Zbogom Avali i Uvcu

   Objavljena je vest da će novi toranj na Avali biti završen do augusta 2008 godine. Biće ugrađeno 5000 kubika betona i 500 tona gvožđa. Neki stručnjaci izjavljuju da je toranj nepotreban kada su u pitanju moderne telekomunikacije. Iz uprave grada stiže izjava da »toranj treba ostaviti potomstvima«. Potomci će imati pametnija posla i brigu da nađu barem malo očuvane prirode a o nedostatku vode za piće, zagađenom vazduhu, zemljištu i požarima usled globalnog zagrevanja da i ne govorimo. To je pravi poklon koji čovek ostavlja svojim potomcima. Pravi pakao za život. Toranj sa restoranom znači masu automobila, tone i tone smeća. Kako će opstati i ono malo biljaka i životinja koji i danas žive na Avali a među njima za veliko čudo ima i vrsta koje su zakonom zaštićene. Osam miliona evra koliko košta toranj  moglo je da se utroši u gradnju filtera za otpadne vode i dimnjake, pošumljavanje, saniranje erozija, čiščenje Srbije od deponija i rešavanje pitanje otpada po celoj ovoj zemlji. Još važi decenijski mentalitet »gde god zgodno mesto nađeš, ti beton posadi a beton će blagorodno uništenu životnu sredinu da podari«. Nije civilizacija ako se cela Srbija ne betonira. Ko će i koliko na gradnji tornja da zaradi je drugo pitanje. Zna se na šta se misli.

   Nedelju dana po štampi se vrti polemika oko rušenja bespravnih vikendica u strogom rezervatu prirode »Uvac«, u staništu beloglavog supa. Ugrožena je i pijaća voda koja dolazi iz jezera. Lokalni građevinski inspektor  donosi rešenje o rušenju oko 190 ilegalnih objekata i odmah stiže na lice mesta ministar zadužen za izgradnju, tj. betoniranje i asfaltiranje i zaustavlja ceo zakonski proces. Ministarstvo i zavodi zaduženi za zaštitu rezervata i nacionalnih parkova su nemoćni pred jednim »moćnikom«. Nacionalni parkovi Tara, Kopaonik i drugi su već devastirani.

   Gde su u svemu ovome planinari? Planinari stalno obilaze Avalu i Uvac, a glas ne dižu. Barem bi mogli peticiju da sastave. Zašto ćute? Strah od arogantne vlasti, potpuna nezainteresovanost ili baš me briga za sutra?

Beograd, 24.08.2007.                                                      dr  Miroslav  Demajo