Ulazimo u planinski masiv Pirineja. Oko 17.45 stižemo u kamp Aneto kod
mesta Benask. Vidimo padine Pirineja i nekoliko oštrijih
vrhova. Smeštamo se u kamp. Počinje kiša. Kod
nekih raste skepsa o sutrašnjem uspehu u usponu na Piko di
Aneto. Kiša prestaje, sledi večera i priprema za
sutrašnji uspon.
 |
| Piko
di Aneto |
|
Pirineji:
Planinski masiv na jugozapadu
Evrope. Razdvaja Pirinejsko poluostrvo od ostatka Evrope. U masivu se
nalazi malopre pominjana državica Andora. Granica između
Španije i Francuske je i povučena preko
vrhova Pirineja. Otprilike 2/3 planinskog zemljišta se
nalazi u Španiji. Dužina lanca je otprilike nekih
435 km, dok je maksimalna širina 129km. Površina
koju zauzima ovaj planinski lanac je 55,374km2. Zbog sudara toplih
vazdušnih struja s juga i kontinentalnih hladnih sa severa,
često se dešava da u toku poslepodnevnih časova u toku dana
pada kiša što smo mogli i da osetimo u kasnijim
satima po dolasku u kamp. Najviši vrh je Piko di Aneto
(3404m). |
Utorak 26.07 -
Ustajemo u 04h. Pripremamo se po mraku i polazimo
našim busom do mesta ulaska u Nacionalni park. Po dolasku,
presedamo u lokalni bus koji nas vozi do podnožja koje se zove
Besurta i nalazi se na 1900m. U 06.00 počinje zvanično i pravi
uspon. Razdanjuje se. Put vodi po jasno obeleženoj stazi. U 06.50
stižemo pred dom koji je na 2140m. Kratka pauza pred istim, tek toliko
da konsolidujemo redove i malo da se osvežimo. Za nekih 10-tak minuta
nastavljamo. Staza nema markaciju, već je obeležena primitivno sa
naslagama kamenja. Pomislih i začudih se, kako jedna nacija koja može
da se pohvali mnoštvom planina (pa i materijalnim
blagostanjem), i koja je većim delom svoje teritorije planinska,
dozvoljava sebi ovakav jedan neodgovorni "luksuz". Ali šta
je - tu je (ravnodušna konstatacija koja neće imati isti
komentar kad se budu prepričavale pustolovine od 07. avgusta prilikom
uspona na Mulhasen). Sunce se polako uzdiže iznad oštrih
vrhova Pirineja. Po izgledu bi ceo masiv uporedio sa Visokim Tatrama.
Ipak, Pirineje nisam ovako zamišljao.
Što
više odmičemo, tako se i umor sve više primiče.
Nikako da vidimo vrh, barem u daljini. Konačno je na vidiku, ali - samo
na vidiku. Do njega imamo još dosta "da se gegamo". Ponavlja
se staro pravilo: "Postoji dosta niskih planinskih vrhova koji su za
uspon mnogo teži od onih viših posmatrano iz ugla
izdržljivosti". Prelazimo preko prevoja. Odatle se vidi ceo vrh. U
"mislima ga zamišljamo". Počinjem da poredim
najviši vrh Pirineja kao slabiju imitaciju Zapadnog Elbrusa
(pa vi sad vidite kakav je). Dolazimo severnom padinom na
početak glečera. Moramo montirati dereze. Verujem da nikome
nisu drage, ali za uspeh su bitne. Nekolicina njih ih nemaju, te se
tako moraju oprostiti od daljeg uspona.
Visina iznosi nekih 2900m,
vreme 11.50. Krećemo se via-normale nekih dve stotine metara.
