nije zaboravila staru igru zvanu Zoga falo ili Balun od ruke. A vrijedne ruke nastavljaju obnavljati kamene terase, bore se za svaki pedalj obradive zemlje, jer živjeti na otoku nije lako. Zemlja je škrta, klima nepredvidiva. Baš u takvim uvjetima, stoljećima se oblikovala, jedna sasvim drugačija vinska loza, zasluženo nazvana bogdanuša (Bogom dana). Zašto? Jer poznaje ovaj otok, jer se tu dobro osjeća. Najbolje vino daje na škrtoj zemlji i crvenicama… «

 

Svirče

Svirče

Veliko Starigradsko polje u sredini ostrva, zbog izuzetnih poljoprivrednih proizvoda tog lokaliteta, kao i Stari Grad (istorijska jezgra), 2008. godine upisani su na UNESCO listu svetske kulturne i prirodne baštine. Nikada nismo bili na ostrvima u proleće. Staza kojom smo hodali (delimično zemljana, pa betonska, pa asfaltirana…) prolazila je kroz uveliko probuđenu prirodu, obojenu najlepšim (zelenim) bojama proleća, dok su nam se pred očima smenjivale crvene bulke, bele rade, mirisni poluloptasti grmovi lavande, koji u junu i julu cvetaju ljubičastim klasovima, posađeni na prostranim livadama ili na terasicama podzidanim suhozidima i pomešani sa mirisnim smiljem i žalfijom, bezbrojni čokoti vinove loze, poznatih autohtonih dalmatinskih sorti koje daju najbolja crna vina Dalmacije, maslinjaci, veličanstveni alepski borovi…

Bulke

Bulke

Loza

Čokoti vinove loze

I tako, potpuno zaneseni ovom lepom hvarskom prirodom, posle nekih tri sata blagog i postepenog uspona, stigli smo do podnožja vrha, na koji smo se ubrzo i popeli. Na vrhu se nalazi slikovita kapela sv. Nikole iz 15. veka i ogroman kameni krst. Tanak oblačić lagano i nežno nas je obavijao, ali, srećom, nije puno kvario poglede na Paklena ostrva, Brač, Vis, Lastovo, Korčulu, Pelješac… Strmo ispod nas, odsečeni planinski greben spuštao se pravo ka Svetoj Nedelji, još jednom lepom mestu na moru, odakle ide najstrmija, markirana staza ka vrhu.

U podnožju vrha

U podnožju vrha

Sv.Nikola

Na vrhu Sveti Nikola

Hvar

Hvar

Pošto nas je drugi deo grupe (koji nije planinario) čekao, morali smo da krenemo dalje, drugom stazom koja je vodila do tunela između Starog Grada i Hvara. Posle 15 kilometara pešačenja, prezadovoljni, smestili smo se u autobus i brzo bili u Hvaru, možda jednom od najlepših gradova na Jadranu. Neću sada pisati o istoriji grada, jer duga je priča. Dovoljno je bilo da samo kročimo na popločani, blistavi, širok trg Svetog Stjepana – čuvenu Pjacu, pogledamo prelepu, istoimenu katedralu koja dominira trgom, sa čarobnim renesansnim zvonikom, kamene kuće, uske uličice, prekrasnu rivu, hvarsku tvrđavu na uzvisini i da se u trenutku zaljubimo u ovaj grad. Dugo i opušteno, sedeli smo u bašti jednog restorana na tom lepom trgu, posmatrali palme, more, brodiće u luci, prolaznike koji šetaju…
Od mnogobrojnih lepih priča vezanih za ovaj grad, ispričaću vam jednu. Hvarska agava istinska je kraljica ostrvskog kamena. Cveta samo jednom u svom stogodišnjem veku, a tada se suši i ugiba. Najlepši deo priče o agavi je onaj o njenoj niti koja se koristi za izradu čipke koja je postala jedinstvena u svetu. Izrađuju je samo sestre benediktinke, poštujući zakon da čipku vezu za vreme južnog, vlažnog vetra, a ne u vreme kada duva bura, jer taj vetar napinje i kida nežne niti agave. Veštinu vezivanja "nevidljivih" čvorova naučile su od hvarskih ribara. Ne postoje nacrti, već se svaka skica nalazi u mašti redovnice i razvija se u samoj izradi. Motivi su uglavnom cvetni, vedri i raskošni. Čipke se ne peru i ne peglaju, a čuvaju se pod staklom kako bi u potpunosti bile zaštićene. Sasvim slučajno, pred kraj naše šetnje po Hvaru, odjednom smo se našli ispred samostana benediktinki. Pročitali smo da postoji od 1664. godine, kada su iz Raba došle u Hvar dve redovnice da bi samostan mogao započeti svoje delovanje.

Samostan

Samostan

Stari Grad

Stari Grad "by night"

Predveče smo se vratili u Stari Grad, a posle večere otišli u šetnju po ovom, isto tako lepom gradiću. Antički Faros je najstariji grad na ostrvu, prepun kulturno-istorijskih znamenitosti iz raznih vekova. Dok smo šetali diskretno osvetljenim, ne baš potpuno pustim uličicama grada, na svakom koraku osećali smo dah prošlosti i pokušavali da se vratimo u to vreme. Najimpozantnija građevina je Tvrdalj, utvrđeni dvorac hrvatskog renesansnog pesnika Petra Hektorovića. Te večeri, utonuli smo u slatke snove, potpuno opijeni danom koji smo ostavili za sobom.

