Imali smo sreće što smo u neobičan lavirint njenih uskih uličica uronili u pola 8 ujutru. Venecija je tada najlepša. Imamo je samo za nas. Ulice su skoro prazne, nema nikakvih neprijatnih mirisa, čak se oseća i miris mora. Na brodićima parkiranim u kanalima postavljaju se male „ploveće pijace” sa mirišljavim voćem i povrćem, meštani otvaraju žaluzine na prozorima svojih kuća, iz kafića se iznose stolovi i pripremaju za najezdu turista, sve je tiho i mirno. I mi, u tišini, vijugamo, vijugamo uličicama, od jednog trga, pa preko mostića, do drugog trga. Pijemo našu prvu (italijansku) kafu ili kapućino u jednom od kafića. Nastavljamo dalje obilazak... Pogledi su nam uprti ka prelepim, iako već oronulim fasadama zgrada, palača, crkvica, a na kanalima vidimo i prve gondole, tipično obeležje ovog grada, koje danas koriste samo turisti. Gondole su prvi put spomenute u gradskim analima 1094. godine, a danas ih ima samo 400 (godine 1750. bilo ih je preko 12000!).

    Izlazimo na skoro četiri kilometra dug Veliki Kanal (Canal Grande), koji u obliku slova S preseca grad. Divan, predivan pogled na njega sa jednog od mostova... Zaustavljamo se i fotografišemo... Dan je bio topao, a nebo nad Venecijom bilo je prekriveno sivkastim oblacima iza kojih su se stidljivo probijali zraci sunca, pa je sve to davalo neobičnu svetlost i bojilo grad, kanale i vodu čudesnim nijansama boja, odlično „složenim” sa pastelnim i zemljanim tonovima venecijanskih kuća i belim obodima bezbrojnih mostića. Kako opisati Veneciju i sve što smo u njoj videli u malo reči? To je zaista nemoguće... Ipak, pokušaću da sažmem. Neko je jednom rekao: „Svet je lep koliko smo u stanju lepote da uhvatimo u trenu...” I tako, i mi smo u trenu od nekoliko sati uspeli da uhvatimo sve lepote ovog čarobnog grada: baziliku Santa Maria della Salute, čijom je grandioznošću i lepotom bio inspirisan i Laza Kostić koji će nakon posete ovog hrama napisati istoimenu pesmu, jednu od najlepših u srpskoj poeziji, a posvećenu njegovoj najvećoj ljubavi; Trg Svetog Marka, sa bazilikom, zvonikom, tornjem sa satom, Duždevom palatom neobičnih arkada; Most uzdaha, za koji legenda kaže da je most dobio ime po uzdasima zaljubljenih, ali čini se da je istina o njemu ipak drugačija i tužnija.

       I tako, dok smo obilazili Veneciju, potpuno opijeni njenom lepotom, sati su neumitno prolazili. Da bismo se vratili na železničku stanicu, „uhvatili” smo vodeni autobus (vaporetti), kojim smo prošli jednim delom Velikog Kanala i ponovo se divili prelepim fasadama zgrada i palača, vizantijskih ili renesansnih, gotskih ili baroknih, na njegovim obalama. Prošli smo i ispod čuvenog mosta Rialto koji je već bio prepun turista, koji su, kako je odmicao dan, u sve većem broju ispunjavali venecijanske ulice i trgove. 

    U 2 sata popodne, prepuni utisaka, „ukrcali” smo se u minibus i nastavili putovanje kroz Italiju. Polako smo ulazili u planinsku oblast i besprekorno održavanim putevima peli se i spuštali sa jednog planinskog prevoja na drugi... Odjednom, kao da smo ušli u neki drugi svet, kao da smo kročili na neku drugu planetu... Kroz prozor minibusa, zadivljeno smo gledali kako iz zelenih dolina i gustih četinarskih šuma izranjaju nestvarni planinski vrhovi Dolomita, ogromne kamene gromade, stene neobičnih oblika i boja koje su se stapale sa nebom. Usprkos lošoj vremenskoj prognozi za taj dan, sunce se ipak konačno probilo kroz oblake i obasjalo vrhove Dolomita u svoj njihovoj veličanstvenosti, a zaista spektakularni pogledi na ceo taj prostor zaogrnut takvom lepotom, bukvalno nas je ostavio bez daha i jedina rečenica koju smo ponavljali bila je: „Bože, kakva lepota!”. I tako, u jednom trenu, iz naših malih svetova, uzdigli smo se i fizički, a i u mislima, na ta divna prostranstva koja su nas sa nestrpljenjem očekivala, otvarala se pred nama u punom sjaju i otkrivala najlepša mesta za naše susrete sa planinom. Oko pola 7 popodne, stigli smo u mali gradić Kanazei (Canazei) i kamp Marmolada (1450 m). Vrlo brzo, posle raspakivanja, napravili smo naš mali kamp, spretno i vešto montirajući šatore. Posle dugog putovanja, noćnog i dnevnog, otišli smo na zasluženi odmor.

