Mosor i Omiška Dinara
21.04. – 25.04. 2011
    

     
Kao i prošle godine, odlučili smo da Uskršnje praznike provedemo na nekoj planini u Hrvatskoj, koju ćemo „iskombinovati“ sa morem i nekim nacionalnim parkom. Ovog puta, to su bile planine Mosor i Omiška Dinara, Nacionalni park Krka i Skradin.
Mosor je planina u Dalmaciji, koja je duga 25 km i pruža se od Splita do Omiša. Pretpostavlja se da je ime dobila od ilirskih reči „mol“ – brdo i „sor“ – izvor, što bi u slobodnom prevodu značilo brdo-izvor. Iliri, koji su se na ovoj planini bavili uglavnom zemljoradnjom i stočarstvom, na Mosoru su imali sve što im je bilo neophodno za život: pašnjake u planini i vodu sa izvora Jadra. Reka Cetina polukružno obuhvata istočni deo ove planine i sa Biokovom, najvišom dalmatinskom planinom, čini prirodnu granicu. 
Omiška Dinara nije velika i visoka planina, ali pruža istinski užitak planinarima i ljubiteljima prirode. Pruža se od Omiša do Dubaca i duga je 16 km, a široka nepun kilometar. Na tako malo prostora, nudi prekrasne staze i atraktivne vidike na more i dalmatinska ostrva. 
Dalmatinski krajolik
   
Krenuli smo u četvrtak uveče. Bilo nas je 17. Mala, ali dobro raspoložena grupa planinara i zaljubljenika u hrvatske planine i Jadransko more... Dok je naš minibus „jezdio“ kroz noć punu mesečine, radovali smo se ponovnom susretu sa planinom i morem.
U mesto Imotsko svratili smo da pogledamo dva prirodna jezera, Modro i Crveno. Ubrzo, sa prvim zracima sunca, još bunovni, ugledali smo more. Pojavilo nam se...široko, plavetno, svetlucavo...Stigli smo u Split i odmah se našli sa našim prijateljima, Dabom i Marjanom, planinarima iz PD Mosor, iz Splita. Ti divni momci bili su naši ljubazni domaćini i vodiči tih prazničnih dana. Posle kratke pauze za jutarnju kafu i doručak, odvezli smo se do mesta Gornje Sitno (580 m) i odatle krenuli peške, ka planinarskom domu Umberto Girometta, koji se nalazi na 864 m n/v. Tu nam se pridružio još jedan planinar, Damir. 
Staza ka domu je lagana, uz prekrasne vidike na Split, Brač i druga ostrva, a zatim ulazi u gustu četinarsku šumu, u kojoj smo ponovo osetili taj jedinstveni miris borova kakvog nema nigde na svetu! I eto nas u domu, tj. ispred doma, pošto se domar Špiro još nije pojavio.    

Čekamo na polazak
 
Dom je velika, lepa, kamena zgrada, sa strujom, vodom, velikom trpezarijom, posteljinom i krevetima za 50 planinara. Posle prepakivanja, oko podneva krećemo na pešačku turu. U početku, staza nije zahtevna, te lagano stižemo do planinarskog skloništa Kontejner, a onda se strmim, stenovitim grebenom polako penjemo ka vrhu. Tu smo malo pažljiviji, jer skakućemo sa kamena na kamen, a ima puno pukotina i škrapa, kao i grmlja sa oštrim i velikim trnjem. Izlazimo na sam greben i već vidimo naš vrh, Veliki Kabal (1339 m) i ogroman metalni krst na njemu. Odmaramo, uživamo u pogledima, fotografišemo se...
 
Ka vrhu Mosora
   		Veliki Kabal
Nastavljamo dalje grebenom, pa preko vrha Ljubirna, dolazimo i do vrha Vickov stup (1325 m).
 
Vickov stup
 
Stavljamo pečate u naše knjižice, pa nastavljamo dalje. Pošto je već kasno, kružnom stazom se spuštamo u dom. Magarence (zove se Škegro, nadam se da nisam pogrešila!) čeka nas ispred doma, što je znak da je domar stigao, a i da je večera tj. pasulj gotov! A onda nam je Marjan spremio divno iznenađenje. Za predjelo, poslužio nam je ukusne inćune (slankaste i u maslinovom ulju...pravi specijalitet!) i tvrdi sir parmezan. Mezili smo, pili hladno pivo, šalili se sa vođom oko toga ko će sa kim da spava u sobama, a sve vreme, kroz gustu četinarsku šumu i u prijatnoj hladovini tog popodneva, uživali u pogledu na more i ostrva u daljini...Pasulj je bio odličan. Te večeri, pridružila nam se i Boba, Marjanova „lepša polovina“ koja nam je donela punu činiju ukusnih uštipaka! A onda je i autor ovih redova imao jedno malo iznenađenje.
Zamrznuta torta sa lešnicima bila je uspešno transportovana iz Beograda, sve do planinarskog doma, smeštena u frižider i na kraju poslužena. Uz šampanjac, takođe donet iz Beograda, tortu, svećice i rođendansku pesmu, proslavili smo „jubilarac“! Torte je bilo dovoljno, pa smo je jeli čak i za doručak!
Baš jubilarni
     
Sutradan, pošto smo se spakovali i pozdravili sa ljubaznim Špirom, krenuli smo nazad, ka našem minibusu. Jutro je bilo lepo, prozračno, prijatno...Jasno se video Split, a more je bilo kristalno plavo, bez one izmaglice koja često kvari vidike.
 
