Sopotnica, drugi put - 30.05. - 02.06. 2008


    Ovaj tekst posvećujem grupi veselih, mladih i novopečenih zrenjaninskih planinara-srednjoškolaca, koje smo, u saradnji sa našom prijateljicom Goricom, njihovom profesorkom i planinarkom iz našeg društva, poveli na prvo planinarenje. I ranijih godina, Gorica je organizovala ovakve izlete za njene učenike iz Srednje medicinske škole. Ovog puta, u želji da ponovo nekoj novoj generaciji mladih ljudi pokuša da ukaže na drugačiji, lepši pogled na svet, da im otkrije sve lepote netaknute prirode, da ih okrene ka ovakvom vidu rekreacije i sporta, u dogovoru sa našim vodičem, izbor je pao na prelepu i netaknutu prirodu Sopotnice.
Priroda

    U ulici Despota Stefana, sačekali smo zrenjaninski autobus koji je tu stigao oko 16 sati i posle našeg ukrcavanja, krenuli smo kroz veliku saobraćajnu gužvu ka Ibarskoj magistrali. U autobusu je bilo 39 đaka srednjoškolaca i 3 profesorke. Atmosfera je već bila vesela. Posle nekoliko sati putovanja i kraćih pauza, negde oko 11 sati uveče, bili smo nadomak Sopotnice. Trebalo je savladati autobusom još 14 kilometara tog uskog i strmog puta koji vodi kroz šumu uzbrdo, u selo i planinarski dom na 1000 metara nadmorske visine. I...krenusmo. Posle nekoliko kilometara, iza sela Divci, dođosmo do prve, oštre, lakat krivine, koja je uz to bila i pod prilično strmim nagibom. Prvi pokušaj...neuspeo. Drugi pokušaj...takodje. Autobus je dugačak, veliki, razmak između točkova oko 8 metara. Izlazimo iz njega. Vozač Laci, uz svesrdnu pomoć našeg vođe i nekoliko dečaka, ipak ne uspeva da «smota» i, pored njegove najbolje volje, odustaje od daljeg pokušaja da nas odveze do doma. Vođa odmah pravi novi plan. Deca se oblače u topliju odeću, profesorke se naoružavaju baterijskim lampama, i u zvezdanoj noći, vesela grupa mladih planinara kreće na svoj prvi, noćni(!), planinarski uspon! Čeka ih 9 kilometara do doma. Potpuno neočekivano i neplanirano! Ali ne vidim zabrinutost na njihovim licima. Naprotiv. Raspoloženi i nasmejani, krenuše u noć. Vođa telefonom obaveštava domaćine iz doma da pošalju traktor za stvari koje su ostale u bunkeru autobusa. A zatim sledi spuštanje autobusa u rikverc, oko 700 metara niže, do prve kuće u selu Divci (540m). Nas dvoje svesrdno pomažemo Laciju da to izvede što bezbednije. Domaćin Toma izlazi iz kuće i posle kraćeg razgovora, poziva nas na kafu. U pola 1 noću! Njegova ljubazna i nasmejana žena sačekuje nas u trpezariji i nudi nam piće. Zadržavamo se kod njih do dolaska traktora, nekih pola sata. Pri izlasku, okrećem se ka njoj, zahvaljujem i komentarišem da ovako nešto postoji samo kod nas, u Srbiji - da te ljubazni domaćini, otvorenog i širokog srca, pozivaju u sred noći u nihov topli dom, kuvaju ti kafu i pomažu u nevolji. Toga u svetu nema. Iskreno sam dirnuta njihovom gostoprimljivošću. Spakovali smo stvari na traktor, bacili se na njih i naše putovanje je započelo. Dok smo se truckali strmim putem uzbrdo, ka Sopotnici, udisali smo svež, planinski vazduh, gledali tamnu noć oko nas i gore, u nebo, posuto milijardama zvezda koje su nam osvetljavale put. Dok smo veselo komentarisali našu vožnju, razmišljala sam kakve sve divne avanture donosi ovo naše planinarenje. Na oko kilometar ispred doma, stižemo i decu. Još nekoliko njih radosno uskače na traktor i baca se preko rančeva, pored nas. Pita zeljanica koju su nam uča i njegova žena spremili za večeru, već se bila ohladila, ali nam to nije smetalo da je oko 2 noću «smažemo» sa slašću. Otišli smo u krevet oko pola 4 ujutru.

     Subota je osvanula okupana suncem. Oko 10 sati ujutru, krenuli smo ka donjem vodopadu iznad Sopotnice i do njenih vodenica. Priroda je još više ozelenela. Zatim smo se uputili ka obližnjem vidikovcu i vrhu Čeline (1216m). U podnožju brda, deca koja su se umorila, ostala su u prijatnoj hladovini. Uspon na ovaj mali vrh vodi kroz šumu i nije mnogo dugačak, ali je prilično strm. Dok smo se peli, deca su bila prezadovoljna. Ovakav uspon bio im je zanimljiv i izazovan. Svako je našao po neko drvo koje je služilo umesto štapova, i uz smeh i šalu, i malo više truda i opreza, svi su se popeli.

