VELEBIT

03.07. – 07.07.2008.

 


     U četvrtak, trećeg jula uveče, krenuli smo put Hrvatske. Ovaj izlet na Velebit svi smo dugo i nestrpljivo iščekivali: jedni zbog ponovnog susreta sa morem i obilaska Plitvičkih jezera, drugi zbog same planine na koju idu prvi put, ili, pak, znatiželjni da vide prelepi kanjon Velike Paklenice. Putovanje nam je prošlo brzo. Naš mali minibus «jezdio» je bešumno po savršenim hrvatskim auto-putevima i već oko 7 ujutru ušli smo u Starigrad, malo primorsko mesto, na obali Velebitskog kanala. Minibus smo parkirali pored mora, a ponovni susret sa njim probudio je sećanja.   

Onako sanjivi, umivali smo se morskom vodom i mirisali je...i svi došli do jednog istog zaključka: nijedno more ne miriše kao Jadransko! Susret sa morem
Susret sa morem

    Meštani su polako otvarali svoje radnje, pekare i kafiće, pa smo se i mi ubrzo razbudili posle prve, jutarnje kafe. Zatim smo se prepakovali, obukli u kupaće kostime i otišli na plažu. Voda je bila čista i topla. Kupali smo se, sunčali i dremali na plaži do 4 popodne. Ponovo smo se smestili u  minibus i odvezli do ulaza u Nacionalni park i kanjon Velike Paklenice, koji se nalazi u neposrednoj blizini, a na nadmorskoj visini od 100 m. 

Spakovali smo rančeve za dvodnevni boravak na planini i zakoračili... 

Ulaz u kanjon
Ulaz u kanjon

Nacionalni park Paklenica obuhvata dva kanjona: Veliku i Malu Paklenicu. Oni su odvojeni 500 m visokom zaravni i predstavljaju jedinstveni krški fenomen. Kroz Veliku Paklenicu teče potok koji je dugačak 10 km, a sam kanjon dug je oko 14 km i duboko je urezan u masiv južnog Velebita. Strme strane kanjona visoke su i do 400 m ... u neviđenu lepotu. U jednom trenu, našli smo se u nekom potpuno drugačijem svetu, svetu netaknute prirode, bogate najrazličitijim geomorfološkim fenomenima i prepune raznovrsnih biljnih i životinjskih vrsta... Na samom početku dobro uređene i obeležene kamene staze, prvo nailazimo na «bunkere» (podzemne tunele), uklesane u stene. Zatim prolazimo pored poznatih pakleničkih penjališta, visokih i strmih stena na kojima vežbaju mnogobojni penjači.

Nastavljamo polako...često se zaustavljamo, fotografišemo providnu, čistu, zelenu vodu Paklenice koja pravi male bazene između belih, ogromnih stena...  Bazeni
Bazeni
Alpinisti

...ili se, uz glasan žubor, preliva preko manjeg ili većeg kamenja i pravi predivne vodopade i slapove. Okrećemo se na sve strane, dižemo glavu i gledamo u atraktivne stene Anića kuka, najpoznatije alpinističke stene u Hrvatskoj.

Alpinisti

    Prelazimo nekoliko kamenih mostova, dolazimo do odvajanja za Manitu pećinu, takodje atrakciju ovog kraja. Na samoj stazi ima i više izvora pitke vode. Prolazimo pored šumarske kuće «Lugarnica» i starih mlinova...Staza se sužava i sve više je okružena zelenom šumom u kojoj najrazličitije vrste drveća, od bukvi do crnog bora, prave prijatnu hladovinu. Paklenica je i dobila ime prema smoli crnog bora, tzv. paklini, koja se koristila za premazivanje brodova. Još malo uživanja...

