TARA – PREDOV KRST

 31.12.2009. - 03.01.2010.

   

Na Tari je bilo ovako...
Pronađite vođu!
  
    

    A sada, idemo redom… Ove godine, većina naših starih prijatelja – planinara, rešila je da novu godinu dočeka na nekoj drugoj planini, nekom drugom mestu, u novom ambijentu. Ipak, Sanja, Boban, Vlada, Jasmina, Sonja, Nikola ...ostali su joj (nam) verni. Svi drugi planinari (čitaj: planinarke) po prvi put krenuli su sa nama. Sa nevericom smo Milan i ja gledali u taj spisak prijavljenih, brojali žene, brojali muškarce...Danima pred put, Milan je iz sve snage „apelovao“ da planinarke povedu i nekog druga, momka, muža, ali...nije vredelo! I tako...vesela grupa od devetoro muškaraca i skoro trideset žena, krenula je na put. 


    Poslednjih šest godina, nove godine dočekujemo na Predovom krstu. I svaki put se radujemo snegu koji će nas dočekati, kao i pravom zimskom ambijentu o kome svi maštamo dok se pakujemo i nestrpljivo pripremamo za još jedan, ponovni susret sa Tarom. Izuzetno toplo vreme i blago, skoro prolećno sunce, ispratili su nas iz Beograda. Snegovi su se otopili, pa smo, po dolasku, umesto na sneg, kročili na vlažnu, zelenu travu! To ipak nije pokvarilo naše dobro raspoloženje

 


Vrlo brzo smo se okupili u trpezariji i uz prve taktove vesele muzike, zabava je počela.
Veselo

    Vesele žene, ali i (malobrojni) muškarci, skočili su na podijum za igru, i tako, u različitim ritmovima, uz poznate hitove i sa veselim notama, ušli smo u 2010. godinu! 

Zabava
 

    Ugasili smo svetla, prskalice su zaiskrile, a uz Oliverino “Alaj mi je večeras po volji”, poželeli smo jedni drugima zdravlja i ljubavi…I iako smo u jednom trenutku pomislili da se zbog gripa nećemo ljubiti, sve je to, za jedan tren, “palo u vodu”! Sa toliko planinarki kojima je trebalo čestitati novu godinu, naš vođa imao je baš „ozbiljan“ zadatak! Zagrljaji, poljupci, želje, osmesi…na sve strane…Čestitali smo i jedan rođendan – Tijani! Atmosfera u našoj trpezariji bila je usijana, vrela…u pravom smislu te reči: na termometru je izmereno - 27 stepeni!!! A onda, tradicionalni vatromet: Boca i Milan, glavni “piromani”, pri svakom ispaljivanju veselo su poskakivali, dok je topla i tamna noć blještala i odzvanjala od sjajnog i bučnog vatrometa, raketa i prskalica koje su fijukale i prštale po nebu, a mi, na tremu našeg planinarskog doma, iz sve snage “navijali”, vikali na sav glas, skakali, radovali kao deca…U nastavku programa, na novogodišnjoj lutriji koju su nam organizovali domaćini, opet je izvučeno prase na ražnju, besplatno piće, besplatan vikend na Tari i još puno drugih, lepih nagrada. A onda, negde oko 3 sata ujutru, sve je utihnulo. Povukli smo se u sobe i utonuli u san… 

Prvog janura nove godine, prošetali smo do Bilješke stene. I opet, zeleni četinari oko nas…Sneg samo u našim mislima…Ali, ovog puta, verovali smo prognozi i nadali se da će ga ipak biti. Možda već sutradan, u subotu. Pogledali smo Drinu sa vidikovca, obišli kućicu iz filma, a u jednom trenutku nas je uhvatio i pravi prolećno-letnji pljusak, dok se u daljini čula i grmljavina! A onda se iznad Drine pojavila duga! Kakav prizor!
Tara bez snega i duga


Zamislili smo želju…Veći deo grupe vratio se u dom, a mi smo nastavili ka vidikovcu Drlije. A odatle…prelep pogled na fascinantne litice kanjona i Drinu. Uveče, naša novogodišnja lutrija, a dodeljeno je i nekoliko diploma “zaslužnim“ planinarima i planinarkama: za vernost Tari, za najbolju frizuru, za najbrže noge, za najmlađeg planinara u grupi...  

Pa onda opet pesma, igra, zabava do kasno u noć. Dok plešemo, gledam sva lica…ozarena su, vesela, vidim pravu sreću u očima, čistu radost. I sigurna sam da su bar na jedan tren, tada, te večeri, tih dana, zaboravljeni svi problemi, sve muke, beogradska svakodnevica…

Diplome

  

 

    Drugog januara ujutru, otvorila sam oči, razmakla zavesu na prozoru i ugledala…sneg! Livada iznad doma, kao i visoki četinari, zabeleli su se…A sneg je i dalje vejao. Prognoza je bila tačna! Krenuli smo ka Velikom Stolcu. Sa visinom, snega je bilo sve više i više. Na vrhu ga je bilo baš puno, pa smo shvatili da se na tom mestu nije ni topio.  

