U gostima najlepšoj među srspkim planinama

Posle dugog puta koji nam je “proleteo” u prepoznavanju vrhova valjevskih planina, iskrcali smo se ispred spomen parka Kadinjača (na 14 km od Užica), koji je podignut u slavu boraca užičkog Radničkog bataljona, koji je do poslednjeg čoveka izginuo boreći se “prsa u prsa” sa nemačkim okupatorom, u novembru 1941. Beli, monumentalni kameni blokovi poput drevnih megalita izraslih iz pitomih, zelenih livada, parali su plavo nebo blješteći na prolećnom suncu i svedočeći o herojstvu skromnih, običnih ljudi, pekara, krojača, železničara, tkača … koji su po-ko-zna- koji-put krvlju morali da brane svoj dom, svoj grad i zavičaj. Ono što iznenađuje je da se ovaj impresivni spomen park, autorsko delo vajara Miodraga Živkovića i arhitekte Aleksandra Đokića održava, što nije ostavljen na milost & nemilost zubu vremena kao mnogi spomenici iz NOB-a.

Za nešto više od sata vožnje, obreli smo se na Tari, ispred planinarske kuće “Tara”, koja je mnogo više obećavala od spolja nego iznutra. Neveliko i skladno drveno zdanje, na divnom, šumovitom mestu na 1055 m.n.v. u srcu dela Tare koji se zove Kaluđerske bare, nedaleko od hotela Omorika i Beli bor, ima sve predispozicije da bude jedan od lepših planinarskih konaka, ukoliko bi se investiralo u sređivanje njegovog enterijera. Iako je sagrađen davne 1939. godine, dom ima sve što je neophodno za udoban boravak planinara, mokri čvor, WC, kuhinju i trpezariju… Ali, kako je sve dotrajalo i zapušteno, dom ostavlja loš utisak, pa je većina planinara potražila utočište u okolnim kućama, tj. privatnom smeštaju.

Branka u akciji

“Neadekvatni uslovi” nisu sprečili planinarku Branku da sebi organizuje radni prostor za pripremu raznoraznih gurmanluka po kojima je već ušla u planinarsku legendu.U tom skučenom prostoru, njene vešte “zlatne” ruke, osim što su zamesile testo za uštipke, razvile su i kore od kojih su smotane pite krompiruše, zeljanice i koprivuše. Dok su se pite pekle u komšiluku, a uštipci cvrčali na tiganju u kujni, planinari su vreme u iščekivanju najavljene gozbe “prekraćivali” veselim razgovorom uz hladno pivo i pucketanje vatre u kaminu. Kada su Brankini uštipci i vruće pite zamirisale, na stolu su se našle i svakojake đakonije iz rančeva, a najviše “lajkova” dobili su domaći čvarci iz Petrovca na Mlavi! Posle nekoliko pesmama “a kapela”, siti i veseli povukosmo se na rani počinak, radujući se sutrašnjem jutru i novom susretu sa Tarom.

Nedeljno jutro, iako oblačno i vetrovito, nije uticalo na entuzijazam da se što pre krene u planinu i stigne do Zborišta, našeg glavnog cilja drugog dana boravka na Tari. Od mesta Čučkovina (Šljivovica), na 976 m.n.v. šumskim i makadamskim stazama i putevima obeleženim brojnim putokazima, uzbrdo pa nizbrdo, pa opet uzbrdo, kroz guste i stare četinarske šume, preko pašnjaka posutih bačijama i livada sa žutom travom poleglom od snega, posle otprilike 4 sata hoda, stigli smo do najvišeg vrha Tare, Zborište, na 1544 m.n.v. U međuvremenu, ne dižući pogled sa pitomih pejzaža, skoro da ne primetismo da je sunce postalo sve smelije, a nebo sve plavlje i prozračnije.

Kroz divnu prirodu

Posle 20 km pešačenja i savladanih oko 700 metara visine, lakog i laganog koraka spustismo se do Zaovinskog jezera. Branka i Slavica, planinarke koje nisu krenule sa nama na pešačenje, zajedno sa Duletom, vozačem našeg autobusa, sa Mitrovca su napravile divnu šetnju do najlepšeg i najpopularnijeg vidikovca na Tari, Banjske stene, čiji naziv potiče od Banjskog vrela koje izvire u podnožju vidikovca i sa koga se pruža nezaboravan pogled na jezero Perućac, kanjon reke Drine i područje Osata u Bosni.

Na Zborištu

Zaovinsko jezero je još jedna tarska atrakcija na njenim južnim padinama, koje je nastalo pregrađivanjem Belog Rzava i služi kao akumulacija reverzibilne hidroelektrane “Bajina Bašta” u Perućcu, sa kojom je povezano vertikalnim cevovodom. U slučaju niskog vodostaja reke Drine, jezero se prazni i pokreće turbine hidroelektrane, dok u slučaju viška vode i poplavnih talasa, voda se pumpa vertikalno u Zaovinsko jezero. Iako veštačko, ovo prostrano akumulaciono jezero ne zaostaje po lepoti od onih prirodnih.  Pored bogate i retke flore, u njemu vrvi od ribe, a njegove mirne i trome vode ulivaju spokoj u dušu i pružaju osveženje u vrelim letnjim danima. Tu, nadomak Zaovinskog jezera, naš gostoljubivi domaćin, planinar Braca, priredio nam je ekskluzivni ručak sa pogledom na razuđene jezerske obale: čorbast pasulj sa slaninom, suvim mesom i rebarcima. Spektakularna scenografija za grand finale jednog nezaboravnog dana u planini!

Dok smo se spuštali ka Drini, Tara je nastavila da nas iznenađuje čarobnim prizorima. Sa njenih strmih litica, pogled nam je vijugao, prateći srebrnu nit Drine ka grandioznoj hidroelektrani i zatalasanim brdima na njenoj drugoj obali… Pošto smo zanemeli od zaglušujućeg huka bukova kratke i bistre rečice Vrelo, u Perućcu, u podnožju Tare, koja se bučnim vopopadom strmoglavljuje u Drinu posle samo 365 metara, nastavili smo, sada već umorni i pospani, ka Beogradu…Moćnoj i veličanstvenoj Tari, “carici” među planinama, koja nas je po-ko-zna-koji-put srdačno dočekala, zahvaljujemo se još jednom na gostoprimstvu.