...i posle dva sata hoda, evo nas ispred planinarskog doma Paklenica («Borisov dom»). Dom Paklenica
Dom Paklenica

    Sačekao nas je domar Valter Morović koji nam je za to veče skuvao ukusan gulaš. Dom se nalazi na 480 m nadmorske visine i u odličnom je stanju. Raspolaže sa oko 50 mesta u višekrevetnim sobama, ima kuhinju i trpezariju. Ispred doma, postavljeni su dugački stolovi i klupe, tako da smo tu večerali i uživali u prijatnoj, planinskoj noći. U razgovoru sa Valterom, saznali smo da smo mi  prva grupa planinara iz Srbije koja je došla na ove prostore od 1991. godine. Kasnije, uvukli smo se u naše vreće i uz žubor potoka koji teče ispod samog doma, zaspali čvrstim snom. U 6 sati ujutru, naspavani i odmorni, krenuli smo ka Vaganskom vrhu (1757m), najvišoj tački Velebita. Velebitski masiv je najduža planina u Hrvatskoj (145 km) i pripada Dinarskom gorju. Pruža se duž Velebitskog kanala, dela Jadranskog mora, od prevoja Vratnik, iznad Senja na severozapadu, do kanjona reke Zrmanje, na jugoistoku.  


POčetak staze «Lipa staza» je najdirektnija i najstrmija staza koja ide do samog vrha. Prvi deo puta vodi uzbrdo, kroz šumu. Smenjuju se različite vrste biljnog sveta, drveća...javor, bukva, bor...Pri izlasku iz šume, pred nama se pojavljuje more koje se nazire u jutarnjoj izmaglici. Pravimo pauzu, uživamo, pokušavamo da  urežemo te veličanstvene prizore što dublje u naše sećanje. 
Početak staze
Staza vodi dalje, preko kamenjara i sitnog sipara, nagiba od preko 45 stepeni i oko 400 metara dužine. Kamenjar i sipar
Kamenjar i sipar

    Nije mnogo naporno. Idemo polako...sunce se promalja iza vrhova stena. Opet se okrećemo, zaustavljamo, gledamo more, fotografišemo... Dolazimo do grebena, a onda, preko travnatih padina stižemo do samog vrha. Na satu je pola dvanaest. Svuda oko nas uzdižu se mnogobrojni vrhovi Velebita raštrkani na sve strane. Gledamo oblake koji ih preleću, sunce koje se sakrije iza njih, a onda se ponovo pojavi...

Na vrhu Sedeli smo dugo...Zadovoljni, srećni, očiju opet uprtih u to more na horizontu...ispunjeni. 
Na vrhu  

    Polako smo krenuli dalje. Nastavili smo preko grebena, prošli ispod Babinog vrha, na Marasovcu natočili vodu, došli do skloništa Struge (1440m), gde smo opet napravili pauzu, malo se družili sa planinarima koje smo tu zatekli, probali odličnu rakiju napravljenu od najmirišljavijih velebitskih trava, pa opet dalje..do prevoja Buljma, na kome se nalazi ogromna stena karakterističnog oblika. Zatim započinjemo spuštanje prilično dugačkom i strmom stazom, na nekim mestima podzidanom kamenom. Oko pola 6 stižemo u dom. U hladnjikavoj vodi potoka kupamo se i umivamo, a Valter nam na sto ispred doma stavlja ogroman lonac vrućeg pasulja sa kobasicama!  U prijatnoj i veseloj atmosferi, opušteni i zadovoljni, nastavili smo druženje. Sa prvom svežinom noći, polako smo se povukli u sobe i otišli na zasluženi odmor. U nedelju ujutru, pošto smo se spakovali i pozdravili sa ljubaznim domarom, krenuli smo nazad. Jelena i Miloš, dvoje mladih planinara, pošli su iz doma pre nas i uspeli da obidju i Manitu pećinu. 