   
I opet, fotografija za uspomenu.
.
Split u daljini
      
Idemo u Omiš, gde nam se pridružuje još jedan splitski planinar, Mladen, naš dobar prijatelj i saputnik na Dinari, prošle godine. Mali grad i luka, na ušću Cetine u more, u podnožju strmih stenovitih padina Poljičke planine i Omiške Dinare – to je Omiš. Tragovi prošlih vremena vidljivi su u njemu na svakom koraku. Crkve, tvrđave, zidine koje ga okružuju, kameni su podsetnik na vreme nekada zloglasnih omiških gusara, koji su preko tri stotine godina vladali Jadranskim morem. Tek je 1444. godine Venecija uspela da okonča njihovu dugu dominaciju Jadranom. Tako je i započela  naša planinarska šetnja – usponom do tvrđave Fortice, 303 m (drugi naziv je Starigrad), koji započinje nedaleko od samog centra grada. Strma staza ide kroz šumu i odlično je markirana. Posle nepunih sat vremena i 300 metara uspona, došli smo do ostataka tvrđave.  Prekrasan pogled na ceo grad, kanjon Cetine, ceo Brački kanal, ostrva Brač, Hvar i Šoltu, vrhove na Mosoru...
   
.
Fortica
 Deo Omiša sa Fortice
 
Za gusare tvrđava je bila veoma važna, jer se sa jednog mesta moglo nadgledati široko područje i na kopnu i na moru. Služila je kao sklonište, a sama svrha tvrđave bila je i odbrana od neprijatelja. U slučaju da je Omiš bio opkoljen, sa tvrđave bi se bacile velike kamene gromade koje bi porušile ceo grad, a samim tim bi se uništio i neprijatelj. Srećom, to se nije desilo, pa je tako Omiš ostao predivan dalmatinski gradić. Posle fotografisanja prelepih vidika sa vrha tvrđave, nastavljamo dalje.
 
Dan je topao, a sunce blješti kao usred leta. More nas mami, svakome od nas u glavi je samo jedna misao, a i izgovaramo istu rečenicu: „Eh, kada bismo mogli da se bućnemo!“ No, moraćemo ipak još malo da sačekamo taj trenutak... 
Mladen, sa panoramom Omiša i brdom Poljička planina
   
 
Posle neznatnog gubljenja visine od nekih 100 metara, ponovo se penjemo i, uz bezbroj osvrtanja ka moru i Omišu i nezaboravnih pogleda na tu lepotu, kamenitom planinarskom stazom, koja postepeno ulazi u četinarsku šumu, stižemo i do planinarskog skloništa „Luda kuća“ (650 m), koje održava PD Imber iz Omiša. Pored skloništa, u malom udubljenju u steni nalazi se izvor Borak, iz koga smo uzeli i malo vode za piće, pošto smo je prethodno „prečistili i dezinfikovali“ na najrazličitije načine! Ali, uspešno! Posle odmora, krećemo dalje. Kroz stenu, penjemo se na prostranu krševitu zaravan Stražine.
 
Opet skakućemo sa stene na stenu, sa kamena na kamen, kroz makiju i nisko rastinje. Za pola sata stižemo na najviši vrh Omiške Dinare, Kulu (863 m). 
Na vrhu Kula
     
Ah, kako je lepo na tom vrhu! Vidici se šire na sve strane...na mosorski vrh Kozik, Poljičku planinu, deo kanjona Cetine, Brač, priobalje...Polako krećemo dalje, nastavljamo spuštanje ka selu Podašpilje, gde nas čeka minibus i deo grupe koja je ostala u Omišu. Ta staza takođe je lepa. Dobrim delom ide kroz tek olistalu šumu i guste četinare, a razno žuto cveće pravi je znak proleća. Minibusom odlazimo do Omiša, šetamo pored mora, svraćamo u kafić na piće...Uveče dolazimo u Split. Smeštamo se u odličan hostel Dujam, a zatim izlazimo u grad, obilazimo Dioklecijanovu palatu, šetamo rivom, družimo se sa splitskim planinarima... Na trgu Peristil, provodimo prijatno veče sa njima, uz tihu muziku i piće.
Osvanula je nedelja i Uskrs. Napustili smo hotel, smestili se u minibus, a onda smo izvadili ofarbana šarena jaja i „čukanje“ je počelo. Hristos vaskrese! Srećan Uskrs poželeli smo jedni drugima. Svojim kolima, sa nama su krenuli i Marjan i Boba. Želeli su da taj Uskršnji dan provedu sa nama. Posle kratkog zadržavanja na vidikovcu sa koga se pruža panorama na Skradin, vrlo brzo došli smo do tog živopisnog gradića gde se reka Krka uliva u more i gde se ulazi u Nacionalni park Krka. Smestili smo se u apartmane „Visovac“ i odmah prošetali do grada gde se, tradicionalno, svake godine na Uskrs, održava manifestacija „Uskršnja marenda“.
 
