Naši počeci (Suva planina), proleće 1996.

Prvog dana proleća 1996. planinarsko društvo "Pobeda" dobilo je svoj ogranak, učenike Prve beogradske gimnazije predvođene profesorkom Tatjanom Bulajić. Ubrzo posle osnivanja uputili smo se ka Suvoj planini. Bilo nas je toliko malo da smo jedva napunili autobus.

Probuđeni u ranu zoru, pospani i nesvesni onog što nas čeka, strpali smo par grickalica u rančeve i krenuli u ono što smo mislili da će biti lagana šetnja. Već sat vremena kasnije čuo se prvi očajni glasić:

- Vodeeeee ...

Užurbano smo vadili čokolade, bonbone, grisine, zgnječene sendviče i banane, ali vode nije bilo. Obeshrabreni, posedali smo na travu. Pedeset glava okrenulo se ka našem vodji sve sa istim pitanjem u očima.

- Ma strpite se još malo, sad ćemo mi, to je tu odmah iza ovog brda. Da, da, ima i česma gore.

Okrepljeni ovim saznanjem obustavili smo štrajk i nastavili dalje. Iza tog brda krilo se još jedno, pa još jedno i tako u nedogled. Obećani vrh stigao je tek nekoliko žednih i umornih sati kasnije. Veđina nas na Trem (1810m) se popelo četvoronoške, da bi gore saznali da od česme nema ni traga. Bili smo primorani da topimo sneg. Te noći, izgoreli od majskog sunca, sa upalom svih mišića, spavali smo kao jagnjad, nesvesni da smo od tog vikenda trajno zaraženi planinarskim
virusom.


Mesec dana kasnije niko se više nije dvoumio da li da se prijavi za trodnevni izlet na Staru planinu i osvajanje vrha Midžora (2169 m). Opremljeni hranom i vodom, vikali smo našim novim članovima:

Ma to je odmah iza onog brda tamo!

Usledila su još dva pohoda na Suvu planinu sa osvajanjem Trema (1810m), Mosora (984 m) i Sokolovog kamena (1523m), kao i ponovni uspon na Midžor (2169m). Poseban izazov predstavljao nam je uspon na Borovnik (1850 m) i Dažnik, koje razdvajaju Grede. Tog dana prešli smo preko 40 km i u dom stigli umorni ali i izuzetno ponosni na svoj uspeh. Na suvoborskom Rajcu smo bili toliko puta da nas tamo smatraju za domaće. Svaki izlet donosio je nove izazove i nove doživljaje za pamćenje. Vrativši se u školu pričali smo o pohodima na vrhove, logorskim vatrama, večerima uz gitaru i pesmu, i tako uspevali da privučemo sve više i više članova. Od nekolicine znatiželjnih učenika razvio se planinarski ogranak koji danas, 6 godina kasnije, broji oko 1000 učenika.

Postali smo jedna velika porodica.

Milica Grozdanović
Mirna Matić
Milena Furtula