Zagorje i Slavonija,

februar 2015.

 

Prvobitni plan za naše putovanje u Zagorje i Slavoniju napravljen je sa velikim žarom i entuzijazmom. Međutim, mnogobrojni praznici koji su bili za nama, velika količina snega koja je nedavno prekrila Hrvatsku i ko zna još koji razlozi, verovatno su uticali na prijavljivanje, pa je na ovaj put pošlo samo nas devetoro. Kako smo ponovo iznajmili „Lončar trans“ i imali vođu za šofera, morali smo malo da korigujemo plan i prilagodimo ga novim uslovima.

Na put smo krenuli na Dan zaljubljenih, u subotu ujutru. Definitivno i nepovratno zaljubljeni u planine, brzo smo se smestili u kombi, mahnuli Beogradu i krenuli na auto-put ka Zagrebu. Već oko 13 sati, bili smo u Kumrovcu. Smešteno na kraju široke kotline, u neposrednoj blizini državne granice sa Slovenijom, ovo malo mesto poznato je kao rodno mesto Josipa Broza Tita. Danas je to jedinstveni i jedini hrvatski muzej na otvorenom, Muzej „Staro selo“, koji posetiocima verno dočarava stare običaje seoskog života u Zagorju, a hiže zidanke i hiže mazanke, ambari, štale i svi rekonstruisani objekti na svojim starim temeljima („in situ“), prikazuju napornu svakodnevnicu zagorskih seljaka i težaka, s prelaza 19. u 20. vek. Najzanimljivija nam je bila, naravno, kuća u kojoj se rodio Tito, obnovljena i rekonstruisana u svom izvornom stanju, u kojoj su pokućstvo i drugi kućni inventar ostali u istom rasporedu kakav je bio za života njegovih roditelja. Svi smo poželeli da se slikamo i pored čuvene statue „Josip Broz Tito“, akademskog vajara Antuna Augustinčića, koja se nalazi pored kuće.

Vođe

Vođe

Unutrašnjost jedne od kuca

Unutrašnjost jedne od kuća

U ovom zanimljivom etno-selu, obišli smo stalne etno izložbe : „Zagorska svadba“, „Život mladog bračnog para“, „Kovački zanati“, „Lončarstvo“, „Od zrna do pogače“, itd. Posle obilaska, kombijem smo prošli pored Spomenika hrvatskoj himni, obeliska visokog 12 metara, koji se nalazi u živopisnom klancu Zelenjak, kroz koji protiče rečica Sutla i čiji tok prati državnu granicu sa Slovenijom. Produžili smo do Klanjca, lepog zagorskog mesta koje se nalazi na jugozapadnim padinama Cesargradske gore, najmanje hrvatske gore, ali veoma zanimljive i privlačne za sve ljubitelje prirode. Došli smo kombijem do početka planinarske staze i spremili se za planinarenje. Krenuli smo lepo obeleženom eko-stazom, u dužini od oko 8 km, preko Cesargradske gore. Zaustavili smo se na vidikovcu Pesji skok, prošli pored Planinarske kuće „Cesargrad“, a zatim produžili do starog grada i tvrđave Cesargrad, podignutog na dominatnom položaju, iznad Zelenjaka i Kumrovečke kotline.

 

Staza kojom smo išli bila je prekrivena snegom, ali lagana za hodanje. Približavajući se najvišem vrhu ove lepe gore, Japici (509 m), sneg je bio dublji, pa smo morali malo i da prtimo.Posle kraće pauze na vrhu, kružnom stazom smo se vratili do našeg kombija. Spustili smo se ponovo u Klanjec i došli do Galerije Antuna Augustinčića, poznatog akademskog vajara iz vremena Jugoslavije. Kako je već bilo kasno, bila je zatvorena, ali smo zato uspeli da vidimo nekoliko njegovih čuvenih skulptura, postavljenih u parku oko galerije. Dok je polako padao mrak, stigli smo u Krapinske Toplice u kojima ćemo naredne dve noći prespavati, u prijatnim i toplim apartmanima jedne kuće, nedaleko od centra. Kako je ovo malo mesto poznato termalno lečilište, sa specijalnom bolnicom za medicinsku rehabilitaciju, nekoliko planinara otišlo je te večeri da se okupa u toploj i lekovitoj vodi zatvorenog bazena hotela Krapinske Toplice.

