nptara

 

TARA & JELOVA GORA

16 - 17. april 2016.

pinetree

U gostima najlepšoj među srspkim planinama

Već u rano subotnje jutro, čije je nebo svojom bistrinom i plavetnošću potvrđivalo tačnost najavljene vremenske prognoze, bilo je jasno da to neće biti jedan uobičajen planinarski izlet. Zanimljivo i generacijski šaroliko društvo okupljeno u Skerlićevoj, među kojima su odmah prepoznati naši drugari iz planinarskog društva Gornjak (iz Petrovca na Mlavi), nagoveštavalo je dobar provod.

Posle dugog puta koji nam je “proleteo” u prepoznavanju vrhova valjevskih planina, iskrcali smo se ispred spomen parka Kadinjača (na 14 km od Užica), koji je podignut u slavu boraca užičkog Radničkog bataljona, koji je do poslednjeg čoveka izginuo boreći se “prsa u prsa” sa nemačkim okupatorom, u novembru 1941. Beli, monumentalni kameni blokovi poput drevnih megalita izraslih iz pitomih, zelenih livada, parali su plavo nebo blješteći na prolećnom suncu i svedočeći o herojstvu skromnih, običnih ljudi, pekara, krojača, železničara, tkača … koji su po-ko-zna- koji-put krvlju morali da brane svoj dom, svoj grad i zavičaj. Ono što iznenađuje je da se ovaj impresivni spomen park, autorsko delo vajara Miodraga Živkovića i arhitekte Aleksandra Đokića održava, što nije ostavljen na milost & nemilost zubu vremena kao mnogi spomenici iz NOB-a.

 

Kadinjača

Spomen park Kadinjača

Pošto smo se podsetili na tragičnu i slavnu istoriju, krenuli smo makadamskim putem ka Jelovoj gori, nestrpljivi da što pre zaronimo i dušom i telom u tek ozelenele prolećne pejzaže. U razgledanju okoline, dok nam je pogled lutao po rascvetalim livadama i proplancima, šumarcima, udaljenim planinskim vencima, sveže uzoranim njivama na kojima su meštani bili zauzeti prolećnim radovima … neosetno prepešačismo 4,5 km i stigosmo do vrha Đakov kamen (1003 m.n.v.). Ovaj, drugi vrh po visini na Jelovoj Gori, opkoljen je vikendicama i obrastao šumom, a mi smo 15 minuta predaha potrošili na “džebanu” iz rančeva. Sklanjajući se od sunca koje se nemilosrdno “okomilo” na nas, uživali smo u degustaciji svakojakih đakonija u hladovini.

Zeleni krajolioci

Zeleni krajolici

Jelova gora

Na vrhu Jelove gore

Za nešto više od sata vožnje, obreli smo se na Tari, ispred planinarske kuće “Tara”, koja je mnogo više obećavala od spolja nego iznutra. Neveliko i skladno drveno zdanje, na divnom, šumovitom mestu na 1055 m.n.v. u srcu dela Tare koji se zove Kaluđerske bare, nedaleko od hotela Omorika i Beli bor, ima sve predispozicije da bude jedan od lepših planinarskih konaka, ukoliko bi se investiralo u sređivanje njegovog enterijera. Iako je sagrađen davne 1939. godine, dom ima sve što je neophodno za udoban boravak planinara, mokri čvor, WC, kuhinju i trpezariju… Ali, kako je sve dotrajalo i zapušteno, dom ostavlja loš utisak, pa je većina planinara potražila utočište u okolnim kućama, tj. privatnom smeštaju.

 

 

PD Tara

Planinarski dom "Tara"

Kuvarica

Branka u akciji

Neadekvatni uslovi” nisu sprečili planinarku Branku da sebi organizuje radni prostor za pripremu raznoraznih gurmanluka po kojima je već ušla u planinarsku legendu.U tom skučenom prostoru, njene vešte “zlatne” ruke, osim što su zamesile testo za uštipke, razvile su i kore od kojih su smotane pite krompiruše, zeljanice i koprivuše. Dok su se pite pekle u komšiluku, a uštipci cvrčali na tiganju u kujni, planinari su vreme u iščekivanju najavljene gozbe “prekraćivali” veselim razgovorom uz hladno pivo i pucketanje vatre u kaminu. Kada su Brankini uštipci i vruće pite zamirisale, na stolu su se našle i svakojake đakonije iz rančeva, a najviše “lajkova” dobili su domaći čvarci iz Petrovca na Mlavi! Posle nekoliko pesmama “a kapela”, siti i veseli povukosmo se na rani počinak, radujući se sutrašnjem jutru i novom susretu sa Tarom.

