Tara   -   30.04.2008. - 04.05.2008.

-   Predov krst   -




    Godine se nižu, a mi uvek i ponovo, odlazimo na Taru. Odlazimo u proleće, vraćamo se na zimu, pa onda opet u proleće...I stalno govorimo, ma, nećemo više, promenićemo ovog puta. Ali ne. Tara nas je definitivno opčinila, začarala, uvukla se pod kožu i ne dopušta nam da odemo od nje. Svesna je svojih draži, svoje pitomo-divlje lepote, sjedinjena sa zelenom Drinom koja joj daje još više uzbudljivosti i nežnosti...I tako, i ovog maja, naše divno odredište bio je taj čudesan Predov krst. Jednom kada odete tamo, stalno se vraćate...
    Na put je krenuo 41 planinar. U dobrom raspoloženju, stigli smo na Predov krst i smestili se u našu «Planinarsku kuću», četvoro planinara u apartmane u susednom objektu, a dve planinarke kod Ere, vlasnika «Šumske kuće». Milenko i Sloba, naši domaćini, ne prekidaju sa tradicijom tople dobrodošlice, sa vrućom pogačom, rakijom i drugim «đakonijama» koje su nas sačekale na stolu u trpezariji. Posle večere, planinari umorni od puta otišli su na spavanje. Nas nekoliko je ostalo. «Da pustim nešto za igru!», uzviknuo je autor ovih redova.

I u istom trenutku, svi smo već bili na nogama i uz zvuke muzike, veselili se, igrali i pevali do kasno u noć...
Veselo

Sutradan je bio Prvi maj. Iz čvrstog sna probudili su nas razni mirisi koji su se širili oko doma. Miris čaja, kuvane rakije,

slaninice i kobasica koje su cvrčale na vrelom ulju...
Doručak

Prvomajski uranak
Planinari su, polako, jedan po jedan, još bunovni od sna i trljajući oči, pristizali na doručak u prirodi.

Posle tog veselog jutarnjeg druženja, punih stomaka, ali zadovoljni i nasmejani, krenuli smo u našu prvu šetnju.

Po divnom, jutarnjem suncu, otišli smo do vidikovca Bilješke stene (1125m), udaljenom šest i po kilometara od doma.
Na Bilješkim stenama

Poznate slike za nas koji smo tu stalno, divljenje planinara koji dolaze prvi put. Pogled preko puta na Bosnu, na Perućačko jezero, na Drinu. Pančićeve omorike su i dalje tu, na padinama planine, visoke, vitke, zelene...Posle dužeg odmora, podelili smo se u dve grupe. Oni umorniji krenuli su nazad ka domu, a nas dvadesetak nastavili smo dalje. Otišli smo prvo do vidikovca na Drlijama. Tu smo opet našli jednu lepu padinu gde smo polegali na travu. Svako je izabrao svoje mesto, svoj “najlepši pogled” i uživanje je započelo...

Pogled sa Drlija

Vođa nam je objašnjavao šta sve vidimo odatle, a mi smo, zaneseni tom lepotom, sanjarili, sanjarili i naše misli bile su ko zna gde... Zaboravljamo sve, u tom trenutku smo samo tu, na tom mestu, stopljeni sa prirodom koja je prosto očaravajuća. Napuštamo to predivno mesto i nastavljamo dalje, kroz šumu, do vrha Smiljevac (1445m). Preko Tisovog i Kamenog brda, vratili smo se u našu “Planinarsku kuću”. I oni planinari koji su došli pre nas, nisu tako lako odustali od popodnevnih šetnji. Tanja Bulajić, vodič iz Pobede, odvela je nekoliko planinara na Omarske izvore koji se nalaze u blizini doma.
    U petak, 2. maja, naš cilj bio je Veliki kraj. Spakovali smo lanč pakete u rančeve i krenuli. Bilo nas je petnaestoro. Pridružilo nam se i troje simpatičnih planinara iz Čačka, koji su došli na Predov krst da samo taj dan planinare sa nama. Samo što smo krenuli, iz tamnih oblaka koji su se od ranog jutra gomilali na nebu, sručio se pravi prolećni pljusak. Srećom, trajao je samo nekoliko minuta, i ubrzo, kabanice su opet bile spakovane, a sunce se promolilo iza oblaka koji su se vrlo brzo razišli. Staza je vodila preko Čehove kuće, Malinjaka (1213m), dobrim delom kroz divnu, zelenu šumu, sve do vrha Veliki kraj (1332m). I sam vrh je u šumi, a na samom obodu, na nekoliko mesta, izlazi se na predivne vidikovce odakle se vidi Drina.

