Kosmaj i Avala

Tog nedeljnog jutra, napustili smo uspavani Beograd, na čijim ulicama nije bilo snega. Posle novogodišnjih i božićnih praznika i slava, odlučili smo da prošetamo po Kosmaju i Avali, udahnemo malo svežeg vazduha i ponovo se družimo sa prirodom koja nam je toliko nedostajala svih tih dana. Na našu veliku radost, Kosmaj nas je dočekao prekriven snegom! Napadao je prethodnih dana, ali ne previše... Sasvim dovoljno, da smo mogli lako da gazimo po njemu i uživamo u prelepom, belom dekoru koji nas je bogato darivao raskošnim slikama, kao iz najlepše zimske bajke.

	Iz minibusa smo izašli na severozapadnom obronku Kosmaja, kod manastira Tresije.
Tresije pod snegom
Podignut početkom 14. veka, za vreme kralja Dragutina, ovaj manastir, okružen šumama sa tri strane, predstavlja pravu oazu mira i tišine, koju jedino povremeno remeti zvuk crkvenih zvona. A onda smo krenuli... kroz gustu kosmajsku šumu, u kojoj je granje drveća bilo prekriveno nežnim, belim snegom, kao najlepšim čipkastim filigranom koji nas je ostavljao bez daha.
	Sve je tako belo
	Vrlo brzo, stigli smo i do kosmajskog vrha Beli kamen (546 m) i spomenika – kosturnice, podignutog kao znak sećanja na srpske ratnike, izginule u bitkama za odbranu Beograda, u novembru 1914. godine. Na ploči su ispisani stihovi Đure Jakšića: „ I samo dotle, do tog kamena, do tog bedema, nogom ćeš stupit, možda poganom. Drzneš li dalje, čućeš gromove kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju.” Na tom mestu, kratko smo se zadržali i na trenutak pogledali u daljine, gde se, po lepom vremenu, mogu videti mnoge planine u Srbiji.
Beli kamen i spomenik-kosturnica

Nastavili smo dalje, nizbrdo, kroz divnu, bukovu šumu, a zatim, preko livada, stigli smo i do ostataka manastira Kasteljan (Kastaljan), na severoistočnoj padini Kosmaja, u selu Nemanikuće. Smatra se da je podignut u 14. veku, na temeljima rimskog kastruma, u vreme kralja Dragutina.

Danas je to arheološko nalazište i zaštićeno prirodno dobro. Dugo smo “tumarali” po ostacima ovog manastira, prekrivenih snegom, pokušavali da osetimo dah (i duh) prošlosti, zamišljali kako je to nekada izgledalo, bili kao u nekom čudesnom vremeplovu koji nas je, na trenutak, potpuno odvojio od sadašnjosti i premestio u neko drugo, tako davno vreme…

Na Košutici

Put nas je vodio dalje, ka Košutici, još jednom brdu pored Kosmaja. U njegovom podnožju, naišli smo na nekoliko štenaca koji su istrčali iz improvizovanog skloništa i rastrčali se oko nas, mašući repićima, željno iščekujući neku hranu… Kako su samo bili slatki! I tako, vrlo brzo, popeli smo se i na tu divnu Košuticu (463 m), koja je verovatno dobila ime po srnama i košutama, koje smo, u jednom trenutku, čak i videli kako gipko i nečujno pretrčavaju ispred nas. Sa novoizgrađene čeke na vrhu, lepo se vide Kosmaj, Avala, Venčac i Bukulja.

Krenuli smo dalje i stigli do manastira Pavlovac, u selu Koraćica, pored Pavlovačkog potoka, po kome je i dobio ime. Podignut je krajem 14. veka i zadužbina je despota Stefana Lazarevića. Posle kraće pauze na tom svetom mestu, uputili smo se ka vrhu Kosmaja i čuvenom spomeniku koji ga krasi. Neposredno pred izlazak na vrh, ponovo smo se našli u čudesnoj, beloj šumi koja nas je na trenutak očarala svojom lepotom i zabljesnula belinom… Bogate, guste grane četinara, pod nežnim teretom snega savijale su se ka nama i pravile nestvarne snežne tunele u kojima smo mi stajali, bez daha, prosto zatečeni tom lepotom i prizorima… Bilo je tako tiho. Nigde ljudi… Samo smo mi po malo remetili taj mir… Našim uzdasima i uzvicima kako je lepo…

Krug naše lepe šetnje po Kosmaju zatvorili smo opet kod manastira Tresije. Kako smo imali još dovoljno vremena, seli smo u minibus i odvezli se do južnog podnožja Avale, odakle smo ponovo krenuli peške, kroz šumu, i vrlo brzo stigli do spomenika na vrhu. U jednom trenutku, nebo je počelo da se boji divnom, crvenkastom bojom… dan se polako gasio… A onda, kroz krošnje drveća, ugledali smo ogromno, crveno sunce koje je zalazilo na horizontu! Kakav prizor!!! Svetla na Avalskom tornju polako su se palila i divno svetlucala u popodnevnom sumraku i noći koja se polako i tiho spuštala. Svaki pogled na taj divni simbol našeg grada i Avale, puni nam srce i dušu ogromnim zadovoljstvom što je ponovo nikao iz ruševine, pa, iako isti kao i ranije, nama se čini da je još lepši, još viši, još blistaviji i ponosniji... Tako smo srećni što ga ponovo imamo!

Šetnju smo završli, kao i uvek, u toploj trpezariji planinarskog doma “Čarapićev brest”. I ponovo zaključili da ni u buduće nećemo odustajati od našeg, sada već tradicionalnog, januarskog izleta na ove dve planine, tako blizu našeg grada, koje nam, svaki put kada im odemo u pohode, pruže toliko topline, spokoja, zadovoljstva i lepote, da im, jednostavno, ne možemo odoleti.