I opet prolazak kroz taj čudesan kanjon koji pleni svojom lepotom i veličanstvenošću

Vodopad u kanjonu
Vodopad u kanjonu

       Sve vreme dok sam hodala, razmišljala sam o tome kako ću ga u ovom izveštaju opisati rečima. I zaista, mnogo je teško. To, jednostavno, treba videti i doživeti. Minibus nas je sačekao na ulazu i odvezao do Selina, malog mesta pored Starigrada, gde smo se smestili u privatnoj kući. Napolju je sunce već uveliko pržilo, tako da smo požurili na plažu. I tu ostali do zalaska sunca. Uveče smo otišli do obližnjeg restorana i večerali. Uživali smo na toj terasi, mirisali more i slušali cvrčke...nešto čega nema ni na jednom drugom moru! A onda je osvanuo ponedeljak. Pozdravili smo se sa  domaćinima i krenuli ka Plitvicama. Za mnoge od nas, to je bilo pravo uzbudjenje, jer nikada tamo nismo bili. Nacionalni park Plitvička jezera predstavlja posebnu geološku i hidrogeološku kršku pojavu. Šumovit, planinski kraj u kome je smešteno 16 manjih i većih jezera kristalne modro-zelene i tirkizne boje, sa bezbroj vodopada, penušavih kaskada i slapova, UNESCO je proglasio svetskom prirodnom baštinom. Ceo ovaj kraj na nekim kartama još uvek se naziva Vražji vrt, zbog svog položaja i istorije. Prema legendi, Plitvička jezera su nastala posle velike suše. Ljudi, biljke, životinje, čeznuli su za nekom kapi vode. Narod se molio i molio. I odjednom, u dolini se pojavila Crna Kraljica koja se smilovala  i uz jak vetar i grmljavinu, na zemju se sručila ogromna količina vode. Kiša je padala dugo, dugo, sve dok nivo vode nije porastao dovoljno da se fomiraju jezera. Na jezerima smo se sastali sa grupom planinara koju je vodila Mira Paunović, i zajedno obišli ceo kompleks.

Boje
Boje
Vodopad vodopad
Vodopadi

    Predivne boje jezera, kristalno čista voda, ribice u njoj, visoka šuma koja na nekim mestima prerasta u prašumu, brojne rečice i potoci, nekoliko pećina, slapovi, vodopadi, kaskade, šum vode...i mnogobrojni drveni mostići kojima smo hodali, očarani, zadivljeni, uzbudjeni, prosto opčinjeni svom tom neopisivom lepotom oko nas. Šetnja, vožnja brodićem preko jezera, povratak vozićem do parkinga, sve to trajalo je oko 4 sata. U 3 popodne, krenuli smo ka Beogradu.  Ovog puta, kroz Bosnu. Potpuno drugi putevi, krajolici i granice, različiti od onih vidjenih u Hrvatskoj. Zagrejana atmosfera i vazduh u našem malom busu, uzaludni pokušaji rashladjivanja na sve moguće načine, raspoloženi vozač Neša, zadovoljni vodja i planinari, noćno «krstarenje» po Sremu, kako bismo razvezli naše planinare iz Vojvodine i salve smeha dok smo pokušavali da se snadjemo po mračnim i neobeleženim putevima vojvodjanske ravnice...Svetla Beograda konačno smo ugledali u 3 sata ujutru. Potpuno utrnuli od dugog sedenja i vožnje, a prepunog srca, rastali smo se ispred Hrama.

    Mladi Jelena i Miloš, nove visokogorke, vesele Mira i Jaca, ćutljivi Veljko, simpatični Somborci Rada, Slavko i Milena, Novosadjanka Magdalena, pričljiva Milica, radoznala Marija, duhoviti Milivoje, zanimljivi Nikola, Splićanka Mirjana koja nam se pridružila u Starigradu, Milan i ja, pamtićemo ovaj predivan izlet i čuvaćemo ga u sećanju, dugo, dugo...I ko zna...možda opet, vrlo brzo, doći na Velebit...
  

Prvi dan: dužina ture - 6 km, savladana visina - 380 m, vreme trajanja ture -  2 sata, broj učesnika  - 16.

Drugi dan: dužina ture -  17 km, savladana visina - 1400 m, vreme trajanja ture -  11 sati, broj učesnika – 13.

Treći dan:  dužina ture -  6 km, spuštanje – 380 m, vreme trajanja ture -  2 sata, broj učesnika – 16.

 


 

Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda

Izveštaj i fotografije:  Marija Petrović, PD Pobeda, Milivoje Ristić, PD Železničar

Pobeda Web Team 2008


 

Početna strana