(nastavak)
Zbog velike vrućine, ceo pogled na more, ostrva i Zabiokovlje je u izmaglici. Kada su lepi, čisti dani, sa vrha je moguće videti planinu Monte Gargano, u Italiji, udaljenu 250 km. Na Svetom Juri, pored TV tornja, nalazi se i istoimena crkvica, sagrađena 1968. godine. Na vrhu je bilo nekoliko automobila, uglavnom stranih registarskih tablica. Zbog prevelike vrućine, želje da se što pre dokopaju mora i plaže i rashlađenje potraže u vodi, petoro planinara rešavaju da se ipak kolima vrate do Makarske. Ostajemo Milan, Miloš i ja. Dogovaramo se kuda dalje. U tom trenutku, prilazi nam jedan gospodin, nadzornik Parka prirode, ubrzo saznajemo, i savetuje nas da ipak budemo razumni: s obzirom na visoku temperaturu i zaista nepovoljne uslove za planinarenje, predlaže nam da nas kolima, asfaltnim putem, odveze do podnožja vrha Vošca (1421m), koji dominira nad samom Makarskom, i koji mi vidimo sa vrha Sveti Jure, a zatim da se popnemo na njega, odmorimo u planinarskom domu, a onda krenemo nizbrdo, ka Makarskoj...S obzirom na visoku temperaturu i konfiguraciju terena, bez trunke hlada, kao i proračun da bi nam do njega u takvim uslovima trebalo oko sat i po do dva hoda, prihvatamo predlog. Posle desetak minuta vožnje, izlazimo iz auta i krećemo strmom, kamenitom stazom, do vrha...Sunce peče iz sve snage. Iz kamena isijava toplota. Vruće je, vruće...Milan teže podnosi tu nesnosnu vrućinu. Ja malo bolje. Miloš nas ćutke sledi. Posle 150 metara uspona, dom je ispred nas. Ulazimo srećni u njegovu prijatnu i hladnu unutrašnjost. Dočekuje nas planinar koji tu dežura, iz speleološko-alpinističkog kluba Ekstrem, iz Makarske. Nekada je taj objekat bia osmatračnica JNA. Napuštena je pedesetih godina prošlog veka i kasnije pretvorena u planinarski dom. Ima vodu, struju, peć na drva, plinsku peć, malu trpezariju i dve spavaonice. A onda smo izašli napolje i ostali bez daha pred najlepšim prizorom na svetu!
Treba se spustiti više od 1400 metara. Sunce je na zapadu i na našoj
strani. Staza nije strma, ali je serpentinasta i sve vreme kamenita, napravljena
od sitnijeg kamenja i sipara, nezgodnog za hodanje. Krećemo u vrelu (u pravom
smislu te reči!) avanturu. Hodamo, hodamo...stajemo u hlad ispod svake male
grane nekog, veoma retkog, usputnog drveta...pijemo vodu (srećom, imamo je
dovoljno), jedemo grejp, limun...Počinju da bole stopala, prave se
žuljevi...Nikad kraja našem silaženju, tako nam se čini...Vidimo Makarsku, tu,
dole, ispod nas, ali nikako da je dosegnemo. Još malo, još malo...bodrimo se
međusobno. Iako je već popodne, sunce i dalje nemilice prži...nigde hlada...Opet
pijemo vodu, rashlađujemo se...Sunce peče...I konačno...asfalt! Malo živopisno
selo Makar, poviše Makarske. Sedamo na deblo pored puta i pokušavamo da
pozovemo vozače da dođu do nas. Ne uspevaju, jer put je suviše uzan. Ustajemo i
polako se spuštamo do same magistrale. Sedam sati uveče...Planirano kupanje
otpada. Dolazimo do naših soba, jedemo, i preumorni, „rušimo se“ u krevet.
U nekom momentu nam služe ribu i salatu, a vino nam sipaju u neograničenim količinama. Hvar ispred nas. Obilazimo uvalu kod Vrbovske, izlazimo u Jelsi. Jedemo sladoled, malo šetamo njenim uskim ulicama, pa se vraćamo na brod. Nastavljamo ka Braču i približavamo se Bolu. Uzbuđenje raste. Sećanja na davna letovanja na tom prelepom ostrvu naviru. Iskrcavamo se, a onda se malim čamčićima prevozimo do najlepše plaže na svetu, Zlatnog Rata.
Neko žuri u debelu hladovinu borove šume, a neko na plažu i odmah u vodu,
čistu i prozračnu. Tu ostajemo oko tri sata. Povratak na brod. Opet pesma,
igra...galebovi koji nas prate...Pozdravljamo, pozdravljamo...male, skrivene
uvale i plaže, borove koji rastu na stenama iznad mora, kupače i ribare na
obalama, mašemo, mašemo...U 7 uveče stižemo u Tučepe. Silazimo sa broda
nasmejani, zadovoljni. Razilazimo se. Nas dvoje odlazimo u jednu piceriju pored mora i prisustvujemo još
jednom divnom zalasku sunca.
Oba jezera, strmih litica, nalaze se
u dubokim provalijama, visine od preko 250 metara, koje su nastale urušavanjem
unutrašnjih pećina nad samim podzemnim vodenim pukotinama, kako kažu geografi.
Nastavljamo dalje...Mostar, Sarajevo...Za neke, prvi susret sa ovim
gradovima posle dugog niza godina, a za nas
nekoliko, ponovni susret sa divnim kamenim mostom, uskim, kaldrmisanim,
mostarskim uličicama, Baš-čaršijom. Nezaobilazni ćevapi, tulumbe i baklave.
Putujemo dalje. U autobusu pesma. Ulazimo u Beograd. Već je ponoć. Milan dobija
gromoglasan aplauz za sve ono što nam je priredio.
Prošlo je već nekoliko dana od kada smo se vratili. Tek sada, sa te male distance, počinju da se slažu utisci, vraćaju slike, oživljavaju mirisi, čuju zvuci...Tek sada, kada prođe malo vremena i kada se vratimo našoj svakodnevici, shvatimo, u stvari, KOLIKO nam je bilo lepo.
Uspon na Sv. Jure:
petoro planinara savladalo oko 1600 metara visine;
troje planinara savladalo oko 1750 metara visine i spuštalo se više od 1400 metara.