Cesargrad

Cesargrad

Japica

Japica

Antun Augustincic

Antun Augustinčić

U nedelju ujutru, smestili smo se ponovo u kombi i Milan nas je povezao do sela Desinić i Dvora Veliki Tabor. Gradila ga je hrvatska plemićka porodica Ratkaj (Rattkay) tokom 16. veka, a ostao je u njihovom posedu sve do 1793. godine. Kasnije je dograđivan, da bi danas plenio svojom lepotom, smešten na brežuljku, u čarobnom zelenom krajoliku Desinićke gore, ovog puta prekrivene tankim slojem snega koji je sve više kopnio. Već sam pogled na njega raspiruje maštu. Tokom više od pet vekova, nastale su neverovatne priče o raznim sablastima u Velikom Taboru, o jezivom stenjanju za vreme olujnih noći, o povorci kostura uoči Svih svetih, o ukletom kaštelanu, o belim prikazama, o ponoćnom lupanju na gradskim vratima, crnom psu, zakopanom blagu, kao i o duhu lepe i nesretne Veronike, seljanke iz Desinića - ljubavnice grofa Ratkaja - koja se pojavljuje u narodnoj nošnji u zimskim noćima, tačno u ponoć, jer ju je iz ljubomore grofova supruga živu zazidala u nekoj prostoriji u Taboru. Postoji i druga legenda, o nesrećnoj ljubavi Veronike i grofa Fridrika Celjskog, koja se takođe tužno završava. Na to čarobno i mistično mesto stigli smo već oko 9 sati ujutru, kada se i otvara. Unutrašnje dvorište je i dalje u fazi rekonstrukcije, ali smo zato mogli da uđemo u Dvor, obiđemo jako zanimljivu izložbenu postavku, uživamo u lepoti arhitekture dvorca, kao i da osetimo život prošlosti, poslušamo i pročitamo zanimljive priče i legende.

Dvor Veliki Tabor

Dvor Veliki Tabor

Unutrašnjost Dvora

Unutrašnjost Dvora

Put nas je vodio dalje, pa smo, tako, stigli i u Krapinu, poznatu po svetski čuvenom Muzeju krapinskih neandertalaca, kao i nalazištu pračoveka „Hušnjakovo“. Posle uzbudljivog „putovanja“ kroz muzej, koji nas je svojim zaista fascinantnim multimedijskim sadržajem vratio u svet neandertalaca i kao u vremeplovu nas vodio kroz dugo vreme geološke prošlosti Zemlje, izašli smo napolje i krenuli stazama pračoveka, prema obližnjem autentičnom mestu njegovog pradavnog staništa – polupećini na Hušnjakovom brdu, u kojoj su pronađeni mnogobrojni ostaci neandertalaca. Prepuni utisaka, ponovo smo seli u kombi i brzo stigli do našeg sledećeg odredišta – dvorca Trakošćan, najlepšeg i najromantičnijeg zamka u Zagorju. Postoji nekoliko pretpostavki o nastanku njegovog imena. Prema jednoj, u dalekoj prošlosti, stari grad na stenovitom vrhu brežuljka dobio je ime po vitezovima Drachenstein koji su u ranom srednjem veku gospodarili tim krajevima: drako (što se povezuje sa rečju drache – zmaj) i stayn (kamen).U prvim vekovima postojanja Trakošćana, menjali su se često njegovi vlasnici, a kasnije je bio u neprekinutom posedu skoro 400 godina hrvatske plemićke porodice Drašković. Dvorac je podignut u 13. veku, prvobitno sagrađen zbog fortifikacijskih potreba, namenjen za kontrolu granice i važnijih puteva tog područja. Danas je to kulturno dobro i zaštićena istorijska celina koju čine dvorac (sa zanimljivom stalnom muzejskom postavkom velikaškog života u 25 soba, zbirkom oružja od 15. do 19. veka i galerijom slika), građevine uz dvorac i park šuma sa predivnim jezerom.

Naši preci

Naši preci

Trakošcan

Trakošćan

Po obilasku dvorca, sišli smo do jezera koje je bilo zaleđeno i krenuli stazom pored njega, koja nas je pravo dovela do restorančića na splavu, gde smo se zaustavili i neko vreme sedeli na drvenim klupama, pijuckali piće, probali čuvene zagorske štrukle i najviše od svega – uživali u prijatnom suncu koje je milovalo naša lica i grejalo dušu, usred februara. Kako smo imali još dosta vremena, a dan bio božanstven, nastavili smo šetnju oko jezera i uživali u divnim prizorima, posebno u trenutku kada smo se našli na drugoj strani jezera, preko puta dvorca, koji je zaista plenio svojom lepotom. Na putu ka Krapinskim Toplicama, svratili smo ponovo u Krapinu i prošetali po centru ovog malog grada. Kada smo se te noći uvukli u tople krevete, brzo smo zaspali, prepuni utisaka, lepih slika, kao i novih saznanja.

