Promena sistema, a ne promena klime
Piše: Uri
Gordon
Haaretz, 11.
December 2009, prevod KONTRAPUNKT
Dok se bliži kraj prve nedelje
svetskog samta o klimi u Kopenhagenu, čini se da više nema nade da će biti
preduzete hitne mere koji će sprečiti katastrofu izazvanu globalnim
zagrevanjem. I pre početka održavanja samita, zvaničnici su činili sve što su
mogli da umanje očekivanja, pa su tako danski premijer i generalni sekretar UN
govorili da je najbolje što se može očekivati od Kopenhagena „politički
obavezujući" sporazum - što je izrazito diplomatski termin, lišen realnog
sadržaja.
Dosadašnji pregovori su otkrili
nepremostivi jaz između bogatih i siromašnih nacija. Karipske i male ostrvske
zemlje koriste termine poput „ekološkog duga" u svojim apelima za oštrije
smanjenje emisija od strane bogatih zemalja, i zahtevaju da bilo koji sporazum
koji bude postignut bude usmeren ka ostvarivanju globalne pravičnosti. Sa druge
strane, predlog čiji su nacrt tajno sastavile Danska, Britanija i Sjedinjene
Države (a koji je procureo do lista The Guardian), alocirao bi bogatim zemljama
gotovo dvostruke kvote u odnosu na one siromašnih zemalja, i predao Svetskoj
banci efektivnu kontrolu nad finansijama za klimatske promene, što bi uslovilo
adaptacione fondove za siromašne zemlje njihovim prihvatanjem dalje
privatizacije njihovih ekonomija i smanjivanjem socijalnih troškova.
S obzirom na te podele, izgleda sa nikakav
obavezujući sporazum neće zameniti Kjoto protokol, čije važenje će isteći 2012.
usred sveopšteg neuspeha u ostvarivanju njegovih ciljeva. Umesto toga, ono što
će verovatno nastati je pačvork posebnih mera za svaku zemlju ponaosob sa
fundamentalno neadekvatnim ciljevima. Zato je Kina objavila da će smanjiti
„karbonski intenzitet" svoje ekonomije - količinu ugjendoksida koji se
emituje po jedinici BDP-a - za 40 procenata do 2020. Pa ipak ova cifra
predstavlja samo nastavak trenutne stope kineskog poboljšanja u karbonskoj
efikasnosti. Sa BDP-om čiji rast je projektovan na oko 400 procenata tokom
istog perioda, njene emisije će se više nego udvostručiti.
Predsednik Barak Obama, sa svoje strane,
objavio je da će do 2020. Sjedinjene Države smanjiti emisije za oko 17 procenata
u odnosu na nivoe iz 2005, što je u skladu sa zakonom koji je u junu usvojio
donji dom. Međutim to je ekvivalentno smanjenju od 4-5 procenata u odnosu na
nivoe od 1990, što je temelj koji je ustanovljen u Kjotou, i daleko je ispod
onog koliko bi Sjedinjene Države morale da smanje da su potpisale protokol.
Što se tiče Izraela, bez novog sporazuma,
zadržaće svoj abnormalni status razvijene zemlje bez ikakvih obavezujućih
ciljeva redukcije. Ministar za zaštitu životne sredine Gilad Erdan sledeće
nedelje će otići u Kopenhagen sa obećanjem da će izraelske emisije, umesto da
budu udvostručene do 2030, porasti „samo" za 37 procenata. Pa čak i taj
cilj nije odobrila vlada, koja je u međuvremenu nastavila sa insistiranjem na
planovima da se u Aškelonu izgradi nova termolelektrana na ugalj.
Takve mere teško da idu u korak sa
aktuelnom zabrinutošću javnosti zbog klimatskih promena. Nedavno obavljena
anketa sa 4400 građana iz 38 zemalja pokazuje da ogromna većina podržava hitno
donošenje sporazuma u Kopenhagenu, onog koji bi uključio suštinske redukcije od
strane zemalja u razvoju.
Lokalno, anketa koju je sproveo
univerzitet Ben-Gurion tokom prošlog meseca pokazuje da ne manje od tri
četvrtine izraelske javnosti zahteva „značajne i hitne" korake u borbi
protiv klimatskih promena, i žele da se zemlja obaveže na smanjenje emisija
ugljendioksida od 90 procenata do 2050. godine.
Da budemo načisto, takva očekivanja često
nisu podržana spremnošću da se naprave odgovarajuće promene u načinu života.
Ali oklevanje bogatih zemalja da ponovo podele kolač upravo šalje pogrešnu
poruku, sa njihovim insistiranjem na održavanju sadašnjih modela nejednakosti i
prekomerne potrošnje.
Naposletku, potreba kapitalističkog
sistema za stalnim rastom je ono što nastavlja da nadjačava dugotrajnu brigu za
buduće generacije. Političke i poslovne elite se mogu privatno složiti u
pogledu neugodne istine - da ne može biti neograničenog rasta na ograničenoj
planeti. Ali oni takođe razumeju da bi skretanje sa puta koji vodi ka provaliji
takođe značio odustajanje od većeg dela njihove moći. To je jednostavno ali
iskreno objašnjenje za dalje neuspevanje da se radi na globalnom zagrevanju.
Naučnici se generalno slažu da se velikom
brzinom približavamo vhuncu kada je u pitanju ireverzibilna destabilizacija
svetske klime. Nastaviti sa ustaljenim praksama znači održati sadašnju stopu
emisija ugljendioksida koja već prevazilazi najgore scenarije Međuvladinih
panela o klimatskim promenama iz 2007. Nastavili se sa tim kursom, u ovom veku
ćemo videti trajni nestanak arktičkog leda, poplave i suše bez presedana,
izumeiranje vrsta ogromnih razmera i pretnju za polovinu svetskih izvora pijaće
vode.
Da bismo sačuvali stabilnu klimu, globalna
koncentracija ugljen dioksida mora biti smanjena od sadašnjih 385 čestica po
milionu (ppm) na 350 ppm najviše, a verovatno još manje od toga. To znači
smanjenje od barem 80 procenata u globalnim emisijama do 2050. Takva redukcija
je potpuno ostvariva. Ali jedino ako bogate zemlje odustanu od određenog dela
svoje moći. Ostavljanje fosilnih goriva u zemlji, lokalizovanje naše
poljoprivrede i decentralizovanje prozvodnje energije ne treba da se ostvari po
cenu ljudske dobrobiti. Pravedna tranzicija ka održivom svetu će svakako
zahtevati od nas da usporimo i trošimo manje - ali to bi nam takođe garantovalo
zdraviju i demokratskiju budućnost.
Predstojeće nedelje, pošto samit bude
zašao u svoju ministarsku fazu, ulice Kopenhagena će preuzeti masovne
demonstracije i dela građanske neposlušnosti nalik protestima protiv Svetske
trgovinske organizacije od pre deset godina u Sijetlu. U ponedeljak, hiljade
ljudi će pokušati da uđe u prostorije u kojima se održava samit i da tok
konferencije pretvore u javni forum, na kom će delegati najzad čuti njihove
zahteve za klimatskom pravdom.
Kopenhagen možda još postane odlučujući
istorijski trenutak - trenutak u kom su građani/ke preuzeli/e promenu u
sopstvene ruke.
Uri Gordon je
predavač na Arava institutu za studije životne sredine.
Izvori: Infoshop.org | haaretz.com | anarchyalive.com
Prevod: KONTRAPUNKT