Severni Velebit, Rab, Goli Otok
31.05. – 03.06.2012.
   
 
Posle noćnog putovanja besprekornim hrvatskim autoputevima, u petak ujutru, stigli smo u malo mesto Jablanac, četrdesetak kilometara južno od Senja.
 
To je danas i glavna trajektna luka za Rab. Pomalo bunovni, izašli smo iz autobusa oko pola 8 ujutru, protrljali oči i ispred nas ugledali divno Jadransko more.

Jablanac
   
Svaki ponovni susret sa njim evocira najlepše uspomene iz naše mladosti i “onog” vremena, a za generacije mnogo mlađe od naše predstavlja pravu nepoznanicu u koju se i oni vrlo brzo zaljubljuju…Nebo je bilo prekriveno oblacima, ali jutro toplo, tako da smo se odmah uputili ka zalivu Zavratnica, stazom koja vodi upravo od trafike gde se kupuju karte za trajekt, koji smo imali u 9 i 15. 
Zavratnica izgledom podseća na minijaturu norveških fjordova. Duga je oko 900 metara, a širina varira od 50 do 150 m. Kanjon se uzdiže u visinu od 100 m. Zbog svojih vrednosti i lepote, proglašena je zaštićenim krajolikom, a postala je i sastavni deo Parka prirode Velebit. Nastala je usled tektonskih pokreta koji su razlomili karbonatne stene, nakon čega su vode sa Velebita produbile kanjon. Kako obala Jadranskog mora polako tone, tako se i kanjon Zavratnice postpuno spustio u more i od njega je nastala u Velebit uvučena morska uvala. Da bi zaustavili eroziju, stanovnici Zavratnice izgradili su kaskade i terase na koje su posadili čemprese, borove, smokve, crniku i drugo drveće, koje svojim korenjem zaustavlja sipare na putu do mora. 
 

Posle samo nekoliko minuta hoda, ušli smo u tu neobičnu oazu mira i tišine. Divnom uređenom kamenitom stazom koja vodi pored visokih stena kanjona, tiho smo koračali, potpuno opčinjeni lepotom.
Stazom kroz uvalu
 
Nismo želeli da remetimo tu nestvarnu tišinu neobičnog prostora u kome smo se našli za samo jedan tren. Kroz smaragdno zelenu vodu, neverovatno providnu i bistru, ogledale su se bele stene litica kanjona, tek tu i tamo prošarane retkom zelenom makijom ili po nekim četinarom. U jednom delu uvale, primetili smo u vodi i potopljene ostatke nemačkog broda iz Drugog svetskog rata, koji se nalazi na dubini od 8 do 10 m. Naime, tokom rata, zbog izuzetno važnog strateškog položaja,
 
Zavratnica je postala ratna luka, te iz tog vremena potiče brod koji su 1944. godine potopili saveznički avioni.  Iznad uvale je selo Zavratnica, iz kojeg se pruža prekrasan pogled. Kako nismo imali vremena da se popnemo do njega, preuzela sam ovu sliku sa Interneta.
Zavratnica odozgo
 
Napravili smo malu pauzu u dnu uvale, a zatim se vratili u Jablanac i imali tačno toliko vremena da se popnemo do najnižeg planinarskog doma, kažu, na svetu, na 20 metara nadmorske visine. Prvobitno nam je on bio u planu za smeštaj, pa smo zato hteli da ga vidimo. Iz malog dvorišta ispred doma, pruža se divan pogled na Jablanac, more i ostrva. Zatim smo se ukrcali na trajekt koji je već oko 9 sati pristao u luku. Kada je letnja sezona u jeku, za ulazak na trajekt formiraju se kolone automobila duge i po nekoliko kilometara, pa se za ukrcavanje čeka i po 4 sata! U luku Mišnjak, na jugu ostrva Rab, stigli smo za petnaestak minuta. Opet smo ušli u naš autobus i krenuli odmah magistralnim putem ka Loparu, malom mestu na severu ostrva, oko 25 kilometara udaljenom od luke, gde nas je već u 10 sati čekao brodić za prelazak na ostrvo Goli Otok. Toliko toga smo slušali o ovom ostrvu i evo, konačno, pružila nam se prilika da kročimo na njegovo tle.
 
Prethodno nas je brod dovezao do obala susednog ostrva Sveti Grgur, na kome smo sa palube videli ostatke ženskog logora, a zatim je brodić usmeren ka Golom i za nepunih sat vremena pristali smo u malu uvalu.
Goli Otok sa broda
   
Severna obala ovog ostrva gola je i nepristupačn, a južna i jugoistočna takođe je siromašna zelenilom, ali je bogata uvalicama. Politički logor osnovan je 1949. godine, a kao takav zatvoren je 1956. godine, kada i Sveti Grgur. Na njima se nalazio zloglasni logor jugoslovenskih zatvorenika, Titovih neistomišljenika, pre svega pristalica staljinizma, nacionalista i drugih osuđenika. Kroz golootočki pakao prošlo je na hiljade logoraša, a veliki broj je umrlih ili ibijenih. Zatvorenici su obavljali najteže fizičke poslove, radili u kamenolomu, leti na visokim temperaturama, zimi zavejani jakim burama, na kiši, snegu, vetru. Bilo je to „stratište duha” na kome se gubilo svako dostojanstvo, ali i život.
   
