Vlasinska rosulja je retka biljna vrsta. To je biljka mesožderka. Nekada su pod njom bila čitava polja. Gazilo se po njoj kao po prirodnom tepihu. Danas rosulja "beži" pred naletom hemije. Sadnja semenskog krompira koji ovde uspeva uz upotrebu pesticida i drugih hemijskih sredstava deluje pogubno na ovu biljku.
Postoji slovo zakona o zaštiti prirodnih retkosti. O zaštiti ribljeg fonda. Uprkos tome, a prema logici da su zakoni napravljeni da se krše, rosulja polako nestaje. Sada je ima samo na nekoliko mesta u područjima gde vodotoci nemaju nikakav direktan dodir sa zemljištem na kojem se gaji krompir. Ribočuvari su samo prošlog leta otkrili i uništili skoro dva kilometra mreža postavljenih na različitim delovima jezera gde ima amura, koji je "car" ovdašnje vodene površine.
Ekolozi upozoravaju da su pobrojane biljne vrste stavljene pod "zaštitu prvog stepena", što bi u praksi značilo da su "zabranjene sve aktivnosti koje bi na bilo koji način mogle da ugroze njihov opstanak". Borba za preživljavanje ljudi iz sela Gornji Topli Dol, Donji Topli Dol, Božica i Klisura naterala ih je da povećaju proizvodnju vlasinskog krompira. Goli život na jednoj, kao da se suprotstavlja onom prirodnom. A narodna upozorava da "prirodi ne sme da se podvaljuje", jer ona tada može da bude surova i svom odgovoru.
Tvrdnja da se vlasinska rosulja uništava je tačna. Da se ne upotrebljavaju hemikalije daleko je od istine. Sredine u slučaju Vlasinskog jezera nema. Savest u očuvanju retkosti, poput biljaka koje su na ovaj način osuđene na egzodus, još nije na onom nivou koji daje nadu da bi sve moglo da se zaustavi pre nego što postane kasno.
Samo zahvaljujući entuzijastima i ljudima zaljubljenim u Vlasinu, sprečena je eksploatacija treseta s ovdašnjih plutajućih ostrva. Ta bitka je dobijena, ali sada kao da se pred ljudima koji cene ono što se nalazi na gotovo 1.400 metara nadmorske visine javio novi problem. Vlasinska rosulja ne može da bude presađena u neki drugi deo Srbije. Ona je tu starosedelac. Starosedeoci su i oni koji gajeći krompir žele da prežive. Negde u sredini je opšti interes.
Dokle će Rosulja prkositi hemikalijama i hoće li odustati od te "borbe", nije pitanje samo za ekologe, već za sve koji se trude da od Srbije naprave novi turistički i svakojaki brend. Ako nemamo more, imamo Vlasinsko jezero koje je jedna od najvećih veštačkih vodenih površina u državi. S retkim "stanovnicima" iz oblasti biljnog sveta. Ako njih proteramo, čemu i hoteli i skijališta. Možda je pravi trenutak da što pre odem na Vlasinsko jezero i u privatnom herbarijumu sećanja sačuvam vlasinsku rosulju, kao uspomenu na loše ambicije i nemar. Bio bih srećniji kada bi me vreme demantovalo, kada ne bi došlo do pisanja ekološkog "in memoriam" za jednu biljku. Vojkan Ristić