To je, u stvari, jedan veliki sto, postavljen na glavnom trgu, pored mora, prepun najraznovrsnijih slatkih i slanih „đakonija“ koje smo sve, redom, sa uživanjem degustirali.
Bogato...
    
Već u 11 sati, bili smo na brodu kojim smo krenuli u obilazak parka. Obišli smo Skradinske bukove, možda najlepše, ostrvo Visovac i samostan na njemu, kao i Roški slap.
 
Sa svojih sedam sedrenih slapova i ukupnim padom od 242 metra, Krka je zaista pravi prirodni i krški fenomen, istovremeno bogat raznolikim, endemičnim biljnim i životinjskim svetom.
Skradinski bukovi
 
   
Obišli smo i stare vodenice (mlinice), a takođe videli i nekadašnju hidroelektranu „Krka“, na Skradinskom buku, u samom središtu parka. Na brodu smo se zabavljali, sladili dalmatinskim crnim vinom koje nam je (opet) Marjan kupio, fotografisali, uživali u zelenoj, kristalno čistoj i providnoj boji Krke, čije su se obale i stene ogledale u njoj. Po povratku u Skradin i dolasku večeri, opet šetamo po popločanim ulicama tog gradića, a zatim sedamo na klupu pored mora i...meditiramo...Dok skupocene, bele jahte, usidrene u luci, more nežno ljuljuška, a besprekorno osvetljen, velelepni most preko Krke svetluca u tamnoj noći, odmaramo i telo i dušu...

Ponedeljak, dan za povratak. Ali pre toga, videćemo još po nešto. Napuštamo Skradin i odlazimo do pravoslavnog manastira Krka o kome sam pisala i u mom prošlogodišnjem izveštaju. Obilazimo uvek atraktivan vodopad Topoljski buk (ili slap Krčić) koji pravi reka Krčić, nedaleko od Knina, dok Krka izvire ispod samog vodopada. I ove godine vodopad je bio prepun vode, bogat, bučan, a kapljice su se rasprskavale na sve strane i potpuno nas skvasile dok smo protrčavali pored njega, kako bismo došli do samog vrela Krke. Neobično mesto gde jedna reka nestaje, a druga se rađa...kako je to priroda lepo osmislila...Odlazimo do Knina, kratko se zadržavamo, a zatim nastavljamo put kroz Bosnu.      
   
Pravimo pauzu u Jajcu, gde odlazimo do čuvenog vodopada koji pravi reka Pliva.
Vodopad u Jajcu
    
Dug je put kroz Bosnu. Gledamo živopisne krajolike, slušamo muziku, pevamo, dremuckamo, šalimo se. Sa dolaskom noći, ulazimo u etno-selo Stanišići, gde se zadržavamo pola sata. A onda, oko pola 10 uveče, dolazimo do graničnog prelaza Bijeljina. Nema nigde nikoga. Mi sami. Ali, tu ostajemo čitavih tri sata! Bosanski i naši carinici nepotrebno i neopravdano nas zadržavaju sve dok nisu proverili verodostojnost putne dozvole našeg prevoznika u koju su, videće se kasnije, opet nepotrebno sumnjali. Da bi nam, na kraju, rekli da je sve U REDU i da možemo da nastavimo put. No, čekajući toliko dugo, „nismo se dali“... Skoro sat vremena proveli smo u minibusu i zbijali urnebesne šale na račun naše situacije. Smejali smo se do suza...Zoki nas je beskrajno zabavljao sličnim pričama sa njegovog putovanja po Ukrajini. Drugi su „dodavali“...Pri ulasku carinika i policajaca, jedva smo se suzdržavali da ne prsnemo u smeh. Dok smo čekali da dođe inspektor iz Šapca (!) da proveri dozvolu, smestili su nas u obližnju kafanu pored puta, gde smo, opet u veseloj atmosferi, dočekali ponoć, pa i još koji minut više. Čak se i vlasnik kafane sažalio na našu „tužnu“ situaciju, pa nas u ponoć nije izbacio na put, iako mu kafana radi do tog vremena! Tačno u pola 1 nastavili smo naše putovanje i, već umorni, u Beograd tiho „uplovili“ u 2 sata noću.
Veliko hvala našoj maloj grupi na dobroj saradnji, odličnom raspoloženju, kao i Marjanu, Dabi, Damiru, Mladenu i Bobi na pomoći oko naše akcije, ljubaznosti i druženju. Svima nam je bilo mnogo lepo. Obećali smo im da ćemo ponovo doći.
     
Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Izveštaj: Marija Petrović, PD Pobeda
Pobeda Web Team 2011
 |Početna strana|