Pošto se penjemo severnom stranom ka vrhu, glečer je čak i u
toku sunčanog dana veoma tvrd. Dolazimo na nekih 3300m gde nas čeka
jedna deonica gotovo grebenske izohipse. Vreme se čas kvari, čas
razvedrava. Mnogi su već sigurno nervozni, ovaj nam vrh vadi
dušu. Ali, ipak su inat i želja jači od svega. Niko se ne
žali na visinske tegobe jer one ne bi trebale na ovoj visini ni da
postoje u zdravom organizmu. Staza po glečeru je nekih 2 km duga.
Izlazimo na 3350m. Do vrha je staza «suva». Skidamo
s noga mrske nam stvari (ali i te kako neophodne), i nastavljamo
uzbrdo. Svakako se čeka samo vrh. Dolazimo na ono što smo
videli i zamišljali u daljini da je vrh, ali se varamo.
Našim mukama još nije kraj. Mesto na kojem
trenutno stojimo se nekako zove. Ima obeleženo mesto na vrhu. Mi ga
prozivamo Mali Piko. Do njegovog «Velikog brata»
treba preći jedan nezgodni i vrlo uski greben. Potrebno je osiguranje.
Pravimo gelender. Vreme je 14.20. «Veliki brat» je
odmah tu, «na dohvat ruke», ali treba bezbedno
stići do njega. On je za samo nekih 10-tak metara viši.
Navezujemo se na gelender i po suvoj steni oprezno prelazimo
oštri greben.
 |
|
Po prelasku istog, sledi prvo slavlje (drugo i
najveće će biti kad siđemo živi i zdravi). Vreme – 14.48.
Piko di Aneto (3404m). Mislim da ga je svako od nas prvo "dobro
izgrdio". Na vrhu je stub iskićen zastavicama. Nas dvadeset dvoje je
kročilo na najviši vrh Pirineja. Vreme se kvari. Sledi
slikanje na njegovoj ne baš velikoj površini, da
bi u 15.10 pošli nazad. Prelazimo opet onaj greben. Drugi
planinari čekaju na red za prelazak. Ovaj greben predstavlja
«usko grlo» prometa planinara ka i sa vrha, te se
tu često mogu videti i česte gužve. |
Dolazimo opet do mesta gde treba
montirati dereze. Sledi spust po ledu. Sada mora da vlada daleko veći
oprez, jer je kontrola pokreta tela pri silasku gotovo uvek manja.
Pazimo kako da stanemo derezom, gledajući da se ne sapletemo. Padina
zlokobno deluje, i podseća me na onu istu padinu Zapadnog Elbrusa. Ovim
rečima mogu sada opravdati malopređašnje tvrdnje da je Piko
di Aneto «Zapadni Elbrus bez visine». Ko je bio na
najvišem vrhu Evrope, znaće koje je značenje reči pod
znacima navoda. Trebalo nam je do vrha skoro 9 sati. Vraćamo se
nešto izmenjenom stazom, naravno isto po glečeru, do nekih
2900m. Skidamo konačno dereze. Nastavljamo ka domu. Žurimo ka podnožju
(La Besurti) gde imamo poslednji bus u 21.15. Onako umornim nam ova
žurba uopšte ne prija, pogotovo što se
spuštamo po siparnom i kamenitom terenu. Vidimo iz daljine
dom Renkluza. Za njega važi isto kao i za vrh: «Tako blizu, a
tako daleko». Stižem u 21.10. Autobus je tu. Konstatujemo da
nam još šestoro fali, te tako molimo tolerantnog
vozača "za koji minut više". Nakon petnaestak minuta,
konstatujući da su oni još daleko od nas, polazimo
na zahtev vozača. Dolazimo na ulaz u nacionalni park. Naš
bus je tu. Dogovaramo se sa čuvarima parka da odemo našim
autobusom nazad do Besurte u 22h. Po dolasku, u narednih desetak
minuta se tražena šestorka pojavljuje, pa srećni, u 22.30
polazimo ka kampu. Nakon pasulja i tuša
se povlačimo u šatore da «damo sebi
oduška».
|
|
