Jedan dan u zimskoj bajci
Fruška gora
26. februar 2011.
Lutam
još,
vitak, sa
srebrnim
lukom,
rascvetane
trešnje, iz
zaseda
mamim,
ali, iza
gora, zavičaj
već slutim,
gde ću
smeh, pod
jablanovima
samim,
da
sahranim.
I
ovde, proletnje
veče
za
mene
je
hladno,
kao
da, dolinom, tajno, Dunav
teče.
A, gde
oblaci
silaze
Arnu
na
dno
i
trepte, uvis, zelenila
tvrda,
vidim
most što
vodi, nad
vidikom,
u
tešku
tamu
fruškog
brda.
…………………………………..
(Stražilovo, Miloš Crnjanski)
U
sivo zimsko jutro, prvo bez snega posle višednevne vejavice koja je
Beogradu
vratila izgled belog grada, krećemo put Fruške gore zarad uživanja u
autentičnoj zimskoj idili... Dok, polurazbuđeni, lagano plovimo u
krcatom
minibusu šorovima usnulih sremskih varošica, između kojih se lenjo
pruža
beskrajna ravnica ušuškana pod snežnim jorganom, čini
nam se da putovanje predugo traje s obzirom da je Fruška gora tek nekih
80
kilometara od Beograda.
Kad
prođosmo Beočin i selo Čerević, svi naglo živnuše, uskoro će i Testera,
naša
polazna tačka, odnosno trenutak kada ćemo konačno udahnuti okrepljujući
fruškogorski vazduh i zaroniti u meko snežno more... Odmah sa puta,
između
dečijeg odmarališta Testera i Andrevlja, na mestu gde se susreću
fruškogorska
transverzala i staza maratona, po propisu opremljeni & odeveni,
zakoračismo
direktno u šumu i krenusmo, po dubokom snegu, žustro uzbrdo ka prvom
cilju,
Crvenom Čotu...
Kroz šumu i sneg
A u šumi, u kojoj je svako drvo bilo
svečano odeveno u raskošnu belu haljinu sa snežnim karnerima, zimska
idila
pretvori se u zimsku bajku...
Mir
i tišinu uznemiravali su tek po koja ptica, šuštanje snega koje se
obrušavalo
sa grana i ujednačeni koraci planinara po sve dubljem snegu...Obuzima
nas
radost i uzbuđenje pri pomisli da smo sami i jedini u netaknutoj
prirodi... Za tih tri sata koliko nam je trebalo do Crvenog čota,
postade nam
jasnije zašto je Fruška gora vekovima bila utočište mnogim umnim
ljudima u
traganju za duhovnim mirom i mudrošću...
...a pesnicima poput Miloša Crnjanskog i
Branka Radičevića, čiji je grob na Stražilovu, inspiracija da napišu
neke od
najlepših stihova u celokupnoj srpskoj poeziji...
Čeka
Ka Crvenom Čotu
Pošto
na
najvišem vrhu Crveni čot, na 539 mnv, prezalogajismo
ponešto
od “hrane
iz
ranca”, odmarajući
pogled
na šumi
TV
& radio
releja, okrepljeni
nastavismo
dalje, uglavnom
utabanim
putem
ka
vidikovcu
Brankovac (485 mnv), gde
nas
je
kod
zatvorenog
(PTT) odmarališta
iznenadila
grupa
lokalnih
izletnika
koje
je
sneg
izmamio
na
sankanje
i (manijačku) vožnju
motornim
sankama…
Sloba i Tanja na vrhu
Pred
samim
Zmajevcem, do
koga
smo
stigli
delimično
rasčišćenim
putem
koji
prati
greben, kao
kakvo
priviđenje
na
obližnjem
brežuljku
ukazala
nam
se
polusrušena
donžon
kula
iz
XIV
veka, poznata
kao
Vrdnička
kula, u čijim
su
ruševinama
arheolozi
pronašli
artefakte
još iz
rimskog
doba…
Posle
dva
sata, oko 19 sati
oprostismo
se
i
od
Vrdnika, koji
utonu
u
noćnu
tamu
pre
nego što
uspesmo
da
ga
malo
bolje
upoznamo…Biće
to
dobar “izgovor” da
u
ovo, do
pre
pola
veka
prašnjavo
rudarsko
naselje
koje
je
danas
posećena
turistička
destinacija, što
zbog
termalnih
bazena, što
zbog
manastira
Ravanica, zadužbine
cara
Lazara…ponovo
dođemo.
Na
Zmajevcu, u
restorančiću
planinarskog
doma, koji
se
nalazi
na
raskrsnici
fruškogorskih
puteva
na
457 mnv, posle
skoro 15 pređenih
kilometara, predahnusmo
još jednom, uz čaj, kafu, pivo, toplu čorbicu… Tu
se
dotada
jedinstven
tim
podelio
na
dve
grupe.
Zmajevac
Desetak
planinara, kojima
se žurilo
da
se što
pre
potope
u
tople
i
lekovite
vode
u
Vrdniku, ukrcalo
se
u
minibus, dok
je
druga
grupa
do
banje
krenula
peške, pored
spomen
obeležja
Ivanu
Stamboliću, nemarkiranom
stazom
nizbrdo
kroz šumu
i
dubok
sneg.
Autor teksta u snežnoj odori
……………………………………..
I
tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.
A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.
I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.
Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.
(Stražilovo,
Miloš Crnjanski)
(ANTRFILE): Fruška gora Nojeva barka
Iako
se ne ističe visinom, Fruška gora se može pohvaliti dužinom, ali i još
mnogim
drugim prirodnim lepotama koje je čine ekskluzivnom. Ovo impersivno
panonsko
ostrvo koje milenijumima pluta u Panonskom moru poput Nojeve barke,
dugačko je
skoro 80, a široko oko 15 kilometara. Na nižim padinama i pitomim
dolinama
smanjuju se pašnjaci, vinogradi i voćnjaci, dok je iznad 300 m
nadmorske visine
obraslo gustim listopadnim šumama, u kojima nenametljivo žubore
skriveni potoci
i vodopadi i dremaju brojna veštačka jezerca. U senovitim šumama
hrasta, bukve,
lipe...i mirišljavim livadama, koje se po lepoti mogu meriti sa
Jelisejskim
poljima, lutaju lakonoge srne, jeleni, zečevi, jazavci, lisice i kune,
pa i
mufloni, divlje mačke i šakali... Nebom krstari čak četiri vrste
orlova, a u
nacionalnom parku svake godine boravi oko 200 različitih vrsta ptica,
među
kojima su mnoge na proputovanju... Od 1500 vrsta biljaka, preko 700 su
lekovite, na radost miliona pčela koje naseljavaju više od 30 000
košnica, a u
maju cveta više od 30 vrsta orhideja... U ovom blagorodnom raju koji je
prošle
godine proslavio pola veka postojanja kao Nacionalni park, kao biseri
iz
ogrlice rasuli su se brojni manastiri - Krušedol,
Rakovac, Staro i
Novo Hopovo, Jazak...koji su pod
zaštitom UNESCO-a zbog neprocenjive kulturne i istorijske vrednosti.
Vođa
akcije: Milan
Lončar, PD Pobeda
Izveštaj:
Nevena Janković, PD Pobeda