MIROSLAV DEMAJO Sve što raste i cveta uništiće varvari

Razgovarala Mara Knežević Kern

O ekocidu koji se vrši u Beogradu, i Srbiji, razgovarali smo sa biologom dr Miroslavom Demajom. Dr Miroslav Demajo je predstavnik generacije koja se „nadisala“, mogao bi spokojno da posmatra nove varvare na delu, ali mu neki unutrašnji impuls ne dozvoljava da zažmuri. Dr Demajo ima respektabilnu naučnu karijeru.

Doktorirao je na Biološkom fakultetu, a uže specijalnosti su mu neuroendokrinologija i radiobiologija. Odmah pošto je diplomirao odlazi na Goč, svoj prvi honorarni posao, da za račun Šumarskog fakulteta radi na oglednim površinama crnog bora. Skoro ceo radni vek proveo je u Institutu  „Vinča“, odakle je  kao naučni savetnik otišao u penziju.

Vi ste zvezda „Nezavisne internet TV mreže Spasimo Zvezdarsku šumu“. Sa još jednim aktivistom, Vladom Martinovićem ste prošle jeseni analizirali oko 800 stabala u šumi na Zvezdari i pratite živi svet u njoj. Po kom scenariju gradski oci nameravaju da obave ovaj prljavi zadatak?
Spinovanje javnosti je najvažniji deo posla, mediji u tome igraju nezaobilaznu ulogu. Na sajtu boraca za Zvezdarsku šumu pokušavamo da im konkurišemo, koliko možemo utičemo na svest onih koji će naslediti devastirano životno okruženje. Birokratija veoma vešto barata terminologijom da bi zamaglila stanje stvari i provukla svoje „rušilačke projekte“. Šumarski fakultet je 2008. godine uradio elaborat o Zvezdarskoj šumi, na osnovu kojeg je ovaj prostor proglašen za „šumsko zemljište“ (rešenje br. 323.02.000102009-10). Naručilac je bilo Ministarstvo za šumarstvo, poljoprivredu i vodoprivredu. Ali tu se priča ne završava: problem je u tome što postoji zakon po kom se može promeniti namena zemljišta, tako da – nakon plaćanja dodatne takse – korisnik može da promeni namenu u građevinsko zemljište. Znači – sve se može kupiti, pa i šuma, ukoliko se ima dovoljno novca za „stručni tim planera“ i taksu, koja je zanemarljiva u odnosu na dobit. A javnost se već spinuje pričom o „drugom Dedinju“ i fantastičnim pratećim objektima „koje ovaj grad zaslužuje“.

Šta je sve predviđeno Urbanističkim planom, koji je gotovo neprimećeno ponuđen na javnu raspravu?
U Zvezdanom gaju, ambijentalno uklopljenom kompleksu koji je bio namenjen za boravak dece u prirodi, u blizini bazena Olimp, planira se izgradnja bazena! Šta sve opslužuje bazen i koliki prostor treba dodatno potkresati za parkinge i infrastrukturu jasno je i laicima.
Nekadašnji moćni Institut Mihajlo Pupin, zbog smanjenog obima posla već godinama se bavi rentijerstvom, izdajući svoj višak prostora. Ali njemu su akteri ove drame namenili dodatni prostor za proširenje, naravno na račun šume, koristeći novogovor kako bi dali legitimitet posezanju za profitabilnom lokacijom. Treba pomenuti da već 20 godina ispod šume stoji propala investicija „Srpska silikonska dolina“ čiji je pokrovitelj bio Institut „M. Pupin“. Ogromna zgrada je nedovršena, a skupocena stakla namenjena fasadi su, kažu, pokradena.
Pored zgrade Astronomske opservatorije, arhitektonskog bisera proglašenog za spomenik kulture, planiraju izgradnju vidikovca visine 35 metara. Stručnjaci iz opservatorije upozoravaju da će usled rasvete koja prati ovakve sadržaje biti ometan rad opservatorije, usled takozvanog „svetlosnog zagađenja“.
Osim „proširenja“ bolničkog kompleksa, na emocije građana deluje i priča o izgradnji staračkog doma, doduše privatnog (profitabilnog), u ambijentu koji će svojim starima moći da priušte samo oni koji su urbanističko prekrajanje Zvezdarske šume i finansirali.
I crkva je takođe ispostavila svoj zahtev, na ovom platou bi želeli da izgrade hram. S obzirom na to da je pokojni Patrijarh bio pokrovitelj projekata koji se bave očuvanjem okruženja, nadam da će predstavnici crkve imati isti stepen razumevanja za problem očuvanja biotopa.

Zna li se šta će biti sa barakama bivše JNA?
To je takođe krupan zalogaj i za sada se o tome niko ne izjašnjava.

Koji su vaši konkretni zahtevi, kako bi se zaustavili izvršioci birokratskog dela posla na uništenju šume?
Mi građani, udruženi i neudruženi, apelujemo na gradske vlasti da se pod hitno Zvezdarska šuma proglasi za „zaštićeno prirodno dobro“, a na osnovu elaborata o upotrebi i proceni biotopova u ZŠ iz 2006. U tom smislu smo i poslali pismo gradonačelniku Đilasu, na koje sam dobio odgovor 27. Novembra 2009. Gradonačelnik je obećao da će podržati našu akciju oko zaštite zvezdarske šume.

