SNEŽNA AVANTURA PO ISTOČNOJ SRBIJI

3. i  4. mart 2012.

Pošto nas je zima konačno oslobodila okova snega i leda, prvog (pret)prolećnog vikenda u martu pohitasmo u začarane pejzaže vazda tajanstvene istočne Srbije. Radosni, kao taoci na slobodi posle dugog zatočeništva, krenuli smo puni entuzijazma u osvajanje Velikog Sumorovca i Malinika, dodatno ohrabreni vremenskom prognozom koja je čvrsto obećavala  sunčan vikend. I zaista, i bi tako...

Iako su nas „Vukani“ iznad sela Ždrela natmureno gledali obavijeni neprozirnom maglom i sivim oblacima, zakoračismo smelo i bodro u homoljski lavirint sačinjen od stenovitih planinskih vrhova i plodnih kotlina, neistraženih pećina i tajanstvenih dubodolina u kojima nežno žubore bistre rečice... 

 

VELIKI SUMOROVAC: U homoljskom „lavirintu“

Već posle prvih pola sata hoda šumskim putem uz nabujalu rečicu Reškovicu, nebo je postajalo sve plavetnije i bistrije, dok je jutarnje sunce, mlado i blistavo, stidljivo treperilo kroz neolistalu šumu još uvek zatrpanu snegom...Oslobađajući se jednog po jednog sloja garderobe, našavši se neočekivano u slapovima tople sunčeve svetlosti, gazili smo sa lakoćom i nečujno mekani i netaknuti sneg, pazeći da ne remetimo praiskonsku tišinu... Idilični prizori  brdovitog homoljskog pejzaža smenjivali su se pred našim očima: krševito i surovo „lice“ Velikog Vukana, najčešće skriveno od pogleda kada sa na njega penjemo, besprekorno bela prostranstva livada i oranica,  promrzli voćnjaci i šume još uvek neodeveni u prolećno ruho, pusti katuni i čobanske kolibe posrnule pod teretom snega...


Očnjak

Vukan

Omađijani lepotom, nismo ni primetili da „visina snežnog pokrivača“ lagano raste, sve dok nismo zašli u prozračnu bukovu šumu gde nas je iznenadio vlažan i težak, pola metra dubok sneg, koji je zahtevao veliki napor prilikom svakog koraka.               

 
Uspon na Veliki Sumorovac Visina snega

Oko pola dva, posle 150 metara uspona i skoro sata prćenja, „četa mala, ali odabrana“, zadihana i rumenih obraza, okupila se na vrhu Velikog Sumorovca (912 m), slaveći još jednu planinarsku „podedu“, uz okrepljujući gutljaj srpskog „eliksira“, moćne domaće rakije.

Na Velikom Sumorovcu 

Na povratku u selo Breznica, posle prevoja između Malog i Velikog Sumorovca, suočili smo se sa novim izazovom, nepredvidivom i nabujalom Brezničkom rekom, koja nas je primorala da je preskočimo čak sedam puta (na sreću bez posledica). Predah u Krepoljinu iskoristismo za posetu lokalnoj kafani i kupovinu nadaleko čuvenog homoljskog meda, a onda se uputismo preko Žagubice ka Zlotu, gde su nas očekivala nova iznenađenja.
Kad po mraku stigosmo u planinarski dom Beljevina (u nekadašnjoj školi), dočekaše nas srdačno domaćini iz planinarskog društva Dubašnica (koje upravlja domom), predsednik Branko i Chef de cuisine, Jogi, koji nam je spremio večeru na kojoj bi mu pozavideli mnogi ekskluzivni restorani...Posle degustacije domaće rakije, izgladneli i umorni nakon devet sati na svežem vazduhu i pređenih 17 kilometara, navalismo na svečano serviranu trpezu kakva se priređuje samo najuglednijim gostima: homoljski sir, bogata i ukusna čorbica, pikantan pasulj, svakojake salate iz turšije, kiseli kupus, domaći ajvar i, naravno, tek pečena, mirišljava pogača...Omamljeni obilnim obrokom, toplotom i pucketanjem drva iz šporeta, raziđosmo se po „učionicama“, sa velikim očekivanjima od sutrašnjeg dana. Negde tamo u ledenoj tami zvezdane noći, od naših radoznalih pogleda krili su se šumoviti Malinik i mistični Lazarev kanjon, kultno mesto za mnoge planinare i avanturiste.

 LAZAREV KANJON:  Od mita do kulta

Sutradan ujutro, posle okrepljujućeg sna, činilo nam se da je uspon na Malinik lako ostvarljiv cilj. U razgovoru sa domaćinima, Brankom i Danijelom Aleksićem, načelnikom kluba, naš mudri vođa brzo je uvideo da će uspon na (veliki) Malinik (1158 m) po dubokom snegu možda predstavljati problem za našu grupu. Odlučeno je da se ide prvo do vidikovca Kovej (796 m), odakle se pruža spektakularan pogled na grandiozni Lazarev kanjon i tri njegova „ulazna“ kraka koja su izdubile Vejska (Pojenska) reka i dve ponornice, Demižlok i Mikuljska reka, pa ako uslovi budu dozvoljavali, da probamo da se popnemo na neki od vrhova Malinika preko hiljadu metara.  Ispostavilo se, međutim, da vlažan sneg predstavlja nepremostivu prepreku.
ka Koveju i Kanjonu

Propadanje i izvlačenje prilikom skoro svakog koraka jednako je bilo zamorno i za starije i za mlađe planinare.
   
