STEPANAKERT grad koji leži u dolini ispod Šušija danas je glavni grad ova male, većinom nepriznate države Nagorno Karabah. Nije nebitno što je ispod Šušija, jer su u onaj grad na steni Azeri dovukli artiljeriju, postavili je pored crkve, a barut uneli u crkvu i odatle gađali Stepanakert. Znali su da narod neće rušiti svoje crkve i to obilato koristili dok se na kraju hrabri ratnici Arcaha (jermenski naziv za Karabah) nisu uspentrali uz stenu koju su Azeri smatrali neosvojivom, pa stoga je ostavili nebranjenu, ušli u grad, zatekli Azersku vojsku nespremnu, pobili je i grad osvojili. Time je rat bio odlučen.. Danas je ovaj grad ukrašen stablima oraha, nara, kajsije, lepim parkovima, ruševina gotovo da i nema,  pozorište se obnavlja, gradi se kaskadno šetalište, veliki hotel Armenija sa non stop internetom i kosmopolitskom atmosferom je u centru grada. Tu su i vladine kancelarije u kojima rade vredni i pametni ljudi kojima patriotizam i želja za afirmacijom svoje zemlje na mađunarodnom planu zaista leži na srcu. U to smo se uverili kada nas je zahvaljujući zalaganju našeg počasnog konzula Babkena Simonjana, primio ministar inostranih poslova, čovek čija je harizmatična pojava ispunila celu prostoriju i učinila nas ponosnim što smo zahvaljujući sretnoj okolnosti da smo prva veća grupa Srba koja dolazi u njegovu zemlju u prilici da uživamo u društvu ovako energičnog i sposobnog čoveka sa vizijom. A ni drugi žitelji Stepanakerta nisu manje upečatljivi. Neke smo zapamtili po neverovatnom smislu za šalu, neke po ljubaznosti, neke po lepoti i zdravlju koje izbija iz njih… neke dame će Stepanakert pamtiti po neverovatno lepom i jeftinom nakitu od poludragog kamenja i srebra, neki po jakom pljusku koji se obrušio na Stešanakert kada smo stigli u centra grada, a ja po čistoći i vrednim ljudima koji su od rane zore čistili svoj grad od šljunka koji je onaj letnji pljusak naneo u bujicama sa okolnih brda.

DAVID GAREDŽA… Jedna divna dama iz grupe je rekla “da kojim slučajem ništa drugo nisam videla već samo David Garedžu, smatrala bih da mi put nije propao”… a toliko toga smo videli i u Gruziji i Jeremeniji i Nagorno Karabahu… ali ništa kao ovo.. Ovde se zaustavio veliki otac David, Asirac, koji je došavši iz Kapadokije najpre propovedao u Tbilisiju a onda zasićen gradskim metežom i vrevom potražio sklonište u ovim besputnim i bezvodnim predelima nedaleko od granice sa Azerbejžanom, koji je odavde udaljen samo 200-300m. Došavši do ovih zakošenih glatkih stena na “kraj sveta”  skapavao je od žeđi a onda III dana naišla je srna ko zna odakle i dozvolila mu da se napoji njenim mlekom. Nakon 6 dana neprekidne molitve Bog se smilovao i izmučenog isposnika Davida doveo do izvora svete vode u dnu stene u čijoj blizini sveti David sebi napravi isposnicu u okapini. Kasnije je oko nje osnovana monaška zajednica koja tu i danas obitava. U podnožju iste stene, a u senci crvenog duda, čiji je sok toliko crven, kao krv, da je greh stati na njegove bobe, danas je crkva čiji je zvonik visko gore povrh stena. Tu su u kosim nizovima naređane monaške isposnice čiji mir narušavaju samo retki turisti među kojima ima nažalost i onih koji ne znaju da cene monaški mir, niti monaško prećutno odobravaju nenajavljenih poseta. Ceo ovaj put do ovako neobičnog mesta,  vredan je silnog truda i vožnje po bespućima i lošem putu. Ni do ovde put nije bio lak, ponegde je prava misterija bila odlučiti se za pravi put kada ravnicu presecaju silne ukrštene staze, ali u odnosu na onaj za Tatev…

UPLICIKE “gospodarev zamak” jedan od najstarijih gradova nastajao je dubljenjem skloništa u steni još od ranog gvozdenog doba pa do kasnog srednjeg veka, služeći i kao utvrđenje za gospodare oblasti Kartli, Anadolce i Irance, kasnije Gruzijce, i kao svetilište gde se i danas neposredo mogu videti i paganska i hrišćanska svetilišta; ozidane i napola ukopane crkve, grad nad rekom u kojem se stanovalo, čuvala žita, stoka, namirnica, sklonište pred kišom, suncem i hladnoćom…među njegovim zidovima se molilo, rađalo, umiralo.. a danas je jedinstven istorijski spomenik sa kojim može da se poredi samo VARDZIA, koja je takođe bila grad, ali ne na širokom prostoru kao Uplicike, već u steni koja se prostirala duž 30km rečne klisure. Tamo je 3000 manjih ili većih pećinskih prostoija međusobno povezanih hodnicima na 13 nivoa koje su služile kako koja, kao apoteka, biblioteka, crkva, trpezarija, spavaonica i slično… danas se mogu videti u oblasti koja je samo nekoliko km udaljena od Turske. Put do nje, je takođe jednim delom gotovo nemoguć ali rehabilitacija asfalta je u toku.

KAZBEK, ništa neću reći. Samo za opis puta ka Kazbeku trebalo bi nekoliko strana, a za sam Kazbek još toliko Moja sećanja na ovogodišnji planirani ali do kraja neostvareni uspon na Kazbek, zadržaću ih za sebe do momenta dok ponovo,sledeće godine ako-Bog-da, ne ugledam ponovo planinu, ali celu.. Ovog puta magla i kiša su skrivale ne samo vrh već skoro celu planinu.