Kakvu garanciju daje preimenovanje „šume“ u „zaštićeno prirodno dobro“?
To znači da se više ne može nikakvim tajnim dekretom preimenovati u građevinsko zemljište. Sem Kosmaja, status „zaštićenog prirodnog dobra“ na teritoriji Beograda imaju: Ratno ostrvo, Banjička šuma i Avala. Da je volontarizam delotvorniji od birokratizma i egoizma svedoči slučaj Banjičke šume, koja je imala sreću, prema svedočenjima, da u njenu odbranu stane Džon Timoti Bajfort, koji je bio fasciniran pesmom slavuja u srcu grada.
Komisije za urbanističke planove trebalo bi da donose odluke u skladu sa etikom struke i potrebama stanovništva. Na žalost, iz dosadašnje prakse zaključujem da se oni sastaju daleko van očiju javnosti i da donose odluke na koje građani samo formalno imaju uvid, a nikakav uticaj na njihovu izmenu. Obraćali smo se tim povodom kancelariji poverenika za informacije, i rečeno nam je da takvih sastanaka ne bi smelo da bude.

Stiče se utisak da će nam, ukoliko pobede, kako kažete, varvari, ostati pacovski Beograd, očišćen od svega što raste, cveta, proizvodi kiseonik…
Ako pobede varvari desiće se ono što se desilo Staroj planini. Iako je proglašena za „park prirode“, vlasti su dozvolile da se u prvoj zoni zaštite iseče bukova šuma radi proširenja prilaznih puteva. Na padinama ispod Babinog zuba (zaštićena geološka formacija), uništene su šume i zemljište a za takvu štetu bi u normalnoj državi neko morao debelo da odgovara i bude kažnjen prema Ustavu Srbije, članu koji garantuje zdravu životnu sredinu. Objavljen je podatak da je za ovo skijalište, samo ove godine, odvojeno 10 miliona evra. Do koje mere se rasipa društvena imovina na promašene projekte govori podatak da se zbog globalnog zagrevanja u Evropi više ne grade skijališta ispod 1.500 metara. Takva skijališta troše enormnu energiju za stvaranje veštačkog snega, a osim toga ugroženo je jedno od poslednjih prirodnih tresetišta u Srbiji – Jabučko ravnište, koje se nalazi ispod Babinog zuba. Tresetišta i mangrovske tropske šume zaštićene su međunarodnim konvencijama, a tresetišta su bitna kao prirodni prečišćivači voda (kao bubrezi kod čoveka). Oni bi tu da prave hotel. Seljacima su obećali radna mesta u hotelima – da rade kao posluga, umesto da su ta sredstva investirali da pokrenu poljoprivrednu proizvodnju. Zbog protivljenja ovakvoj politici svojevremeno je smenjena Lidija Amidžić, direktorka Republičkog zavoda za zaštitu prirode.

Do koje mere radovi na seči Zvezdarske šume izlažu riziku naselje na Karaburmi?
Poznato je da Zvezdara ima podzemnih voda, čiji će tokovi biti neminovno izmenjeni, a rizici su nepredvidljivi. Ceo taj potez leži na klizištu, pa su odmah posle Drugog svetskog rata, 1946. godine građani dobrovoljnim radom pošumljavali zvezdarski plato i čuvali šumu od nelegalne seče…

Kako podići ekološku svest građana, koji omamljeni mantrom o „toleranciji“, postaju sve tolerantniji prema eko-nasilnicima?
Društvo bi, pre svega, trebalo da stvori atmosferu u kojoj se cene takve vrednosti, a zatim porodica, koja u ovakvom okruženju nema šanse da ih nametne. Kod mene je ta svest bila veoma rano razvijena, zahvaljujući tome što su moji roditelji radili u diplomatiji, pa sam imao priliku da vidim kako se to radi u bogatim zemljama sa ekološkom tradicijom. Jedno od takvih iskustava sam stekao za vreme mog gimnazijskog obrazovanja, tokom višenedeljnog boravka na škotskom ostrvu Handa Island, koje je svojevrsni rezervat za ptice. Do koje mere su neki narodi razvili osećaj za prirodno okruženje govori ponašanje stanovnika jedne varošice na Novom Zelandu, koji do te mere poštuju biljni i životinjski svet da noću gase svetla, kako ne bi dolazilo do „svetlosnog zagađenja“. Oni su podneli zahtev da ih UNESKO uvrsti u spisak prirodnih baština sveta. Naravno, nije u drugim zemljama sve idealno, daleko od toga. Ali u mnogim zemljama udruženja koja se bave zaštitom okoline veoma su brojna, neka čak imaju članstvo koje se broji milionima. Kod nas je sve u začetku. Na papiru ima mnogo nevladinih organizacija ali skoro da ne postoji zajednička koordinacija. Državne ustanove, posebno Srpska akademija nauka i umetnosti, kao i Skupština Srbije uopšte ne brinu o tome što će buduće generacije živeti u jednoj totalno degradiranoj državi, kad je u pitanju životna sredina. Naime, ako se ovako nastavi, ovde neće biti uslova za život uopšte. Kao prvo, od plastičnog otpada neće biti mesta čak ni za poljoprivredu. Niko nema volje da suštinski reši probleme… Drago mi je što nas u ovim akcijama prate mladi, a njih je u našim redovima svakim danom sve više. Jedan od njih je i Feđa Dimović sa bendom „Beogradski sindikat“, koji nas prati u svim akcijama.