mapa

 

Ješevac, Borački krš

09.02.2014.

 

Kada smo jesenas pravili planinarske planove za ovu godinu (i zimu), prisetili smo se jednog februara, ne tako davne godine, kada je sneg napadao u ogromnim količinama, toliko, da su skoro svi izleti u tom mesecu bili otkazani, jer je bilo nemoguće doći do odrednice, a kamoli pešačiti na vrh planine. Ovog februara, možda nismo mislili da će biti baš toliki sneg, ali sigurno nismo ni sanjali da ga neće biti uopšte, kao što je to bilo te prve februarske nedelje, kada smo se uputili ka Šumadiji i planini Ješevac.


Godinama smo odlazili na daleke destinacije, stremili ka visinama, prelazili preko planinskih noževa i prečali stene, uveravali sebe kako su lepši pogledi ako smo na višem vrhu, dotačinjali prstima nebo sa gorostasnih vrhova Dolomita, Prokletija, Karpata, Olimpa… Putovali smo kroz Srbiju, ne osvrćući se i ne mareći za njene divne, niže planine, rasute kao biseri utopljeni u božanstvenoj i netaknutoj prirodi, koje su nas tiho dozivale i pod njihove skute, obećavajući isto tako čarobne trenutke, predivne poglede, široke vidike. I tako, ove godine, rešili smo da ispravimo tu nepravdu.

Gromadna planina vulkanskog porekla, Ješevac, ima nekoliko vrhova (Trijeska, Veliki i Mali vrh, Klik, Bukovik, Borački krš, Crni vrh), a mi smo se odlučili za ova poslednja dva. Tog sunčanog nedeljnog jutra, vrlo brzo, stigli smo do sela Grabovica, nedaleko od Gornjeg Milanovca. Divna priroda odmah je podigla naše (dobro) raspoloženje, dok smo se polako peli i otkrivali pogledom živopisne krajolike. Došli smo do table na kojoj je pisalo ДОБАР ПОГЛЕД, i, gle, zaista, kada smo se okrenuli, pred nama su se pojavila dva kupasta brdašca – Velik vrh i Trijeska, iza njih se širio Vujan, a potpuno na horizontu, iz sumaglice, izvirivali su, nerazdvojni i uvek kao zagrljeni, Ovčar i Kablar.…

Dobar pogled

Dobar pogled

Neobične stene

Neobične stene

Pored vrha Klik i preko Krša, polako smo ušli u šumu u kojoj su se već nazirale antene sa vrha. Potpuno neočekivano, pred nama su se pojavile stene i kameni blokovi vulkanskog porekla, neobičnih oblika, koji su se izdizali iz zemlje prekrivene zlatno-žutim lišćem koje je kao najlepši tepih prekrivalo celu padinu. I tako, za nekoliko minuta, bili smo već na Crnom vrhu, najvišem na ovoj lepoj planini, i jednom od bezbroj Crnih vrhova u Srbiji!

 

Kako smo već bili ogladneli, od jedne pljosnate stene brzo smo napravili najlepšu trpezu, na koju smo izneli sve što smo imali od hrane u našim rančevima. Naravno, od svega, najukusnija je bila Vladina slaninica, koju je on stručno isekao na daščici koja je sastavni deo njegove planinarske opreme. Slatko smo se smejali i zabavili, tih nekoliko minuta pauze.smiley

Ništa bez "dačice"

Ništa bez daščice

U produžetku dana, nastavili smo spuštanje jugoistočnom stranom planine i krenuli ka Boračkom kršu. Uz usputno branje šipurka, fotografisanje, šale i smeh, prelazili smo preko divnih livada i stazama kroz šumu. A onda se ispred nas pojavio veličanstven Borački krš – stene neobičnog izgleda, koje svojom divljinom prosto razbijaju pitomost gružanske doline i daju celom tom kraju jednu uzbudljivu notu.