Konačno...sneg! Na vrhu

 

    Zbog guste magle, onog divnog, beskonačnog, prelepog, širokog pogleda sa vrha Stolca, nažalost, nije bilo. Posle kraće pauze, u dobrom raspoloženju, krenuli smo nazad. Naše raznobojne kabanice u kontrastu sa tom belinom činile su prizor još lepšim. 

A sneg je bio lep, čvrst i škripuckao je ispod naših nogu. Pravili smo grudve, “slikali se” u snegu, uživali…Sunce je u nekoliko navrata pokušavalo da se pojavi…nazirali smo mu konture i radovali…Sretali smo i lovce koji su po šumi jurili divlje svinje. I morali da stišavamo naše glasove i smeh, kako ih ne bismo rasterali…Ali, samo na kratko…Po dolasku, opet prijatan ambijent našeg doma, vruća rakija i toplina u našim srcima…
Kroz šumu
    A onda, kao grom nas je pogodila iznenadna vest koju nam je saopštio Milenko, naš domaćin, ulazeći u trpezariju i držeći telefon u ruci: ”Jedna planinarka se izgubila u šumi!” A već je mrak…O ovome pročitajte poseban tekst koji je napisao Milan... U produžetku večeri, posle nekoliko čaša crnog vina, dobre muzike i smeha, opustili smo se. Raspoloženje se povratilo…Opet smo svi bili na nogama i igrali do duboko u noć.

    U nedelju, na našu ogromnu radost, sve je bilo belo, belo, belo. Još belje od prethodnog dana! Otišli smo do Omarovih izvora, a onda smo se različitim, najmaštovitijim i, naravno, najsmešnijim “stilovima” spustili padinom do kuće čuvenog Čede (zvanog lepi Omar, saznaćemo uskoro!)…Bilo je tu i “veslanja”, kotrljanja, klizanja…
Ka Omaru Boca "vesla"

     Smejali smo se do suza…Obišli smo Čedinu kuću i imanje (“šunjali se”) I PORED strogog upozorenja na jednoj od njegovih “Građeć(v)ina”, a zatim se popeli na Marjanov vidikovac, popili rakijicu za osvojeni “vrh”, opet se smejali i smejali, fotografisali za uspomenu...

Upozorenje   Prozor Čedine "građevine" Ka Marjanovom vidikovcu

Bližio se trenutak našeg povratka, a mi smo bili sve veseliji i veseliji, sve više željni snega koji nam je toliko nedostajao, sve “luđi i luđi”, prosto kao da nismo želeli da prekinemo tu čaroliju koju smo, zajedno sa lepom Tarom i divnim zimskim ambijentom, sami napravili. Zbog ovakvih trenutaka treba živeti i, kad god je to moguće, bežati u prirodu. Potpuno spajanje sa njom, otvorenih očiju, ušiju, a posebno duše, i radost koju ćete u tom trenutku osetiti i doživeti, najveće je blago koje vam život može doneti. 
I još malo lepote... za kraj
     Po povratku u dom, pre podne smo ulepšali i “vratolomnim” spuštanjem na klisku, niz uglačanu stazu ispred planinarske kuće. Na brzinu se spakovali, a onda, uz vruću kuvanu rakiju koja se pušila sa skoro (boga mi) svih stolova, čekajući ručak, kao i šofere i kombije da stignu iz Beograda po nas, i zaigrali…Uz glasnu muziku, “odvrnutu do daske”, veselili smo se, pevali i igrali do iznemoglosti! Sa vođom, na čelu! A onda, povratak kući. Veselo i u kombiju. Prepričavanje Milanove potrage za izgubljenom planinarkom u šumi, po mraku. Ali sada, preokrenuto na šalu…Pred Beogradom, sve je nekako utihnulo. Lica su se na tren uozbiljila. Pomisao na ponedeljak, posao, nove obaveze…Ali, i to je život. I tako mora da bude. Na rastanku, čvrst stisak ruke i dogovor da ćemo ponovo negde planinariti zajedno. I to uskoro, vrlo uskoro. I nećemo biti tužni što se rastajemo. Nestrpljivo i sa radošću, čekaćemo neki novi susret. A do tada, grejaće nas sreća koju smo doživeli na Tari i danima ćemo prepričavati kako nam je bilo mnogo, mnogo lepo, pa možda čak i lepše i veselije nego prethodnih godina.
Ah, šta čine žene!!! Šalim se, svaka čast i muškarcima!
    HVALA CELOJ GRUPI. BILI STE ZAISTA DIVNI! Hvala i domaćinima na svemu...

U tri dana ukupno smo prešli 44 kilometra i savladali oko 1500 metara visine.

NEOBIČAN “AVANTURIZAM” U 70-tim GODINAMA

 

Vođa puta: Milan Lončar 

Izveštaj: Marija Petrović

Fotografije: Predrag Nikolić, Slobodan Sarić i Marija Petrović (PD Pobeda).

Pobeda Web Team 2010.

Početna strana