 

Zaledeno jezero

Zaleđeno jezero

Pocetak staze

Početak staze

Radovali smo se ponedeljku, jer nam je on obećavao još jedno lepo planinarenje. Cilj nam je bio planina Ivanščica (ili Ivančica), najveća i najviša planina u Hrvatskom Zagorju. U srednjem veku, ova planina nazivala se Očura, a svoje sadašnje ime dobila je, kao i mesto Ivanec, po katoličkom redu, ivanovcima, koji su pod planinom imali svoje posede i utvrđenja. Ujutru smo napustili Krapinske Toplice i odvezli se do mesta Ivanec, a onda nastavili još 3 kilometra, do sela Prigorec. To je mesto odakle polazi nekoliko staza ka vrhu Ivanščice. Kombijem smo došli do prostranog parkinga kod izvora Žgano vino i odatle krenuli na planinarenje, preko izvora Mrzljak. Poznati hrvatski književnik Mladen Kušec napisao je divnu priču Legenda o Ivančici,koja je ispisana na 10 drvenih ploča, postavljenih na putu od izvora do vrha. Pored svake table smo zastajali i čitali naglas...   

NEKOĆ DAVNO ŽIVJELA JE PRELIJEPA DJEVOJKA IMENOM IVANČICA. SVOJOM LJEPOTOM I DOBROTOM BILA JE UZOR SVIMA, I LJUDIMA, I ŽIVOTINJAMA, ČAK I BILJU. NITKO, BAŠ NITKO U TOM KRAJU NIJE SE MOGAO, A NIJE SE NITI ŽELIO MJERITI S NJEZINOM LJEPOTOM I DOBROTOM. NJEZINOJ PLAHOSTI I NJEŽNOSTI NISU SE DIVILE SAMO SRNE I KOŠUTE, NEGO I ŠUMSKE VILE I VILENJACI.

KAD JE DJEVOJCI BILO ŠESNAEST GODINA, U ŠUMU JE NA KONJU BIJELCU, TKO ZNA IZ KOJEG KRALJEVSTVA, DOJAHAO MLADIĆ IMENOM AHAT. I ON JE BIO NEOPISIVE LJEPOTE I ODMAH SE VIDJELO PO LICU I DRŽANJU DA JE BIO PLEMENIT I DOBAR. KOD POTOKA JUNAK SJAŠE. ZATIM SE KONJ I MLADIĆ NAPIJU BISTRE HLADNE VODE.

NA OBALI SE POJAVILA IVANČICA. ČIM SU SE UGLEDALI, OBOJE SU PREPOZNALI LJUBAV. ODJEDNOM, UZ STRAŠAN KRIK I NJIŠTANJE PODIVLJALA KONJA POD NJIM, IZ ŠUME JE DOJAHAO CRNI JAHAČ, GOSPODAR TAMNE STRANE ŠUME. I PRIJE NEGO SU SE IVANČICA I AHAT ZAGRLILI, CRNI JAHAČ SVOJOM JE ZLOĆOM SKAMENIO MLADIĆA. ZATIM GA UDARIO TEŠKIM TROZUPCEM I ONAKO SKAMENJENOG RAZBIO U TISUĆE KAMENJA KOJI SU SE RAZLETJELI UOKOLO. CRNI JAHAČ UZEO JE IVANČICU I NESTAO U TAMNOJ STRANI ŠUME, ALI NIJE VIDIO DA JE MEĐU KAMENJEM OSTALO KUCATI SRCE AHATOVO.
 
