ALPI 2008

prvi deo | drugi deo | treći deo

   

Ali izgleda da su planinarske avanture, ponekad ubitačne staze i usputne elementarne nepogode nešto što se neverovatno brzo zaboravlja! Dovoljna je bila udobnost Učeničkog doma "Ivan Cankar" u Ljubljani i sunčano jutro 6. avgusta  da se svi pojave na doručku sa osmehom na licu, spremni za nove izazove.

U 9 časova krećemo iz Ljubljane za Švajcarsku.

Italijansku granicu prelazimo bez zadržavanja. Uopšte ih ne interesuje ko smo i kuda ćemo. Što idemo dalje na Zapad granični prelazi su sve skromniji i manje bitni!

Ipak na prelazu Simplon dočekuje nas tmurno švajcarsko nebo i pedantni Švajcarci koji proveravaju naše vize! Ovo sivilo, kamena litica koja se nadvila nad put i plahovita beličasta lednička reka koja nas preteći prati , ne uklapa se u našu predstavu o "Švajcarskoj kao divnoj zemlji", ali nas i ne obeshrabruje! Znamo: duboko u planini je utočište kome stremimo!

Nebo se razvedrava, umivena priroda blista obasjana već snenim suncem. Među gorostasnim vrhovima Alpi tražimo Materhorn! Pejzaž liči na snoviđenje. Na visovima buketi rascvetalih planinskih kućica, drvene, sićušne, tople...

Vijugavim putem se spuštamo u podnožje planina. Kao u useku smeštena su mala, planinska naselja.

 Naš večerašnji cilj je selo Teš i kamp u kome ćemo prespavati. U sumrak razapinjemo šatore na samom ulazu u kamp, pored ledničke reke. Mesto je odlično. Noć hladna i vedra, obojena hukom reke  i ustreptalim zvezdama... Ne odvajam pogled od treperave svetlosti Malog Materhorna do koga ćemo sutra krenuti žičarom. Da mi nije ostao u pogledu pri dnevnoj svetlost, bila bih ubeđena da je to jedna od onih zvezda koje mogu postati utočište, unutrašnje, jedinstveno... Uvijeni u vreće tonemo u san ili su snovi postali naša stvarnost... Pitamo se šta će doneti buđenje...

7. avgust  Iz  Teša krećemo kombijem do Zermata. Voze nas Bosanci koji su već dugo ovde i na koje smo prethodne večeri slučajno naleteli! Kombi može samo do ulaza u gradić, u kome je automobilima zabranjen pristup. Gradom saobraćaju kočije i električni taksi. Jutro je vedro. Željno iščekujemo trenutak kad ćemo ugledati taj čudesni Materhorn, kažu najlepšu planinu na svetu i svakako jedno od najprepoznatljivijih švajcarskih obeležja.

Liftom stižemo do terminala odakle kreće žičara. Gradić se tek budi, ali u daljini obasjan suncem sve nas ostavlja bez daha nestvarni vrh Materhorn...

Divovskom rukom isklesana gromada, čudesna piramida načeta igrom moćnih vertova i besnih mećava, deluje preteći, ali i neodoljivo izazovno za brojne alpiniste koji streme vrhu vrhova visokom 4 478m.

Mnogi se nikad ne domognu vrha, ali se ne vrate ni u dolinu... Njihove duše lebde i streme zvezdama... 


 

  
Stižemo do 2 929m, tu presedamo i žičara nas dalje vodi na 3 883m. Pod nama satenski lednici, zaustavljena reka vremena, okamenjena sila prirode presijava se na suncu...

Mali Materhorn nas dočekuje snažnim vetrom. Zubato sunce nas kuša i mami na stazu odakle grupa kreće na Brajthorn(4 164m). Završne pripreme: kape, fantomke, glečerke, formiranje naveza, neki drugi ljudi, ne prepoznajem ih, u kostimima su za još jednu od svojih premijera... Nebo je vedro, u daljini vijugaju brojne ski-staze, a moćni vrhovi svetlucaju na suncu. Deluje nestvarno: ta belina, prozračno nebo, moćni vrhovi kojima gospodari Materhorn, vijugava kolona planinara koja grabi ka vrhu..

Gubim osećaj sićušnosti i prolaznosti, širim ruke da dotaknem vrhove... Eh, da su mi prsti samo malo duži... Žmurim, nosim ih u pogledu, kao utočište...

Žičara klizi u dolinu... Dah nam sleđen, izdišemo figure oblikovane snovima, kao u ledničkoj pećini iz koje smo upravo izašli.

Primećujemo da se nebo mršti. Sivi oblaci skrivaju čudesni Materhorn... Ćudljiva planina. Počinje kiša. Strepimo kako naši napreduju. Njih 35 je u okrilju Brajthorna.

 

Dok u Zermatu na terasi jednog od brojnih ljupkih lokala ispijamo kafu naslućujemo dramu koju u visinama skrivaju oblaci. Gore iza sive zavese besni mećava, ali naši artisti su savladali brajthornski nož i pobedili i sebe i čudesnu planinu. Divimo im se. Hodamo uglačanom kaldrmom Zermata, između kuća od čokolade sa balkonima rascvetalih šećerlema... sve odiše toplinom, nestvarnim mirom i lepotom i sigurni smo da uprkos oblacima i vetru i ćudljivosti planine, sunce će dopratiti u kamp naše planinare...

Pre polaska iz Teša formiramo naveze. Žičarom se penjemo iz Zermata do glečera Mali Materhorn na (3883 m ). 

Sa nama je i nekoliko izletnika, čekaju da se pripremimo i krenemo ka vrhu. Hladno je, oblačimo se što toplije, stavljamo pojas, uže nosi vođa naveze.

Polazimo na uspon, ispred nas Brajthorn, a iza čudesni Materhorn.

 

Nakon sat vremena hoda stavljamo dereze i u navezama polazimo ka vrhu, Mirko sa svojom navezom žuri i ako smo trebali svi biti zajedno. Mirkova naveza je na vrh izašla po lepom vremenu. Kako se približavamo vrhu počinje da duva jak vetar, magla, vidljivost je veoma slaba, pada sneg, idemo dalje, grupa je isped nas. Nakon nekoliko minuta susrećemo prve naveze, vraćaju se sa vrha, ali i mi stižemo do noža koji se proteže oko 200 m grebenom, čekamo da se svi vrate jer je nemoguće da se mimoiđemo. Jedan član naveze odustaje, vraća se sa drugom navezom. Na  Brajthorn (4175 m) izašlo je 34 planinara.

 

I stigli su umorno i zadovoljni. Spakovali smo vreće i šatore i krenuli u pohode Mont Blanu.

U autobusu trenutak za odluku: posle svih priprema i dva završna uspona, konačno izjašnjavanje - ko ujutru kreće na Mont Blan! Na spisku je 29 najodvažnijih, najspremnijih, koji se osećaju dovoljno fizički i psihički spremni da osvoje najviši vrh Evrope! Milanka ih još jednom podseća na najbitnije detalje vezane za uspon!

Kasno stižemo u Šamoni i smeštamo se u domu na kraju grada. Udobno je, a mi smo umorni, dovoljno za dobar san...



Nastavak (treći deo)