Ko zna koliko bi stranica moglo da se napiše, ili je već napisano, o ovom ostrvu i svoj toj muci na njemu.
Preko ostrva
     
Dok smo hodali po belom, šiljatom kamenju i stenama ostrva, ceo prizor oko nas izgledao je sasvim nestvarno. Odjednom smo se osetili kao van vremena i prostora: plavo nebo i sunce koje blješti, more, plavetne i skoro modre boje, u kontrastu sa tom blještećom belinom golootočkih krečnjačih stena iz kojih, opet nestvarno, niču kaktusi na sve strane, ogromnih, prelepih žutih cvetova.
Žuti cvetovi kaktusa   
     
Takva lepota iznikla iz te muke, iz tog kamena koji nosi neizbrisive tragove najstrašnijih mučenja, ponižavanja, krvi, suza, jada i bola, pomislila sam u jednom trenutku.  Tek po neko zeleno drvce, niska makija ili grm, razbijaju belinu celog tog prostora.
   
Prolazeći pored kamenoloma, porušenih, do pola urušenih, praznih i napuštenih zgrada, prostorija, karantina, nekadašnjih industrijskih pogona i skladišta, koji sablasno zjape, pokušavali smo da zamislimo celu tu golgotu kroz koju su prolazili osuđenici na ovom ostrvu. Neka čudna jeza obuzimala je naša tela...
Nekadašnje radionice
   
Posle skoro sat i po obilaska ostrva, popili smo piće u restoranu u uvali i prepuni najrazličitijih utisaka, ukrcali na brod i vratili u Lopar. Autobusom smo se prevezli do grada Raba, gde nas je sačekao turistički vodič, žena koja nas je prošetala kroz grad i detaljno nam ispričala celu istoriju ovog ostrva i istoimenog grada. Ostrvo Rab prvi put se spominje u putopisu jednog grčkog geografa, iz 4. veka pre nove ere.  U kasnijim latinskim dokumentima, Rab se spominje pod različitim imenima: Arbia, Arbiana, Arbitrana, Arbum i Arbe. Današnje ime ostrva i grada Raba, najverovatnije je nastalo od ilirskog ili liburnijskog imena Arba, što znači „šumovit” ili „zelen”, što ostrvo i danas jeste. Rab grad je stari grad koji je davao utočište rapskim gusarima koji su se borili na strani Mletaka protiv Otomanske imperije i želje za uticajem na ovom podneblju. Na malom poluostrvu, smeštenom imeđu uvale Sv. Eufemija i gradske luke, izrastao je slikovit i lep gradić, koji svojim karakterističnim oblikom, sa četiri zvonika, podseća na veliki jedrenjak sa četiri visoko uzdignuta jarbola. Gradom Rabom dominira tvrđava, koja je u dosta očuvanom stanju, kao i zvonici crkava u starom gradu.
 

Glavno obeležje Raba su upravo ta četiri zvonika, uglavnom u romaničkom stilu.

     		 Četiri zvonika
Kako bi se o ovom ostrvu takođe moglo dugo pričati i pisati, to ostavljamo za neki drugi put, a u ovih nekoliko slika pokušaću da dočaram samo delić lepote ovog zaista predivnog gradića.

Rab odozgo
   
Jedan od zvonika Drugi zvonik
 
Posle obilaska, imali smo još malo slobodnog vremena, pa su neki planinari požurili da se okupaju, a neki da još malo obilaze lepe, uske uličice, male trgove prepune cveća, obližnji park, veći od samog gradića, ili popiju piće u nekoj od bašta. Oko pola 6 popodne, ponovo smo se vratili autobusom u luku Mišnjak, ukrcali se na trajekt do Jablanca, pa zatim autobusom otišli do Senja, gde ćemo biti smešteni naredna dva dana. Celog tog dana, sve nam je nekako išlo „na ruku” i „teklo”jedno za drugim, bez praznih hodova i nepotrebnih pauza - ceo taj transport sa ostrva na ostrvo, satnica i raspored vožnji brodića i trajekta, predusretljivi ljudi koje smo angažovali za pomoć...
Vrlo brzo, bili smo raspoređeni u tri – četiri kuće, u krugu od nekoliko desetina metara, na maloj uzvišici izvan centra grada, ali do kojeg se prečicom moglo stići za nepunih desetak minuta.  Sa terase našeg apartmana pružao se predivan pogled na more, na Senj i zaleđe, i najzad, na tvrđavu Nehaj, koja predstavlja posebnu karakteristiku ovog grada.
Tvrđava Nehaj
   
Sagrađena je u 16. veku, za vreme najezde Turaka i mletačke sile. Grad Senj čuven je po uskocma koji su opevani u narodnim pesmama. U 17. veku, Senj je bio pod austrijskom vladavinom. Uskoci su branili Jadransko more od Mlečana, dok su na kopnu branili austrijsku carevinu od Turaka. U Senju je u 15. veku osnovana i prva hrvatska štamparija, koja je štampala na glagoljici. Poznati hrvatski pisac, August Šenoa, napisao je čuveni političko-istorijski roman „Čuvaj se senjske ruke”, u kome opisuje istorijska dešavanja sa početka 17. veka. Najpoznatiji uskok bio je Senjanin Ivo, senjski vojvoda i kapetan čije je podvige narod opevao u epskim pesmama. Po preporuci naše ljubazne domaćice, dok je sunce polako zalazilo za more, krenuli smo na večeru, upravo u tvrđavu Nehaj, koja je danas pretvorena u muzej, u čijem se prelepom ambijentu nalazi i restoran. Posle tako divno ispunjenog dana, ovaj ambijent, večera i naše druženje, bili su zaista najlepši mogući način njegovog završetka. Prepuni, prepuni utisaka, otišli smo na počinak.
   
Nastavak (drugi deo)