Ne znam o čemu razmišljam dok hodam. Nije mi teško, samo je malo hladno i dosta jak vetar duva. Mrdam prstima i na nogama i na rukama jer znam da mi je to slaba tačka. Penjemo se bez problema, još malo, još malo...svanjava...volim da slikam svanuće, ali sad od toga nema ništa. Ne smem da rizikujem da mi se smrznu prsti. Vetar sve jači, postaje mi sve hladnije, nema više kamenja, sad gazimo sneg. Još uvek ne stavljamo dereze, na grebenu smo , moramo ga preći pa naći neku zavetrinu, vetar je baš zapeo...jedna planinarka odustaje i jedan od dvojice vodiča koji su pošli sa nama se vraća sa njom. Nije mi ništa teško, dobro se osećam,...ali mi je hladno, ...sad baš hladno.

Zavetrina,... pada naredba da stavimo dereze i nešto pojedemo. Oblačim još jedan polar ispod jakne i polako mi se vraća toplota u telo. Nameštam dereze, ali bol u prstima koji nastaje od njihovog zagrevanja mi zaustavlja dah. Moram da sačekam da bol prođe. Na 4900m smo, blizu je vrh...samo da mi se vrate prsti na rukama....Konačno, bol prestade, svi smo sa derezama i kolona ponovo krenu. Više mi nije hladno, polar iz ranca je odradio svoje, zagrejao mi telo, a samim tim mi je ta toplota otkravila smrznute prste. A vetar ne jenjava!

Na vrh smo izašli posle 8 sati. Nas 19, 2 vodiča i dva planinara koji su nam se pridružili u Dogobajazitu. Samo 4 žene. Popeo se i najmlađi Željko i najstariji Slavko.Sam vrh nije atraktivan, ali je pogled fantastičan, mi u snegu i ledu a ispod nas sunce, trava...najlepši je pogled na Mali Ararat. Slikamo se, žurimo, jak je vetar...Gogan vadi majicu Vrbice.

Krećemo natrag, oprezno, bez euforije, spuštanje je uvek teže od uspona...sad već mogu da slikam, pravimo pauzu za doručak, svi smo dobro, vreme je sunčano, vetar jenjava.

U ledenom kampu smo bili u 12 i 30,  raspakovali ga, velike rančeve na mazge, male na leđa pa u 14 i 30 «put pod noge»...ponovo na 3.200, gde stižemo u 16 i 30. Sad opet podižemo kamp i posle raspakivanja ja uspevam u 19 sati da se uvučem u vreću. Na Goganovo pitanje «što sam tako rano legla»...nisam imala odgovor...
Šaljem SMS poruke, srećna sam, zadovoljna. Nije najviša visina na koju sam se popela, ali najviši vrh jeste.

Petak, 31.07.2009.

Posle prethodnog dana, a obzirom da smo rano legli, do 6 ujutru smo svi već ustali. Uglavnom raspoloženi, predivno jutro, planina nas časti lepim fotografijama koje pravimo. Još jedna grupna fotografija za uspomenu...Usput se pakujemo, podižemo kamp, i onda ponovo, veliki rančevi na mazge, mali na leđa, a mi u 8 i 30 krećemo da se spuštamo niz planinu. Bilo je lako i lepo spuštati se. U 11 i 30 smo bili na mestu odakle smo pre tri dana krenuli  u planinu, 2137 m, rančevi natovareni na dva kombija, za sat vremena vožnje , u 12 i 30, bili smo ispred hotela u Dogubajazitu. Grupa koja se nije pela na planinu sačekala nas je sa pogačom i solju, kriškama lubenice i naravno ...PIVOM. Do 20 sati smo bili slobodni, tuširanje, prepakivanje, šetnja Dogubajazitom. Gogan i ja smo prvo zaglavili u poslastičarnici,... baklave raznih vrsta, ...slatke da udaraju direktno u mali mozak,... ali prijaju. Naručujemo i pravu tursku kafu bez šećera, objasnismo im... , bila je prava turska...ali, i ona slatka da nisam mogla da je popijem,... a tako je lepo mirisala...

U 20 sati smo imali zajedničku večeru na kojoj smo se zahvalili vodičima koji su zaista bili odlični, sve vreme brinuli o nama na planini, a ujedno bili potpuno neprimetni. Večera je bila odlična, domaćini ljubazni, na kraju pade i neko kolo, vodičima i domaćinima se svidelo pa i oni zaigraše...