   U nedelju ujutru, već u 5 sati, pošli smo minibusom ka Kortini (Cortina d’Ampezzo), poznatom skijalištu, kao i polaznoj tački za mnogobrojne planinarske i alpinističke uspone. Oko pola 7, stigli smo u predeo Cianzope (1710 m), na 10 kilometara pre Kortine. Odatle smo započeli pešačenje markiranom planinarskom stazom, kroz divnu četinarsku šumu, sve do planinarskog doma Dibona (2083 m). Iznad njega, obasjana jutarnjim suncem, veličanstveno se uzdizala južna stena Tofane di Rozis, našeg cilja za taj dan. Još oko jedan kilometar išli smo zajedno, a onda smo se razdvojili u dve grupe. Plavo nebo i sunce koje je sijalo svom snagom obećavali su lep dan. Sedmoro planinara, na čelu sa Zoranom Kovljenićem-Sokolom krenulo je na uspon feratom Đovani Lipela (via Ferrata Giovanni Lipella). Skrenuli su na zapad, stazom 404, ka podnožju ferate (2400 m). Čekao ih je uspon od 820 m, od čega feratom skoro 600 metara. Za vreme Prvog svetskog rata, Dolomiti su bili prva linija fronta između italijanske i austro-ugarske vojske. Mnoge planinske staze izgrađene su za vreme tog rata za potrebe vojske, a nazvane su - via ferrata (železne staze). Prvo su savladali tunel Casteletto, dužine 400 m (i 120 m visinski), koji su prokopali italijanski vojnici, a Austrijanci su ga nazivali i „Stenom užasa”. Po izlasku iz tunela, započeli su penjanje po veoma strmim liticama, gde je na nekim delovima čak i do 70 % nagiba. Posle strmog uspona, izašli su na mesto “al bivio Tre Dita“ – raskrsnicu i vidikovac „Tri prsta”, na 2694 m, gde se završava prvi deo ferate.

       Ponedeljak je takođe osvanuo sa puno sunca. Dvanaestoro planinara odvezlo se minibusom do jezera Fedaia (2045 m), koje se nalazi u podnožju Marmolade. Prvom žicom koja kreće u 8 i 45, popeli su se do planinarskog doma Pian di Fiaconi (2626 m). Posle nameštanja opreme neophodne za uspon, 11 planinara krenulo je ka Marmoladi. Nakon pola sata, došli su do glečera na visini od 2750 metara. Stavili su dereze, jer je, u njegovom početnom delu, zbog razlike u temperaturi tla, bilo puno zaleđenih površina. Kasnije je glečer, na kome je bilo i novog snega, zbog temperature koje je bila u plusu (od plus 4 do plus 8 C), postajao sve mekši i mekši, pa se lakše i hodalo, a nisu bile potrebne ni naveze. Glečerske pukotine bile su vidljive, utabana staza ih je obilazila ili je pravila snežne mostove koji su se bezbedno prelazili.
 

   Pri izlasku sa glečera, na visini od 3100 metara, postavili su gelender kao osiguranje, u dužini od 50 metara, zbog vrlo nezgodnog i strmog prelaza u stenu, kao i zbog dve glečerske pukotine između kojih je staza ulazila u stenu. Po dolasku u njeno podnožje, skinuli su dereze i stavili osiguravajuću opremu za feratu koja je išla uz stenu, sa nagibom od 70-80 % i 100 metara visinski. Nažalost, po izlasku na greben, na visini od 3200 metara, dočekao ih je oblak u koji su ušli i koji im je, u produžetku, pokvario lepe vidike. Ponovo su stavili dereze na noge kako bi savladali taj završni greben, blagog nagiba, i u 13 sati bili su na vrhu Marmolade – Punta Penia (3343 m). Zadovoljni i srećni, čestitali su jedni drugima uspešan uspon. Većini planinara u grupi ovo je bilo prvo iskustvo prelaženja preko glečera, kao i prva i dobra prilika da se isprobaju na ferati.