JERMENIJA

JEREVAN  Dan se rađa, magle dižu, a mi se približavamo Jerevanu.. Sunce se polako penje, obasjava vrhove biblijskih planina i sve više otkriva grad pred nama koji sa jedne strane čuva planina Ara, sa druge razrovani vrhovi Aragaca, a tamo preko reke Araks uzdiše se gorostasni Ararat! Prolazimo praznim Trgom Republike, arhitektonski jedinstven, sve zgrade od vulkanskog kamena crvenog tufa, u središtu trga ogromna fontana, ima i zelenila, cveća… Ogromni bulevari presecaju blok sa ministarstvima, pa onda dođe zeleni pojas parkova sa igralištima za decu, pa komercijalni deo pa parkovi, pa stambeni deo a na kraju kanjon reke kroz koji se stalno čuje huk vetra. Tu nedaleko od poslednje tj prve stanice metroa, smešten je naš pansion sa ispeglanom posteljinom, blistavim kupatilima i ogromnom terasom nadnetom nad kanjon reke Hrazdan. Naša predivna domaćica Ema je već budna, razmišlja kakvom poslasticom da nam ulepša dan dok postavlja na stolove svež hleb, maslac, njen domaći džem od kajsija, čuveni gruzijski čaj, pored šoljica kašičice od srebra..

Još jednom Ararati

Pred pansion, koji sa ulične strane deluje potpuno neupadljivo, pa i razočaravajuće na prvi pogled, sa aerodroma nas je u svom staromodnom busu sa početka 70tih, dovezao naš prvi vozač, temperamentni i brbljivi Andranik koji je negde na pola puta izmedju profesionalnog vojnika, uličnog snagatora u uskim majicama sa nabildovanim mišicama i nedoučenog umetnika koji crtkara u pauzama. Bus je išao kao zmaj mnogo stotina kilometara dok nije kašljucnu i stao a na njegovo mesto došao drugi vozač Edvard, otmenih manira, i gospodstvene pojave sa ogromnim poverenjem u sebe kao vozača i svoj crveni hjundai bus. Obojici dugujemo ogromnu zahvalnost za strpljenje, hladnokrvnost (Andraniku to doduše nije bila baš jača strana)  i izdržljivosti koju su morali da imaju da bi izdržali vožnju od skoro 4000km, koliko smo prevalili na putu kroz ove tri države.

Andranik pre kvara

EREBUNI
Naravno da smo razgledanje Jerevana i same Jermenije započeli na mestu gde je nastao grad, uzvišica na kojoj je u VIII veka pre nove ere kralj Urartu države, Argišti II  osnovao grad … Kamene ploče sa klinastim pismom neverovatno precizne izrade svedoče o tim vremenima… a muzej u Sardarapatu razotkriva tajnu da smo mi i Urartijanci bili jako slični, hranili se istom hranom, pili pivo, nosili sličnu odeću, od šivenog sukna, služili se pokućstvom kakvog ima i u našim selima, orali zemlju ralom i volovima, mesili hleb, mazili mačke i kučiće, pleli, preli, čuvali ovce, koze, krave…

MECAMOR
nedaleko od Jerevana, mesto na kome je još od mlađeg bronzanog doba pa sve do XVII veka cvetao grad koji je svoje bogatstvo zasnovao na poznavanju tajni metalurgije, kao i na trgovini, poznavanju kretanja nebeskih tela, grad koji je imao svoje mesto u geografiji Starog sveta, u vreme egipatskih faraona, persijskih kraljeva i šahova..

MATENADARAN,
muzej rukopisa, dostojan naroda koji nema nepismene ljude i koji ovakvom građevinom odaje počast i divljenje umetnosti pisanja i ukrašavanja vrednih knjiga i povelja koje čine ogromno kulturno blago ovog naroda. Isped njega ogromna figura Mesropa Maštoca, oca pismenosti koji je svoj narod darivao jermenskom glasovnom azbukom, poput naše srpske,a prva slova njegove azbuke ali još u V veku, a slova njegove azbuke su tako poređana da stihovi jermenske molitve počinju slovim poređanim po azbučnom redu!