NA NAGOVOR VILA, STANOVNICA SVIJETLE STRANE ŠUME, ZVIJERI, PTICE I BILJKE SAKUPIŠE KAMENJE ŠTO JE OSTALO OD SKAMENJENOG AHATA I SAKRIŠE GA NA TAJNA MJESTA U ŠUMI I U POTOKU, A U NAJDUBLJU ŠUMU SAKRIŠE SRCE AHATOVO. JEDNOM - REKOŠE VILE - KAD SE U ŠUMI POJAVI NETKO TAKO PUN LJUBAVI KAO OVO DVOJE, I KAD MOMAK OD KAMENA SRCA AHATOVA NAPRAVI PRSTEN ZA SEBE I DRAGU, VRATIT ĆE SE IZ ZAČARANE ŠUME IVANČICA I AHAT. NA TE RIJEČI VILA SUĐENICA, IZ DUBINE TAMNE ŠUME UZDIGNE SE GORA PUNA CVIJEĆA, A NAJLJEPŠI I NAJNJEŽNIJI OD SVIH CVJETOVA NAZVAŠE IVANČICA. ZELENI KAMEN DRAGOCJEN U TOM KRAJU NAZVAŠE AHAT.

LJUDI OVOG KRAJA U SVOJEM SU GOVORU CVIJETU OSTAVILI IME IVANČICA, GORU SU NAZVALI IVANŠČICA, A GRADOVIMA U PODNOŽJU GORE LEPOGLAVA I IVANEC.

 

Staza je bila već isprćena, tako da nismo imali problema prilikom uspona. Na izvoru smo natočili vodu, a zatim nastavili dalje, i brzo stigli do izletišta Černe Mlake, koje su, opet kroz mnoge narodne legende, bile poznate kao okupljalište veštica ili "zletišče coprnic". Sunce je već uveliko obasjavalo šumu kroz koju smo se peli, a vedrina dana i dobra vidljivost obećavali su divne poglede sa vrha. Planinarska staza se, posle izletišta, spojila sa makadamskim putem kojim se takođe može doći do samog vrha (kolima, kombijem), od Prigorca (u dužini od 10 km). I ovde smo imali puno sreće, jer je ogromna količina snega bila očišćena i sa ovog puta.

Nadomak doma i vrha

Nadomak doma i vrha

Na vrhu Ivanšcice

Na vrhu Ivanščice

Posle oko pola sata hoda, stigli smo do Planinarskog doma Pasarićeva kuća, na 1054 m, sa zidanim depandansom preko puta. Josip Pasarić, rođen 1860. godine, bio je hrvatski planinar, novinar, pisac i dugo godina predsednik HPD-a. Nažalost, dom je bio zatvoren, pa smo samo stavili pečate u naše knjižice (žig se nalazi na zidu, pored ulaznih vrata), a onda se prošetali do sjenice – vidikovca na severni deo Zagorja, a zatim i do vrha, koji se nalazi na nekih 100 metara udaljenosti. Proveli smo nekoliko divnih trenutaka na prostranoj zaravni na vrhu, pod suncem koje je blještalo i na belom snegu koji je predivno svetlucao pod sunčevim zracima.Ispred doma smo sreli nekoliko planinara, a upoznali se i sa Zdenkom Horvatom, planinarom i fotografom, zaljubljenikom u prirodu i fotografiju, koji je tog prelepog, sunčanog jutra takođe krenuo na Ivanščicu, sa ogromnim, profesionalnim foto-aparatom oko vrata.  Posle skoro sat vremena provedenih na vrhu i oko doma, krenuli smo nazad.

Po završetku planinarenja, otišli smo kombijem do Prigorca i napravili pauzu na terasi restorančića Info-punkta Planinarskog kluba Ivanec. Tu smo se sreli i upoznali sa Tomislavom Friščićem, predsednikom kluba i vodičem, koji nam je pomogao sa informacijama o prohodnosti staza na Ivanščici, uoči našeg puta. U nastavku dana, otišli smo i u Varaždin, koji nas je oduševio svojom lepotom – divnim baroknim palatama, Starim gradom, simpatičnim trgovima i šarmantnim uličicama... Te noći spavali smo opet u Toplicama, ali ovog puta Varaždinskim, u prijatnim i dobro ugrejanim sobama jedne privatne kuće. Izuzetno ljubazna i simpatična gazdarica Irena ustupila nam je njenu kuhinju da skuvamo supicu, pire, podgrejemo gulaš iz konzerve, a sledećeg jutra, i ona je ustala u pola 6 kako bi nam skuvala kafu i pozdravila se sa nama.