Pogled sa Velikog kraja

Naš prvi susret sa njom i pogled prema njoj, dole, sa visine od preko hiljadu metara bio je više nego uzbudljiv. Zastaje nam dah od veličanstvenosti prizora. Ostajemo bez reči. Kao magnet, privlači naša tela i misli ka njoj. A ona, zelena i mirna, potpuno svesna svoje lepote, ušuškana u dubokom kanjonu visokih litica obraslih šumom najlepših nijansi zelene boje, tu je, ispod nas..mami naše uzdahe. Dugo smo sedeli tu, u tišini. Reči nisu bile potrebne. A onda smo krenuli nazad. Vratili smo se istim putem do doma. Tog istog dana, dok smo mi bili na najzapadnijem delu Srbije, naša prijateljica Nena, prihvatila je ulogu drugog “vodiča” i povela svoju grupu planinara ka Jokićevim potocima.

Jokićevi potoci
I oni su uživali. Sišli su niz potok,

prošli kroz Jokića selo

i preko predivnih Peruniknih livada, gde su se dugo odmarali i izležavali,
Na Perunikinim livadama

vratili se u dom. Uveče smo bili posebno dobro raspoloženi. Šalili smo se i smejali do suza, pili divno crno vino, a onda su Nebojša i Jasmina uzeli gitaru i dugo, dugo, divni akordi i još lepši glasovi prelivali su se u tamnoj noći, širili pod zvezdanim nebom i remetili tišinu Predovog krsta.
    U subotu, 3. maja, autor ovih redova morao je da se vrati u Beograd zbog službenih obaveza. Ali, pre rastanka, opet pod vođstvom naše Nene, prošetali smo do Omarovih izvora, čuvene Čedine kuće i Marijanovićevog vidikovca. Iz sve snage, upijala sam slike prirode oko mene, udisala vazduh punim plućima, želela da zapamtim svaki trenutak, smejala se, a u dubini duše bila tužna zbog rastanka koji je usledio.

Nenina vesela družina
Mahnula sam mojim dragim drugarima,

okrenula se i žurnim korakom krenula putem ka domu.

Poslednji pogled

Suze su zaiskrile u uglovima mojih očiju... Kasnije, iz autobusa koji me je vozio od Bajine Bašte do Beograda, još jednom sam se okrenula da pogledam Drinu, i ipak se utešila mišlju da ću, uskoro, opet doći tu... Tog dana, naš “glavni” vođa poveo je većinu planinara na vidikovce sa Brusnice. Nažalost, posle pogleda na Drinu sa jednog vidikovca iznad Čopinog bora, jaka kiša i grad sručili su se na njih, pa je vođa odlučio da ne nastavljaju ka Čopinom boru, koji je i najlepši vidikovac na Brusnici, i dalje, kružnom stazom preko sela, kako je bilo planirano, već su se istim putem vratili nazad. Jedan deo grupe otišao je pravo u dom, a drugi deo takođe se popeo na Marijanovićev vidikovac i proćaskao sa Čedom, u dvorištu njegove kuće. Uveče, opet gitara i pesma.
    U nedelju, pošto su se spakovali i pozdravili sa domaćinima, krenuli su autobusom do Perućačkog jezera. Ukrcali su se na brod i provozali jezerom, do ulaska u kanjon.

Na brodu
Pogled sa broda

Zatim su posetili Perućac, najkraću reku u Srbiji, Vrelo (365m) i njen vodopad. Put ih je vodio dalje, ka manastiru Rača (zadužbina kralja Dragutina, iz 13. veka). Posle obilaska, krenuli su uređenom stazom pored reke Rače, prema lekovitim izvorima Lađevci, ali ih je veliki odron na stazi onemogućio da dodju do samih izvora. Ručali su u jednom lepom restoranu na Drini. U Beograd su stigli oko 9 sati uveče. Te nedelje, dok sam šetala parkom pored lepog ženevskog jezera, čekajući da seminar počne, zažmurila sam u jednom trenutku. I sve slike sa Tare, odjednom su grunule – divne, zatalasane livade, uzbudljive četinarske šume, zelena Drina, moji divni, divni prijatelji-planinari i naše veselo druženje. I moje srce brže je zakucalo...

Ukupno pređeno 65 kilometara i savladana visinska razlika od 2200 metara.



Beograd, 20. maj 2008.
vodja puta: Milan Lončar
izveštaj: Marija Petrović
fotografije: Marija Petrović, Slobodan Sarić
PD Pobeda, Beograd