HOR VIRAP
manastir koji svoje ime duguje dubokoj jami u koju je svetog Grigorija ubacio po kazni njegov rođak kralj Tirdat II, a spasila kraljeva sestra nakon 13 godina kada je usnila jedan san. Probudivši se iz njega molila je svog brata plačući da učini sve što taj sužanj Grigorije traži već godinama, da prestane da proganja hrišćane, dozvoli im slobodu veroispovesti i sahrani kako treba svete mučenice Gajanu i Ripsimu, jer će se samo tako on, njen brat, izlečiti od strašne bolesti koja ga napala. Kralj Tirdat se složi a Grigorije zatraži još i da proglasi hrišćanstvo za zvaničnu religiju Jermenije.. I bi tako! 301 godine Jeremenija postaje prva hrišćanska zemlja a mesto podvizivanja ovog sveca podno Ararata i danas je mesto koje izaziva divljenje prema istrajnosti ovog čoveka, potonjeg sveca, čija je žrtva dobila smisao i uobličila novo lice nacije.

Slova na poljani

Hor Virap i Ararat

GOŠAVANK
kako divan manastirski kompleks, a zamislio ga je i velikim delom ostvario u dalekom XII veku jedan čovek, ali vrli jedinstveni pravednik po imenu Mihtar Goš, pravnik, erudita, filozof, predavač, pisac, pesnik, blistavog uma koji je i ne znajući postavio temelje evropskog krivičnog zakonika zahvaljujući ruskim juristima koji su raširili njegove pravne spise širom starog sveta. Narod ga je obožavao i divio mu se i za života i nakon njegove smrti, a on je kažu nastavio da voli i pomaž+e jermenskog čoveka tako što su se na njegovom grobu, tu iznad sela, pred njegovom skromnom grobnom crkvom isceljivali ljudi, konji i druge životinje… A manastir treba videti, kao i kulu zvonaru prvu u jermenskoj arhitekturi, čije donje delove zidova čini građevina iz bronzanog doba, koja kasnije postaje biblioteka za hiljade knjiga dok je nisu poharali i spalili Mongoli u XIV veku.

GEGARD
Sam naziv ovog manastira izaziva strahopoštovanje. Manastir nastao u kamenim pećinama  oko svetog izvora, možda još u paganskim vremenima, i ukrašen neverovatno lepim reljefima ktitorskih kompozicija, vekovima je skrivao tzv. Longinovo koplje a danas se ovo koplje, kojim je po legendi rimski vojnik Longin probo Hristov bok, čuva u Ečmiadzinu. Oko manastira divlja priroda, razigrana reka koju je opkoračio most slomljenog luka, gromkim žuborom nadglašava treperenje lišća i žamor pvih posetilaca i hodočasnika koji upravo stižu u manastir.

ARENI
odlazeći za manastir Noravank prolazimo kroz kraj bogat vinovom lozom. Areni, čuven po vinu ne samo od grožđa već i nara, maline, višnje… Vredni vinogradari nam nude pored puta  i divan šumski med, kajsije, smokve u slatku… osećamo se kao kod kuće.

Manastir Goš

Navala na vino od nara

NORAVANK, “novi manastir”, to je bio u 12 i 13 veku kada je građen, a i danas blista kao nov, zub vremena mu je malo naudio… Njegov graditelj, episkop Hovhanes bi i danas bio ponosan na ovu građevinu od svetlog kamena, kao i kasniji vladari iz porodice Orbelijan koji su ovo mesto izabrali za grobnu crkvu i čuveni arhitekta i skulptor Momik koji je sagradio ovu crkvu i crkvu u Areniju i sa ova svoja dva remek dela ostao za vjeki vjekova upamćen. Ovde uz ostale vladare Orbelijance leži i poslednji kralj jedinstvenog i slobodnog kraljevstva i prvi seldžučki vazal , kralj Elikum Orbeli koji je primio islam radi očuvanja vladarske kuće, sin čuvenog kralja Tarsajiča Orbelijana, i brat episkopa Stepanosa, nakon što je trojici svojih sinova raspodelio ravnopravno teritorije, ovde je sahranjen pod pločom koja prikazuje razigranog lava sa oštrim pandžama. Verovatno su samo takvi i mogli opstati.