 

 

 

A kapela

A kapela

Ples

"Uštipak" ples

Nedeljno jutro, iako oblačno i vetrovito, nije uticalo na entuzijazam da se što pre krene u planinu i stigne do Zborišta, našeg glavnog cilja drugog dana boravka na Tari. Od mesta Čučkovina (Šljivovica), na 976 m.n.v. šumskim i makadamskim stazama i putevima obeleženim brojnim putokazima, uzbrdo pa nizbrdo, pa opet uzbrdo, kroz guste i stare četinarske šume, preko pašnjaka posutih bačijama i livada sa žutom travom poleglom od snega, posle otprilike 4 sata hoda, stigli smo do najvišeg vrha Tare, Zborište, na 1544 m.n.v. U međuvremenu, ne dižući pogled sa pitomih pejzaža, skoro da ne primetismo da je sunce postalo sve smelije, a nebo sve plavlje i prozračnije.

Kroz divnu prirodu

Kroz divnu prirodu

Bačija

Bačija

Posle 20 km pešačenja i savladanih oko 700 metara visine, lakog i laganog koraka spustismo se do Zaovinskog jezera. Branka i Slavica, planinarke koje nisu krenule sa nama na pešačenje, zajedno sa Duletom, vozačem našeg autobusa, sa Mitrovca su napravile divnu šetnju do najlepšeg i najpopularnijeg vidikovca na Tari, Banjske stene, čiji naziv potiče od Banjskog vrela koje izvire u podnožju vidikovca i sa koga se pruža nezaboravan pogled na jezero Perućac, kanjon reke Drine i područje Osata u Bosni.

Na Zborištu

Na Zborištu

Banjska stena

Banjska stena

Zaovinsko jezero je još jedna tarska atrakcija na njenim južnim padinama, koje je nastalo pregrađivanjem Belog Rzava i služi kao akumulacija reverzibilne hidroelektrane “Bajina Bašta” u Perućcu, sa kojom je povezano vertikalnim cevovodom. U slučaju niskog vodostaja reke Drine, jezero se prazni i pokreće turbine hidroelektrane, dok u slučaju viška vode i poplavnih talasa, voda se pumpa vertikalno u Zaovinsko jezero. Iako veštačko, ovo prostrano akumulaciono jezero ne zaostaje po lepoti od onih prirodnih.  Pored bogate i retke flore, u njemu vrvi od ribe, a njegove mirne i trome vode ulivaju spokoj u dušu i pružaju osveženje u vrelim letnjim danima. Tu, nadomak Zaovinskog jezera, naš gostoljubivi domaćin, planinar Braca, priredio nam je ekskluzivni ručak sa pogledom na razuđene jezerske obale: čorbast pasulj sa slaninom, suvim mesom i rebarcima. Spektakularna scenografija za grand finale jednog nezaboravnog dana u planini!

Zaovinsko jezero

Zaovinsko jezero

Bracin ranch

Bracin "ranch"

Na pasulju

Restoran sa pogledom i osmehom

Vrelo

Vodopad na Vrelu

Dok smo se spuštali ka Drini, Tara je nastavila da nas iznenađuje čarobnim prizorima. Sa njenih strmih litica, pogled nam je vijugao, prateći srebrnu nit Drine ka grandioznoj hidroelektrani i zatalasanim brdima na njenoj drugoj obali… Pošto smo zanemeli od zaglušujućeg huka bukova kratke i bistre rečice Vrelo, u Perućcu, u podnožju Tare, koja se bučnim vopopadom strmoglavljuje u Drinu posle samo 365 metara, nastavili smo, sada već umorni i pospani, ka Beogradu…Moćnoj i veličanstvenoj Tari, “carici” među planinama, koja nas je po-ko-zna-koji-put srdačno dočekala, zahvaljujemo se još jednom na gostoprimstvu.

U nastavku priče, pogledajte Picasa album:

picasa
 

Vođa akcije: Milan Lončar - PK Pobeda


Izveštaj: Nevena Janković - PK Pobeda
Fotografije: Slavica Popović, Marija Petrović - PK Pobeda i Vladan Stokić - Obodinac, Slađanka Negovanović Marunić - PD Gornjak.

 

 
lonche