Kilimandžaro 2006.

sedmi deo:  Povratak


27. januar: Kenija

          Pre podne se pakujemo i u 10 sati busom krećemo ka Keniji. U Arushi pravimo pauzu od oko sat. Neki od nas idu u restoran kako bi jeli, a ostatak šeta po gradiću. Non stop smo okupirani gomilama meštana koji bi da nam prodaju nešto. U početku to izgleda i zanimljivo, ali posle nekog vremena počinje da smeta. U podne nastavljamo dalje. Na granici smo i trebalo nam je oko dva sata procedure da bi prešli u Keniju. Opet par sati vožnje i ponovo se smeštamo u hotel Heron oko 19.30. Uveče nas napušta Jasmina i odlazi u Dubai, a mi imamo dva dana za obilazak Najrobija i odmor. Jedan od ova dva dana je bio predviđen kao rezervni dan za uspon na Kili u slučaju lošeg vremena ili nekog drugog problema. Kako ga nismo potrošili na usponu imamo dan više u glavnom gradu Kenije.

28 januar: Nairobi

          Ceo dan nam je slobodno vreme. Zapravo, mogli smo da obilazimo grad kako želimo. Upozoreni smo, međutim, da se ne krećemo manjim ulicama i da nikako ne idemo sami, već u grupama, a sve u cilju veće bezbednosti. Jedan deo grupe je posetio naš konzulat i bio veoma lepo primljen od osoblja istog. Stepa, Maja i ja smo (na moj nagovor, moram priznati) išli da posetimo Snake Park. Hteli smo da vidimo i Nacionalni muzej Kenije, ali se on, na žalost, renovira. Snake Park izgleda super. To nije veliki park i  nije spektakularan, ali ono što mene fascinira i sigurno ga čini jedinstvenim je veliki broj najopasnijih zmija Afrike. Ulaz košta 800 kenijskih šilinga, sto je malo jače od 10 US dolara.


Ispred našeg Konzulata  Pijaca u Najrobiju

          Uveče nas čeka novo iznenađenje. Preporučen nam je odličan restoran gde uglavnom odlaze belci i turisti. Zove se "Mesožder" i u potpunosti opravdava svoje ime. Mesta se moraju rezervisati unapred, a cena je oko 1800 šilinga ili 20 i nešto dolara. Skoro svi smo otišli tamo. Specifičnost restorana je da je u etno stilu i da se za cenu ulaznice mogu konzumirati enormne količine najrazličitijeg mesa sa roštilja. Zapravo, može se jesti onoliko koliko se može podneti. Konobari donose meso direktno sa roštilja i seku ga mačetom na tanjir. Pri tome se služe raznorazni odgovarajući sosevi. Tako smo jeli: noja, krokodila, zebru, kamilu… kao i uobičajeno: prasetina, jagnjetina, piletina, ćuretina… Na sredini stola postoji zastavica i kada se više ne može jesti ona se obori. To je znak da se može poslužiti dezert. Ovo mesto svakako treba posetiti u Nairobiju.

29. januar: Nairobi

          Današnji dan smo uglavnom proveli u shoppingu na pijaci gde smo kupovali razne sitnice i suvenire. Uveče smo večerali i polako se pripremili za daleki put u Evropu. U 19 sati stigao nam je autobus kojim smo se prevezli do aerodroma. Proceduru na aerodromu smo prošli relativno brzo i u 23:30 ukrcali se u avion. Sa nešto zakašnjenja Britsh Airways-om napustili smo Afriku.
 

30. januar: Beograd

          Celu noć smo uglavnom prespavali. U London smo stigli u 6:00 po lokalnom vremenu. Imali smo dva i po sata do sledećeg leta za Beograd. Međutim, i taj let je kasnio oko sat vremena. Prijatnim letom došli smo u naš grad u 13h.
          Na naše iznenađenje sačekalo nas je par televizijskih kamera na samom aerodromu. Takođe je tu bio autobus Laste, specijalno poslat za nas. Za oko pola sata vožnje došli smo na mesto odakle smo samo 15 dana ranije i pošli. Neverovatno je šta se sve izdešavalo za samo 15 dana. Sačekala nas je i g-đa Radmila Hrustanović, zamenik gradonačelnika Grada Beograda, kao i par stotina ljudi koji su nam čestitali na uspehu. Zatim je usledila konferencija za štampu u svečanoj sali. Sledećeg dana je u skoro svim dnevnim novinama objavljena reportaža.

Ekspedicija po povratku u Beograd sa Radmilom Hrustanović, foto: Ana Kos  Sa konferencije za štampu


 
          I tu je kraj. U 14:20 grupa koja je zajedno prebrodila velike avanture se razilazi, ali sa osećajem da jedva čekamo opet da idemo.

          ----------------------------------------------------------------------------

          Tako je izgledala još jedna ekspedicija Pobede. Vođe ove akcije su bili vrlo iskusni Vladislav Matković i Zoran Stepanović. Osim nesporno ogromne volje i zalaganja svakog učesnika ekspedicije, taktika uspona sa dobro planiranom aklimatizacijom je najzaslužnija da se cela grupa popela na vrh, kao i činjenica da je Vladislav Matković u pripremnom periodu organizovao i vodio seriju uspona u letnjim i zimskim uslovima, kako na planinama u našoj zemlji, tako i van nje. Rezultat nije izostao.
          Sve je izvedeno uz veliku podršku Skupštine grada Beograda, Sekretarijata za sport i omladinu, g-đe Radmile Hrustanović, Studija B.
         
          Iako Kilimandžaro nije aplinistički vrh, stoprocentan uspeh ekspedicije na visinu od skoro 6000 metara predstavlja uspeh kako Pobede tako i celokupnog našeg planinarstva. Najiskrenije se zahvaljujemo svima koji su nam pomogli i nadamo se da smo ispunili vaša očekivanja, kao i da ćemo ubuduće uspešno sarađivati.

U Beogradu, 09. febraura 2006.

putopis: Zoran Karić
uz dodatke Zorana Stepanovića i
Vlade Matkovića
PD Pobeda, Beograd

fotografije:
Mario Živić, Zoran Karić, Zoran Stepanović,
Maja Nikolić, Vladislav Matković, Radmila Rosić, Duško Matić

obrada za sajt: Nenad Jovanović, Pobeda Web Team