Subota je osvanula tmurna. Prema prognozi, kiša je bila najavljena za ceo dan, kao i pojačani jugo, a kasnije i bura. Čuli smo se sa brodarima koji su u mestu Vrboska čekali da dođemo. Potvrdili su da, dok duva jugo, mogu bezbedno da voze do Brača. I tako, došli smo do Vrboske i vrlo brzo bili na brodiću i nemirnom moru. Uz dobro “ljuljuškanje”, posle sat vremena vožnje, stigli smo u Bol, a kiša je već uveliko lila kao iz kabla. Povremeno je prestajala, da bi opet istim intenzitetom nastavljala da pljušti. Podizali smo pogled ka Vidovoj gori, inače najvišem ostrvskom vrhu (780 m). Na vrhu stoji 12 m visok monumentalni krst od belog bračkog kamena i telekomunikacijski objekat, a pokraj njega konoba »Vladimir Nazor«, nekadašnji planinarski dom. Bliža okolina vrha staro je kultno mesto, a u ostacima dvostrukog odbrambenog zida naslućuje se stara ilirska gradina. Vrh se naziva i Vidovica, Sveti Vid, Sutvid, po starohrvatskoj kapeli čiji se ostaci nalaze stotinak metara od vrha.

 

Pogled

Pogled na Brač i Vidovu goru (levo, sa antenama na vrhu)

Obukli smo kabanice i krenuli markiranom stazom iza crkvice u centru Bola, pa nastavili dalje uspon planinarskom stazom, do nekih 500 metara nadmorske visine. Kako je kiša padala bez prestanka, a mi postajali sve više mokri, i kako je bilo pitanje sata kada će početi da duva bura koju su najavljivali, Milan je, po savetu brodara, odlučio da se vratimo i već u pola dva krenemo nazad brodićem ka Hvaru. Pokazalo se da je to bila dobra odluka, jer je, zaista, kasnije počela da duva orkanska bura, koja nam je narednog dana pravila velike probleme na hrvatskim auto-putevima, u povratku za Srbiju.

Početak uspona

Početak uspona iz Bola

Pljušti

Pljušti

Prilikom silaska, sa jedne uzvisine, ugledali smo čuvenu bolsku plažu, Zlatni rat. Ispod jedne nadstrešnice, presvukli smo se u suvu odeću i uputili ka luci. Kako je ljuljanje brodića i u povratku bilo « uzbudljivo », da bismo nekako skrenuli pažnju sa te, ipak, bar za većinu planinara na brodu (a bilo nas je oko 70, za koliko je brodić i bio registrovan), neprijatne vožnje, započeli smo pesmu. Prva koju je Neša pevao, bila je « Kad naš brod plovi, plovi… » Vrhunac zabave i smeha bio je kada je usledila poslednja strofa : « Kad naš brod tone, tone… » Smejali smo se do suza, i nastavljali pevanje iz sveg glasa… Ređale su se « morske » pesme, starogradske, zabavne…Kako sam i sama plašljiva, gledala sam i druga lica i videla da su sva bila ozarena… Uz vesele pesme, smeh i šalu, straha više nije bilo… A onda je neko uzviknuo: “Delfini!” I, stvarno … osim jata galebova koji su nas pratili, u uzburkanom moru, na trenutke smo primećivali repić jednog delfina koji je “sekao” talase i pratio nas. I tako, naš brod, na sreću, nije potonuo, a mi smo se na Hvar iskrcali sa širokim osmesima na licu.

Veselo na brodu

Veselo na brodu

Galebovi

Galebovi nas prate

Splitska riva

Splitska riva

Posle večere, proveli smo prijatno vreme u obližnjoj konobi, gde smo degustirali jedno od hvarskih čuvenih crnih vina.
Nedelja je bila dan za povratak. Iz Starog Grada, trajektom smo prešli direktno u Split, gde smo proveli neko vreme u razgledanju grada i Dioklecijanove palate.Nastavili smo put ka Srbiji, ali zbog orkanske bure (koja je opasno duvala i neprijatno ljuljala naš visoki autobus), bili su zatvoreni i tunel Svet Rok i Maslenički most, pa smo morali putem preko Velebita. Posle ove « avanturističke » vožnje kroz Hrvatsku, bezbedno smo stigli u Beograd.

Kiša je lila kao iz kabla, a Hram je odzvonio ponoć. Dok sam, pod kišobranom, zamišljeno stajala pored autobusa, u trenutku su mi se pred očima pojavile divne slike sa Hvara, oblakom obavijeno Biokovo i kišoviti Brač. I odmah sam shvatila da nam je « ostalo puno nedovršenog posla » tamo i da se tim čarobnim mestima moramo vratiti što pre.
Ovog puta, povratak u svakodnevicu bio je baš težak i trajao je danima. I čini mi se da i dalje traje…

U nastavku, pogledajte Picasa album:

picasa
 

Vođa puta: Milan Lončar


Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije:
Marija Petrović

Lon-che