Gradina i Čeline
Pogled na Lim sa Čelina

Sa vrha, opet divan pogled na Lim i zelene padine planina. Spustili smo se istim putem i pošli dalje, ka susednom vrhu Gradina (1218m). 
Opet su umorni ostali u podnožju, a mi smo se lepom, kamenitom stazom lako popeli do vrha. Po silasku, krenuli smo dalje, opet uzbrdo, preko livada, do prevoja Fiulj (1320m) i ka izvorima i gornjem vodopadu Sopotnice.
Pogled sa Gradine

Ka vodopadima
Oni umorniji stalno su zapitkivali našeg vodju: još koliko, još koliko? On ih je bodrio i hrabrio da budu istrajni i izdrže još malo. Sunce je bilo prilično jako, ali vode, srećom, na svakom koraku. I na kraju – osveženje.

Slapovi reke, prijatna hladovina šume, huk vodopada. Dugo smo se brčkali i rashladjivali u prijatno hladnoj vodi Sopotnice. Kada smo došli do vodopada, deca su se potpuno razgalila. Ulazili su ispod njih, prskali se, fotografisali... I sav umor nestao je u trenu. U našu planinarsku kuću spustili smo se oko 17 sati. Mladi planinari bili su ponosni na svojih 16 prepešačenih kilometara. Posle večere, dugo smo sedeli ispred doma, slušali muziku, pričali...

Sopotnica
Na vodopadu

Sunce nas je probudilo i u nedelju. Spakovali smo sve stvari, naručili onaj isti traktor da dodje po njih, a nekoliko planinara je, zbog zaradjenih žuljeva i upale mišića, ostalo da pomogne oko pakovanja i sidje traktorom do autobusa. Krenuli smo iz doma oko pola 9, ka prevoju Šćepanica (1130m), a zatim dalje, kroz Donje Divljake, preko potoka Zebudja (950m) i sela Kaćeva (1180m). Često smo pravili pauze i odmarali.
Odmor

Mladi planinari uglavnom su zadovoljni. Na usponima po malo hukću, stalno zapitkuju – još koliko, još koliko - ali, gledam ih pažljivo... Njihov korak je lak, siguran, brz, «pretiču» me s lakoćom
Deca

Već opušteni, šale se sa «čika vodičem», kako ga je vesela devojčica Rada prozvala u jednom momentu, smišljaju mu i pevaju pesmice, dok ga u stopu prate, i naravno, izmamljuju mu osmeh. On je strpljiv i želi svakome da pomogne. Onima koji se malo «smaraju» ovim dugim šetnjama i zamornim usponima, pokušava da objasni sve prednosti planinarenja, boravka u prirodi, druženja... Pažljivo ga slušaju... Deci koja su stalno uz njega, već daje instrukcije o daljem planinarenju, opremi koja im je potrebna, ohrabruje ih da nastave i dalje... I mi stariji mu se pridružujemo u priči i savetima. Novopečeni planinari nas sa zanimanjem slušaju. Zatim smo se putem spustili do sela Hisardžik (740m), koje se nalazi u podnožju ostataka nekadašnjeg srednjovekovnog grada Mileševca (831m).

Hisardžik i Mileševac

         Još jedan uspon, i na vrhu smo. Kratko se zadržavamo na tom mestu, fotografišemo, gledamo odozgo predivan kanjon reke Mileševke i manastir Mileševa, naš cilj. Tamo stižemo oko 14 sati, baš kao što smo i planirali. Kada su ugledala autobus, deca su se sjurila ka njemu i veselo ga grlila sa svih strana! Posle obilaska manastira, otišli smo na ručak u hotel Mileševa, u Prijepolju. A onda smo se uputili ka kući.

          Sa decom i simpatičnim profesorkama rastali smo se u Beogradu. Vođa je pohvalio sve planinare, čestitao im na njihovom prvom planinarenju, izvinio se ako je u nekim trenucima bio malo strog, i na kraju...dobio veliki aplauz. Punog srca i sa osmehom na usnama, u nadi da smo tim divnim, mladim ljudima bar malo odškrinuli vrata jednog novog i  lepog sveta, u kome bi bili mnogo srećniji, izašli smo iz autobusa. 

             

Petak:noćni uspon – 9km, savladana visina 460 m, vreme trajanja uspona 2 i po sata.
Subota: dužina ture 16km, savladana visina 740 m, vreme trajanja ture 7 sati.
Nedelja: dužina ture 15 km,savladana visina 520 m,,vreme trajanja ture 6 sati.  

 

Beograd, 3. jun 2008.
vodja puta: Milan Lončar
izveštaj i fotografije: Marija Petrović
PD Pobeda, Beograd