    Kada smo stigli na Kovej, suočili smo se sa veličanstvenim vajarskim delom prirode pred nama i uživali u tom nestvarnom prizoru...Uzleteti sa tih strimih litica bezbrižno i smelo kao ptica i spustiti se do dna kanjona koje se samo naslućuje u neprozirnoj senci, verovatno je prva misao svakog ko se nađe na Koveju... Tirkizno nebo, blještavo beli sneg i senoviti kanjon, poput ožiljka na pitomom licu travnate visoravni, podsećali su na mitski predeo sa nekog drugog sveta, iz nekog drugog, zaboravljenog vremena...


Kula Lazarev kanjon

Zbog njegove surove i vanvremene lepote koja budi sećanje na prastaru prošlost zauvek sačuvanu u tajnim arhivama naše podsvesti, svako ko kanjon  jednom vidi, neminovno postaje njime opsednut i čezne da ga ponovo poseti. Za najfanatičnije zaljubljenike u divlju i neukrotivu prirodu, poseta Lazarevom kanjonu je svojevrstan ritual, poput obrednog kupanja u reci Gang.


Posle uživanja i duge pauze na Koveju, pri povratku na prevoj Korita, kako je temperatura brzo rasla, a propadanje u dubok sneg bilo sve češće i sve više usporavalo kretanje, naš vođa definitivno je odlučio da odustanemo od uspona na Malinik.
Povratak

Preostalo vreme po povratku sa Koveja iskoristili smo za pešačenje do Lazareve pećine i uspon na jedan vidikovac iznad nje, smelo isturenu stenu sa druge (kučajske) strane kanjona, sa koje nam se pružao divan pogled na njegov jednako impresivni „izlazni“ deo.
Sa druge strane kanjona


Poslednjih pola sata u raju proveli smo pored smaragdne Lazareve reke, ispred istoimene pećine čiji ćemo bogat i raznovrstan pećinski nakit razgledati nekom drugom prilikom, kada u maju bude otvorena za posetioce. Kako je i Zlot poznat po vrsnim medarima, nismo propustili priliku da za Beograd ponesemo još koju teglu gustog i aromatičnog meda, u čijem se raskošnom ukusu ogleda ogromno biljno bogatstvo ovog nedovoljno poznatog kraja.

 

Verovali ili ne: O Lazarevom kanjonu

 

Čak i proverene naučne činjenice u vezi sa Lazarevim kanjonom poseduju karakteristike naučno - fantastične proze. Zahvaljujućii endemičnom i reliktnom biljnom svetu koji je 1,5 put raznovrsniji od flore nacionalnih parkova Kopaonika, Šare i Đerdapa (i čak 5 puta raznovrsniji od flore čitave Srbije) i bogatoj i autohtonoj fauni (35 vrsta sisara, 96 vrsta ptica, 9 vrsta gmizavaca, 8 vrsta vodozemaca...), Lazarev kanjon proglašen je 2000. godine za spomenik prirode I kategorije, a čitavo područje je pod imenom „Zlotska klisura" uvršteno u Listu značajnih ornitoloških područja Evrope. Oštro usečen u krečnjačku Dubašničku ravan, kanjon je dugačak 4,5 km, dubok od 350 metara (prema Dubašničkoj površi) do 500 metara (ka Maliniku), dok najmanja širina iznosi 4 m. Osim u živom svetu, značaj Lazarevog kanjona ogleda se i u čudesnom reljefu, kamenim kapijama i skulpturama koje je izvajala erozija (Kula, Slon...), brojnim pećinama i jamama (70), a na tom prostoru nalazi se i najveća geomagnetska anomalija u Srbiji, poznata kao Zlotska geomagnetska anomalija.

U istoriji, kanjon Lazareve reke i istoimena pećina, naseljena još u praistoriji, pominju se pod tim imenom još od Maričke bitke 1371. godine,  kada su konjanici cara Lazara u njemu našli sigurno utočište, pošto su Turci zazirali da u kanjon ulaze zbog njegovog divljeg i neprohodnog terena, koji je i dandanas (pored poskoka) najveći izazov za sve koji požele da ga istražuju. Kasnije, kada su kanjon i brojne Zlotske pećine u okolini postali omiljeno mesto lokalnih hajduka i sklonište za zbegove od turskog zuluma, Turci su, navodno, ulaz u Lazarevu pećinu zazidali. Prema drugoj legendi, ovaj živopisni kraj pored Vlaha i Srba nastanjuju i vile koje takođe značajno doprinose razvoju turizma - ukoliko vas začaraju, stalno ćete želeti da se vratite...

Statistika:

Prvi dan: prepešačili 17 km, savladali visinu od 810 m.
Drugi dan: prepešačili 16 km, savladali visinu od 670 m.


Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj: Nevena Janković

Fotografije: Predrag Nikolić i Marija Petrović