Borački krš

Prvi pogled na Boracki krš

Došli smo do samog podnožja vrha, a zatim krenuli stazom kroz šumu, kada smo se, odjednom, našli kao u najlepšoj bajci. Raštrkane stene, kao i kamenje kao prosuto po ovoj čarobnoj šumi, sve je bilo obraslo i obavijeno nežnom mahovinom najrazličitijih nijansi zelene boje. Toliko je sve to izgledalo nestvarno… Samo su vile i vilenjaci nedostajali!

A kada smo se popeli na sam vrh, naše oduševljenje dostiglo je vrhunac. Fantastičan pogled prema dolini Gruže, ogromnom Gružanskom jezeru, Kotleniku i Gledićkim planinama na horizontu, na „pačvork od njiva i livada“ (kako reče Nena), nanizane kućice duž raštrkanih puteva…Izvadili smo foto-aparate i tražili najbolje kadrove.

Vilinska šuma

Vilinska šuma

Pačvork

"Pačvork" od njiva i livada

Istorija kaže da je Borački krš deo ugašenog vulkana, nastao pre oko 20 miliona godina.  Nekada davno, na tom vrhu, postojao je srednjovekovni grad Borač. Bio je središte istoimene župe, a pored vojnog značaja, imao je i reprezentativnu namenu, jer su u njemu boravili tadašnji vladari, Stefan Lazarević, Đurađ Branković… Danas su vidljivi  delovi bedema, ostaci četvrtastih kula, temelji male crkve i Donžon kule. Posle zaista nezaboravnog doživljaja na vrhu, spustili smo se u selo Borač, takođe bogato istorijom. U srednjem veku, Borač je bio veliki grad. U njemu se trgovalo, a zbog svog bogatstva i lepote, kroz njega su prošli i u njemu boravili brojni carevi, kraljevi i vlastelini. U samom podnožju Boračkog krša, nalazi se i stara crkva iz doba Nemanjića (14. vek), a u blizini sela, primetili smo i seosko groblje, na kojem neki od sačuvanih spomenika i stećaka potiču još iz srednjeg veka. Koliko neobične istorije na ovako malom prostoru – zaista fascinantno!

Pred polazak za Beograd, proveli smo neko vreme u etno domaćinstvu Milošević. Dejan, domaćin, i njegova porodica, spremili su nam ukusnu večeru, pa smo se sladili projom, čorbom, odličnim kupusom, vrućom rakijom, pivom… Dok je u uglu trpezarije tiho pucketala bubnjara i širila prijatnu toplinu, naša lica postajala su sve rumenija, a osmesi sve širi… Na dušu nam je legao spokoj, a u srce se uvukao mir…

Etno domaćinstvo

Dejan i njegove „đakonije“

U 6 sati, dok je noć već uveliko obavijala neobične stene Boračkog krša, Milan je najavio polazak. I taman kada smo pomislili da ćemo se udobno smestiti i ušuškati u naša sedišta i brzo dojezditi do Beograda, na (još uvek), lokalnom, seoskom drumu, isprečila se kolona automobila ispred nas, i … „dalje neće moći“! Zastoj. Vrlo brzo smo saznali da se desio sudar (srećom, bez ozbiljnih posledica), a kako drugog puta nije bilo, skoro sat i po smo proveli u autobusu, čekajući da se završi uviđaj. Vreme nam je, ipak, brzo proletelo – pevali smo uz muziku sa CDa, vrcale su šale, vicevi, smejali smo se i beskrajno zabavljali. Na kraju, Nena je rešila da preuzme stvari u svoje ruke. Odšetala je do mesta sudara, pročavrljala sa meštanima, i, gle, po njenom povratku u autobus, posle nekih desetak minuta, krenuli smo! Bravo, Neno! smiley


Iako je već bilo kasno kada smo došli do Hrama, zadovoljni smo izašli iz autobusa i požurili našim kućama. Jer, treba se malo odmoriti, sabrati utiske, pogledati fotografije … do nekog novog izleta.

Sve slike sa izleta možete da pogledate u albumu :
picasa
 

Vođa puta: Milan Lončar


Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije:
Marija Petrović

Lon-che