Venčac i Bukulja

18. 12. 2011.

Osvanuo je divan, sunčan dan. Zima se ove godine olenjila i nikako da dođe. Bar ne u naš Beograd i u krajeve ka kojima smo se uputili. Velikim autobusom, krenuli smo tog jutra ka Aranđelovcu, srcu Šumadije. Bilo nas je oko tridesetak. Putovali smo starim putem, preko Lazarevca, i još uvek po malo sanjivi, kroz staklo autobusa posmatrali uspavanu Srbiju, okupanu decembarskim suncem, koja se polako budila. Ogolela stabla voćaka u dvorištima, naslagana drva spremna za zimu, veš koji se suši na prohladnom vazduhu, dim koji se izvija iz oronulih dimnjaka...ređale su se pred našim očima slike koje više i ne viđamo tako često...Već oko 9 sati došli smo do sela Brezovac. Pešačku turu započeli smo kod fabrike za preradu kamena „Nemetali“.


Popeli smo se do manastira Brezovac po kome je ovo selo i čuveno, koji se nalazi na jugoistočnim obroncima Venčaca, iznad potoka Kamenice, na oko desetak kilometara od Aranđelovca.
Manastir Brezovac
Manastir je podigao despot Đurađ Branković, 1444. godine. Krajem 16. veka, razoren je i skoro dva veka bio pust i ugašen, a u 18. i 19. veku, temeljno je preuređen. Dok smo pravili pauzu u manastirskom dvorištu, uživali smo u divnim pogledima na Srbiju. Dan je bio prozračan, čist, bez izmaglice, tako da je opet bio kao stvoren za fotografisanje. Markiranom strmom stazom kroz šumu, preko opalog vlažnog lišća, nastavili smo uspon do vrha Venčac (659 m).
Na vrhu Venčaca
Decembarsko blago sunce probijalo se kroz ogolele grane drveća i milovalo nas po licu...Miris zime nismo nikako mogli da osetimo. Posle kraće pauze i fotografisanja na vrhu, nastavili smo dalje, širokom planinskom gredom Venčac – Bukulja, ka Bukuljskom jezeru.
Kroz šumu

                    Među stablima divne bukove šume, sa pogledom na deo jezera, opet smo napravili pravu „hedonističku“ pauzu i uživali.

 
Kraj jezera Ostrovica 

 


Nastavili smo uspon ka vrhu Bukulje (696 m), napravili zajedničku fotografiju pored metereološke stanice, a zatim se popeli i na obližnji betonski vidikovac, podignut pre nekoliko godina.
Na vrhu Bukulje 

Nalazi se na oko pedesetak metara severno od Lovačke kuće, na nadmorskoj visini od 660 metara. Visok je 20 metara, a sa njegovog vrha – pogled je fascinantan.

Vidikovac 

Kako smo zaista imali sreće sa lepim danom i odličnom vidljivošću, uspeli smo da vidimo Jablanik, Cer, Kosmaj, Avalu, Beljanicu, Gledićke planine, Rudnik, Valjevske i Homoljske planine, Rtanj, Frušku goru, kao i najbližu okolinu – Aranđelovac, 420 metara niže, mauzolej na Oplencu, vrhove Venčaca...
Pogled

 Za kraj naše pešačke ture ostavili smo etno restoran „Kačara“, u neposrednoj blizini. Kako se nismo prethodno najavili, nismo uspeli da ručamo, već smo samo popili piće. Nekoliko planinara spustilo se 4 km pešice do Bukovičke banje, a mi smo sišli autobusom. U banji i Aranđelovcu napravili smo pauzu od dva sata. Pod samim padinama Bukulje, u ataru sela Bukovika, nalazio se izvor mineralne vode, kasnije nazvan “Knjaz Miloš”. Do početka 19. veka za ovu kiselu vodu su znali meštani, čobani i slučajni prolaznici. Lekovitost izvora u selu Bukoviku pročula se u prvoj deceniji 19. veka. Prema podacima doktora E. Lindermajera, u ovoj banji je pre 1811. godine, radi poboljšanja svoga zdravlja, boravio veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradović. Kao godina nastanka Bukovičke Banje uzima se 1836., kada je uređen prostor, izgrađeni objekti, organizovani dolasci bolesnika. Tada je i potvrđena lekovitost mineralnih izvora, a Bukovička Banja ubrzo je postala jedna od najuglednijih banja tadašnje Srbije. Tada i počinje saga o biseru Šumadije. (Internet).

U 7 uveče krenuli smo ka Beogradu. Iz autobusa smo izašli zadovoljni. Bilans tog nedeljnog dana bio je: prepešačili 16 km (odnosno 20 km), savladali visinu od 810 metara, nadisali se svežeg vazduha, nagledali se divnih prizora, lepo se družili i, jednom rečju, uživali!

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović