Durmitor, Moračka Kapa, kanjoni Komarnice i Mrtvice,
 27. jul - 05. avgust 2007.
prvi deo | drugi deo | treći deo | četvrti deo | peti deo 

    Četvrtak, 2. avgust. «Dan za odmor», kaže vođa. U selu Mokro, našli smo se sa Dejanom, našim prijateljem planinarom, čija šira porodica živi u tom kraju. Svi zajedno, preko livada, pa putem kroz šumu, malo uzbrdo, malo nizbrdo, stigli smo do rečice Bijele. Posle kraćeg brčkanja, popeli smo se do obližnjeg manastira Bijela, ali kako je on bio zaključan, opet smo se vratili na reku i tu proveli nekoliko prijatnih sati.
    Voda je bila ledena, ali opet ne toliko hladna za muški deo grupe koji se šepurio u kupaćim gaćama, skakao na glavu u ledenu vodu ne tako duboke rečice, plivao i prskao na sve strane, uz povike: «Nije 'ladna, nije 'ladna!». Ženski deo grupe znatiželjno ih je posmatrao, smejao se i fotografisao. U jednom momentu, ipak, i Borjana je smelo ušla u vodu i ostala u njoj čitavih nekoliko sekundi!! U povratku, naše lokalne vođe dobro su nas izmorile vodeći nas direktno uzbrdo, van planinarskih staza i izohipsi, preko trnja, kopriva i strnjika, da što pre stignemo do cilja, naravno kafane pored puta i hladnog piva koje je posle cele te avanture izuzetno prijalo. Posle tog silnog pešačenja, kupanja, probijanja kroz «džunglu», svi su u šali «prozivali» vođu: «Šta kažeš, ovo je bio dan za odmor!?» 
Hrabri momci

    Uveče smo se okupili u našoj kućici podno brda, u sobi pored (ugašenog) kamina, i uz pesmu, gitaru i razne hitove koje smo svakodnevno komponovali za našeg vođu, uz salve smeha i odlično raspoloženje, opet proveli jedno nezaboravno veče.

    Osvanuo je i petak, 3. avgust. Kapetanovo jezero i Kapa Moračka. Seli smo u minibus, poneli lanč paket za doručak, i krenuli ka Kapetanovom jezeru. Put u jednom momentu prelazi u makadam (kod Bojovića Luke, dokle bi mogao da dođe i veliki autobus), i posle truckanja od pola sata, izlazimo na 3 km od jezera, kod katuna Mala Lukavica, gde je trenutno u izgradnji mala crkva. Od katuna krećemo pešice. Prizori koje vidimo oko nas opet su nestvarni. Krečnjačke stene i vrhovi. Planina Žurim, neobičnog i atraktivnog izgleda, južno Maganik, istočno Stožac i Sinjajevina. Ljubičasto cveće koje u žbunovima raste na livadama, pored makadamskog puta. Dolazimo do jezera koje se nalazi na visini od 1678m.

Planina Žurim Kapetanovo jezero

    Voda je bistra, u nekom momentu zelena, u nekom modra, plava, u zavisnosti od ugla gledanja... Krečnjačke stene se ogledaju u njoj i sve to daje celom prizoru izuzetnu draž... Na obali je niklo i nekoliko vikendica, a voda je pri samom ulasku prilično prljava, pa nije za kupanje. U prodavnici na obali, mogu se kupiti najosnovnije namirnice, ali je sve skuplje. Voda za piće je čista i hladna kao led.

     Pošto smo doručkovali, jedan deo grupe ostao je pored jezera, a nas nekoliko (12), krenuli smo njegovom severozapadnom stranom, stazom kroz Radojevu prodo (1749m). Ona nas je dovela do prevoja odakle se jasno vide svi vrhovi Moračke Kape...Seli smo pored jednog velikog, drvenog krsta za koji nismo uspeli da odgonetnemo šta predstavlja i razmišljali na koji ćemo vrh da se penjemo. Vođa se premišljao između Lastve (2226m), najvišeg vrha, i Zagradca (2217m), samo desetak metara nižeg, ali interesantnijeg za penjanje.  Na kraju, rešili smo da to ipak bude Lastva.
Ka Lastvi

    Na početku uspona, na nekoliko metara od nas, naišli smo na pastira koji je terao ovce. «Koji je vrh Lastva, je l' onaj?« Upitasmo mi. «Ne, nego onaj!«, reče pastir i pokaza jedan drugi vrh, desno od onog našeg ka kojem smo krenuli. I ode. Pogledavši za njim, neko od nas reče da mu se čini da je muško, a neko, pak, da je žensko... Nismo bili sigurni u pol našeg sagovornika pastira (pastirice). A onda, duhoviti Mario uzviknu: «Ma, to je Virdžina!« I tako, uz smejanje i šalu, nastavili smo put ka vrhu koji nam je on(a) pokazao(la), a koji smo odmah nazvali Virdžinina Lastva. Staza je bila prilično strma i vodila je preko krušljivih stena i sipara, čije se sitno kamenje  kotrljalo ispod naših nogu. Polako, korak po korak, i eto nas u podnožju vrha. Tu smo ipak uvideli da je prava Lastva malo dalje od nas, jer je neznatno viša od mesta na kome smo se mi našli. U stvari,  popeli smo se na jedan od vrhova koji se nalazi između Lastve i Zagradca, a koji je samo nekoliko metara niži od oba. Zbog izuzetno krušljive stene i tog opasnog grebena, vođa je rešio da ne idemo dalje, nego da se spustimo i krenemo nazad, ka Kapetanovom jezeru

Na "Virdžininoj Lastvi" Povratak

Dan je bio izuzetno topao, a sunce nemilice pržilo. Hlada nigde... Virdžinina Lastva, Virdžinina Lastva!!... reči su još jednog hita koji smo odmah komponovali i celog tog dana veselo pevušili našem vođi. Smejali smo se do suza...  


Nastavak (peti deo)