Crkva Areni

EČMIADZIN, patrijaršija, kraljevska palata, duhovni centar, sedište katolikosa… sve najvažnije i nauzvišenije ličnosti jermenskog društva kroz noviju istorije stolovale su na ovom mestu u ovoj građevini koja se već vekovima dograđuje, ukrašava sa željom da svaki kasniji arhitektonski i umetnički rad ne odskače od prethodog, uklapa se i dopunjuje tako da je neveštom oku teško da kaže šta je dodato u VI veku, ili npr u XII, ili XVIII veka… A u crkvi kandilima i draguljima je omeđeno mesto na kome se po predanju prikazao Gospod Grigoriju međ javom i međ snom, udarivši zlatnim čekićem o zemlju uz reči “Tu gradi moj hram”. Tu su u blizini i 2 hrama iz VI veka posvećena svetoj Hripsimi i svetoj Gajani podignuta uz pomoć starih graditeljskih veština mesopotamskih majstora, tako da im zemljotresi kroz vekove nisu mogli gotovo ništa. U senci razgranatog drveća koje baca treperave senke na manastir, pored moštiju brojnih katolikosa, pravednika, junaka i velikama počiva i velika Lusin Zakarijan, operska pevačica čiji predivan glas sada melodično odzvanja samo sa traka i CD, slavi jermensku dušu i progovara o njenim patnjama. U povratku iz Ečmiadzina obišli smo mesto stradanja naših nesrećnih pilota na zadatku dostave humanitarne pomoći jermenskom narodu nakon zemljotresa u XII 1988

Dužno poštovanje našim pilotima

ARAGAC Vulkan ali kakav! Supervulkan! Tek sa jednog od vrhova visokih oko 4000m moguće je sagledati grotlo tog vulkana sa vrtoglavih ivica koje se strmo obrušavaju, (moja malenkost je samo puzeći prilazila grotlu). Nije bilo lako popeti se ni na najniži vrh, a ostali vrhovi, što se mene tiče, čekaju profesionalce i zaljubljenike spremne da rizikuju zbog podviga. Silazak sa ivice grotla do jezera na kome nas je čekalo naše šareno društvo, oduševljeno što usred jula može da hoda po debelom snegu i uživa dremkajući na ležaljkama pored jezera na 3200 m i nama je donelo opuštanje. A tek odlazak do tvrdjave Amberd u podnožju vulkana! Nakon salate od paradajza, ribe na roštilju i “lavaša” jermenskog hleba u vidu tanke kore pečene na plotni, uz hladno Kotayk pivo, bila sam među retkima u grupi koja je imala volje da sidje nekoliko stotina metara niže do crkve i tvrđave po neverovatno saznanje da su ljudi u X veku umeli da uživaju u kupatilu pored tvrdjave koje se snabdevalo vodom iz ledničkog jezera kroz skrivene glinene cevi, a postojalo je, kažu, u tvrđavi i podno grejanje!

Južni vrh Aragaca

Tvrđava Amberd

TATEV
Kada želimo ljudima iz naše grupe da kažemo koliko je neki put loš i strm dovoljno je reći “Nije baš kao put za Tatev, ali tu je negde”. Meni lično je samo vino od nara, preostalo nakon našeg juriša na Areni, pomoglo da preživim do Tateva.. Srećom da sam znala da je nagrada koja nas čeka na kraju puta ogromna i da se za Tatev vredi pomučiti.. Lepo sam rekla našim damama da slede moj primer, da nije blam nacrvckati se bar malo kad znam kakve nas provalije i oštre kratke penjajuće krivine čekaju, al se nisu dale, dugo vremena su se održale na visinama a onda je počelo raspitivanje gde je to vino, jel nekom preostalo… al kasno… no dobro, stigli smo u jednom komadu a vozač je nagrađen ogromnim aplauzom, da smo imali cveće, dali bi mu 10 korpica!!! A Tatev, treba otići i videti ga, obavezno! Bez obzira na cenu! Čipka u kamenu stara 10 vekova, kelije i trpezarije za 800 monaha, prepisivača, kamenorezaca, arhitekata, poeta i pevača…pogled sa tvrdjave koji ledi krv, bliske planine od kojih zastaje dah, klanci koji nose ime Satanin most, Djavolja vrata…

 

GORIS  Divan grad u kome smo proveli samo jednu noć.. Na takvim je visinama da je naš vozač, inače jedan bistar i vispren čovek, kroz iznenadno palu gustu maglu i crnu noć (tu ništa nije vredela ni retka ulična rasveta) jedva pronašao put do pansiona. Grad je vredan boravka od nekoliko dana jer njegova okolina skriva petroglife, naselja i isposnice u stenama, a sve to samo na visini višoj od 3200 m

Goris