Kamena Gora, 15. - 17. jun 2007.



    Zbog tehničkih problema sa autobusom, polazak na Kamenu Goru bio nam je odložen za 17 sati. Svi smo se okupili u Skerlićevoj ulici, a onda smo tu čekali autobus još dva sata, u potpuno opuštenoj atmosferi, sedeći u prijatnoj hladovini ispod Hrama i ćaskajući o ko zna čemu. Na travi na kojoj smo sedeli, sklopila su se već i prva poznanstva, a svi smo sa oduševljenjem dočekali autobus koji je pristigao tek u 19 sati i, pošto smo se smestili, otisnuli se, dobro raspoloženi, na put ka Jabuci, koja se nalazi na granici sa Crnom Gorom. Tamo smo stigli oko pola dva posle ponoći i vrlo brzo se smestili u depandanse hotela “Jabuka”.


 U subotu ujutru, krenuli smo autobusom do Kamene Gore (1205m), gde su se oko 9 sati okupili i drugi planinari iz različitih planinarskih društava Srbije. Organizator ove republičke akcije bio je PSK “Kolovrat” iz Prijepolja. Posle otvaranja akcije, gde smo saznali da se ona održava po prvi put, a želja domaćina je da postane i tradicionalna, krenuli smo na turu
Okupljanje 

    Od Kamene Gore, pošli smo severoistočnom padinom Crnog Vrha, na prevoj između Golog brda i Crnog Vrha. Priroda u ovom kraju neverovatno je lepa. Svuda oko nas prostirale su se cvetne livade, a ispred nas, dominirao je Crni Vrh, pokriven gustom četinarskom šumom.

Cvetne livade  Crni vrh


    Sama Gora je i vazdušna banja, tako da smo hodajući, čistili i pluća, a na mnogobrojnim izvorima, hladili smo se pitkom planinskom vodom. Vreme je bilo toplo, a povremeno su nas kvasili i pravi letnji pljuskovi. Staza do vrha (1492m) dobrim delom vodila je  kroz šumu, ali kako se u daljini čula grmljavina, požurili smo da što pre izađemo iz nje. Zatim smo krenuli ka zapadu, do etno sela Guvnište (1216m), gde smo opet napravili kratku pauzu. Odatle smo u daljini gledali Durmitor i njegove snežne vrhove, Bobotov kuk, Međed...Oko 15 sati, stigli smo u Kamenu Goru. Kiša je prilično jako padala dok smo se odmarali i pili pivo ispred seoske prodavnice. Ali nije kvarila naše dobro raspoloženje. Zatim smo otišli do  centra sela, gde se splavar Sima, glavni organizator raftinga, pokazao i kao dobar roštiljdžija. Po kiši koja je uporno padala, spremio nam je dobre pljeskavice u lepinji, koje smo pojeli na pokrivenoj terasi obližnjeg restorana. Kako smo se smestili u autobus da krenemo ka Jabuci, tako je kiša stala, a sunce se opet pojavilo na modrom nebu. Vođa puta ponovo nas je izvukao iz autobusa, sa predlogom da se prošetamo stazom preko zaseoka Kijanovići, do Starog bora (1284m), odakle smo zaista uživali u prelepom pogledu na zelena prostranstva i bele oblake koji su se valjali preko padina. Dok smo slušali legendu o boru, nežno smo ga grlili i pokušavali da upijemo svu njegovu pozitivnu energiju, ali i zamišljali razne želje, u nadi da će nam se ispuniti...Oko 18 sati, krenuli smo ka Jabuci, a za uveče nam je vođa odredio slobodne aktivnosti!


Guvnište  Igra oblaka i Sveti bor 

 Nedelja je osvanula sunčana. Svi smo je čekali sa uzbuđenjem, jer je mnogima od nas to bio prvi rafting. Nismo baš bili sigurni ni kako se obući, ni šta poneti... Autobusom smo otišli do Brodareva, gde smo sišli do reke odakle je započela naša avantura. Na samoj obali, vladala je prava živost – splavari su pumpali čamce, planinari isprobavali i oblačili ronilačka odela, pojaseve za spasavanje, čizme...
Veseli metež 

   
Naš vođa smelo je zagazio u vodu Lima i šireći radosno ruke, konstatovao da voda... nije hladna!! Nas je bilo 80. Smestili smo se u 9 čamaca i...otisnuli. 

Nije hladna!  Start 

Na našem čamcu bio je glavni splavar Sima, koji nas je sve vreme vožnje zabavljao anegdotama sa prethodnih raftinga. U početku smo klizili po zelenoj i mirnoj vodi Lima, da bi se zatim suočili sa prvim bukovima. Čamac se uzdizao, propinjao, pa opet padao, voda je pljuskala sa svih strana, vikali smo iz sveg glasa, adrenalin je rastao... Pa onda opet miran tok reke i tišina, tišina...do sledećeg buka... A zatim ponovo...hučanje buka kome se približavamo, uzbudjenje, malo brži otkucaji srca, ne tako hladna voda koja prska na nas i potpuno nas preklapa, iskusni planinari-veslari koji obuzdavaju čamac i usmeravaju ga niz reku...trenuci koji prolete brzinom munje, ali koji ostaju duboko, duboko u nama i bude želju da se ta avantura ponovi još jednom, i još jednom, i još jednom...

Čamac br. 1 u buku  Dobrovoljno iskakanje... 
Pristizali smo i druge čamce, krišom im se približavali, a onda bi usledilo međusobno prskanje svim mogućim sredstvima -  kofama, flašama, veslima... To je bio vrhunac razgaljenosti i veselja. Stojeći na čamcu i smejući se do suza, trudili smo se da na susedni čamac sručimo što više vode i “protivnike” potpuno dotučemo. Tokom raftinga, bilo je slučajnih padova, ali i namernih iskakanja u vodu.   

... izvlačenje ... hedonizam

Na kraju, sve se bezbedno završilo i svi smo bili oduševljeni. I svi poželeli da, što pre, ponovo odemo na neki drugi rafting  koji bi nam, možda, doneo još veća uzbuđenja. 


 Posle presvlačenja u suvu odeću, otišli smo autobusom do manastira Mileševo, još jednom pogledali blago lice Belog anđela i upalili sveće. U Kolovratu smo ručali dobru pastrmku na roštilju i krenuli kući. U autobusu je bilo veselo, igralo se i pevalo na sav glas...
Mileševo 

Vođa puta dobio je gromoglasan aplauz za avanturu koju nam je priredio. Tražilo se: “Još!! Još!!” i “Ponovo!! Ponovo!!” Beograd nas je dočekao topao i tih, i već polako smirivao naša srca koja su još uvek uzbuđeno kucala... Na izlasku iz autobusa, začuo se komentar: “E, ovo je bio pravi hedonizam, brate, pravi hedonizam!”

Prvi dan: dužina ture 17 km, savladana visina 460m, vreme trajanja 7 sati, broj učesnika: iz Pobede – 33, a ukupno iz 17 društava Srbije – 146.
Drugi dan: splavarili Limom, od Brodareva do Prijepolja-Kolovrata, dužina 18 km, broj učesnika: 80, iz Pobede – 33.



Beograd,
19. jun 2007.


Vođa puta: Milan Lončar


Izveštaj
(uz konsultacije sa vođom puta): Marija Petrović, 

Fotografije: Marija Petrović i Boriša Simović
PD Pobeda

Pobeda Web Team 2007.