Varaždin

Varaždin

Jankovac

Jankovac

U utorak ujutru smo poranili i već u pola 7 krenuli Podravskom magistralom ka Slatini, a onda ušli u Park prirode Papuk i došli do Planinarskog doma Jankovac.Opet srećom, makadamski put od nekoliko kilometara, koji vodi do doma, bio je potpuno očišćen, tako da nas je Milan bez problema i bezbedno dovezao do odredišta. Dom je smešten na lepoj planinskoj livadi, a pored njega se nalaze dva divna zelena jezera, ovog puta u snežnom ambijentu, okružena stogodišnjim bukovim šumama. Nedaleko od doma, Jankovački potok, obrušavajući se preko velike stene u kanjon potoka Kovačice, čini prekrasan slap Skakavac koji predstavlja pravu turističku atrakciju ovog parka-šume. Zbog izuzetnih prirodnih lepota, bogatstva hladnim izvorima i bistrim potocima, mnoštva zelenih šuma, Jankovac, kao i ceo Park prirode predstavljaju pravu oazu romantike, mira i tišine, privlačnu svim zaljubljenicima u prirodu i planine.

Nismo imali baš puno vremena za šetnju oko doma i pored jezera, ali smo ugrabili nekoliko kratkih trenutaka da svojim foto-aparatima ovekovečimo tu lepotu. Ovog puta, Jankovac je bio prekriven snegom, a još jedan čaroban dan, sa divnim februarskim suncem na plavom nebu bez oblačka, u nama je budio radosno ushićenje i otvarao sva naša čula. Posle kafe u domu, spremili smo se za planinarenje i krenuli. Kako je planinarska staza koju je Milan planirao bila potpuno neproprćena, procenio je da ne bismo imali dovoljno vremena da je celu pređemo, pa smo zato krenuli makadamskim putem (prekrivenim snegom i prilično zaleđenim), koji vodi ka mestu Velika.Posle oko dva sata pešačenja, skrenuli smo sa puta i krenuli obeleženom planinarskom stazom kroz lepu šumu. Kao i na Ivanščici, planinari su i na Papuku boravili tog vikenda, pa je i ta staza bila proprćena. Po otiscima cipela u snegu, videli smo da ih nije bilo puno, ali sasvim dovoljno da naše hodanje kroz sneg bude znatno olakšano. Završni uspon na Ivačku glavu prilično je strm, ali jako kratak, tako da smo za nekih tri sata ukupno, bili na drugom po visini vrhu na Papuku.

Jezerce ispred doma

Jezerce ispred doma

Pocetak planinarenja

Početak planinarenja

Ime je navodno dobio po veličkom plemiću Ivanku, a u davnini je bio poznat i pod imenom Klinovac. Na tom mestu je nekada postojala piramida, a danas, iako je nema, po slikovitosti vrha i vidika sa njega, Ivačka glava je najlepši vrh na Papuku i jedan od najlepših u slavonskom gorju. Prostrani vidici idu preko Podravine sve do planine Mecsek u Mađarskoj, a preko Požeške kotline do bosanskih planina. Sa Ivačke glave smo lepo videli i najviši vrh Papuka, na kome se nalazi nepristupačan vojni objekat, pa zbog toga on i nije toliko atraktivan i zanimljiv planinarima.Posle kratke pauze na vrhu, vratili smo se u Jankovac istim putem. Kako je bilo već 4 sata popodne, brzo smo pojeli preukusan „specijalitet kuće“ – gulaš od divljači, sa njokama i prelivom od slatka od borovnice, a zatim se još brže spustili stazicom pored doma, do vodopada. S obzirom da je temperatura bila oko nule, nismo ga zatekli zaleđenog, već razigranog i bučnog, kako se veličanstveno obrušava sa 30 metara visine i rasprskava u hiljade kapljica...

Uspon

Završni uspon na Ivačku glavu

Na vrhu Ivacke glave

Na vrhu Ivačke glave

       Polako se spuštala noć dok smo se, udobno smešteni u sedišta našeg kombića, truckali po makadamskom putu koji nas je vodio nazad, ka asfaltnim putevima, auto-putevima, gradovima, granicama, Srbiji, Beogradu, svakodnevici...


       Danima unazad prelistavam album sa slikama sa našeg puta po Zagorju i Slavoniji. I svaki put se iznenadim kada shvatim koliko smo samo lepih stvari videli, obišli, upoznali. Završiću Vesninim komentarom koji je napisala ispod poslednje slike u albumu : „Maco, ovo cu listati svaki put kada mi zatreba malo serotonina! Bilo je i lepše nego na ovim divnim slikama!“

U nastavku, pogledajte Picasa album:
picasa  

 

Vođa puta: Milan Lončar


Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije:
Marija Petrović

Lon-che