Pobedin Veliki put 2004.

Najviši vrh Ukrajine Goverla (2061m)
i Evrope - Elbrus (5642m)


- drugi deo -


28.06.04.
    Prva prespavana noć u krevetu od polaska čini svoje, pa smo ujutro puni elena uz najlepše želje ljubaznih domaćina krenuli ka Odesi. Ceo dan proveden u autobusu (uz povremeno stajanje zarad raznih potrebština tipa: zamena novčanih apoena, kupovine namirnica po pijaci, ...) po putevima sličnim našim uz ograničenje brzine - naravno - (50 km/h), oko ponoći smo ugledali svetla Odese... Nakon pronalaženja objekta u kome ćemo prespavati, pospani uđosmo u svoje sobe (u nešto boljem stanju nego one u Jaremči) te okončasmo još jedan dan.  Lepa vest tog popodneva bila je da je naš drugar ostavljen na Ukrajinskoj granici, svojom upornošću i željom da se popne na Elbrus sa nama, uspeo da preleti avionom Ukrajinu i da nas čeka u Mineralnije vodi.

 
          29.06.04.
    Pet sati spavanja je sasvim dovoljno ako želite da vidite i doživite što više u novom gradu. Odesa, lučki grad, sa svojih milion i po stanovnika i lepim građevinama, spomenicima, zanimljivostima specifičnim za razne periode kroz koje je zemlja prošla, pa makar za to imali samo četiri sata, učinilo je da prepuni utisaka, oko podneva, krenemo dalje preko Dnjestra ka Rusiji. Oblačno vreme ne kvari dobro raspoloženje grupe, a čini ovaj dug put podnošljivijim. 

Čas storije na stepeništu u Odesi

Kasno popodne ulazimo u oblast poluostrva Krim da bi smo oko jedan sat posle ponoći stigli u grad Kerč, granični prelaz ka Rusiji.
Trajektom iz Ukrajine ka Rusiji
      30.06.04.
    Čekanje da ukrajinski carinici pregledaju pasoše i puste nas da se ukrcamo na feribot, odužilo se. Kiša koja je u međuvremenu počela da pada u saradnji sa dobom dana (četiri sata ujutro) uspavljivala nas je. Još sat i po čekanja i napokon smo se ukrcali na feribot kojem je trebalo oko 40-ak minuta da preko Azovskog i Crnog mora pristane u luku gde su nas dočekali ruski carinici.

   Netrpeljivost između Ukrajinaca i Rusa je očigledna. Kao da su se takmičili u oštrini i netolerantnosti, a sama bodljikava žica i zidine postavljene na graničnom prelazu su sasvim dovoljni da se osećate kao u logoru. Svemu ovome je doprinelo i zadržavanje člana ekspedicije na proveri pasoša. Zamislite sliku: svi iz grupe sa jedne strane žice, a on sam na drugoj strani. Kažu, ne vidi se dobro ime, te kôd nije dobro vidljiv, te ne znaju da li to baš on i tako satima. Posle podneva, silnih provera sa njihove strane ili neke od urgencija sa naše (pomoći naše ambasade ili nekih od ljudi koje smo zvali) shvatiše da  je sve u redu, da nema nikakvih problema oko pasoša i mi krenusmo dalje.

Geo-istorijsko-politički istorijat poluostrva Krim (by Žarko Mirković)

Do Drugog svetskog rata, dobar deo stanovništva poluostrva Krim su činili Tatari. Okupacijom dela SSSR-a od strane Hitlera, mnogi od njih su se stavili u službu Hitlera i terorisali malobrojne Ruse na ovom području. Pobedom SSSR-a, Staljin je izvršio zbog toga mnoge odmazde nad Tatarima, ubijajući ih i raseljavajući ih čak u Sibir. Dolaskom na Vlast Hruščova, poluostrvo Krim je pripojeno 1956. godine zajedno sa gradom Odesom i najvećom ratnom lukom Sevastopolj na Crnom moru tadašnjoj republici Ukrajini. Posle sloma SSSR-a i formiranja nezavisnih država, potomci prognanih Tatara su se počeli vraćati na svoja ognjišta. Danas, Krim ima status pokrajine u Ukrajini. Rusi nisu nikad mogli preboleti Krim, Odesu i Sevastopolj. Ipak Sevastopolj je do 2005-te godine dat Rusima u polovini njegovog kapaciteta na korišćenje. Šta će biti posle toga - ne zna se. Ono što je pretilo da poremeti nekakvu mirnu ravnotežu u odnosima ove dve zemlje je bio dogadaj od pre nekog vremena. Naime, Rusi su pokušali da se nabacivanjem peščanih sprudova u kanal kojim se vozi feribot spoje sa Kerčom na ukrajinskoj strani. Doveženi su ogromni ruski peščani tankeri za taj posao. Kriza je prebrođena u susretu dva predsednika dveju država - time što su Rusi nekako popustili i odustali od ideje.

  Sreća što smo napokon krenuli nije dugo trajala jer su nas posle samo 10 minuta zaustavili kod prve stanice milicije (ako se to uopšte tako zove) i ponovo nam pregledali pasoše i sve "kako to već pravila nalažu". Takvih kontrola je bilo dosta tokom celog puta i pretpostavljam da bi smo ih svi rado zaboravili.
    Putovanje se nastavilo preko reke Kubanj ka Krasodoru koji smo videli iz autobusa. Posle puno pređenih kilometara i našeg višečasovnog iščekivanja da naiđemo na bilo kakav restoran gde bi smo večerali, "naletesmo" i na takav objekat. Kao da nam nije bilo dosta muka tog dana, osoblje restorana je u nama videlo dobru priliku da naplaćujući hranu da zaradi neki dolar više, što se i nije pokazalo kao njihova dobra procena jer su neki naši planinari iako umorni to primetili. Bilo je tu svega: rasprave, suza konobarice, izvinjenja... najupornijima iz grupe je čak vraćen i neki novac. Nešto pre ponoći, umorni ali siti, odosmo na spavanje do zore tj. smestismo se u autobus.


    01.07.04.
    Probudio nas je glas Ace Damjanovića uz informaciju da se nalazimo u Baksanskoj dolini i da smo već par sati u masivu severnog Kavkaza. Za razliku od do sada ravničarskih predela kroz koje smo prolazili, najzad smo oko sebe videli planinske vrhove - neke od njih čak i pod snegom.
Dolina reke Baksan u tri varijante

    Autobus je došao do kraja puta i ispred nas se ukazala platforma - lift (dužine 50-ak metara) koja je trebalo da nas sa stvarima podigne do terenskih vozila. Putovanje do nastavno-školskog centra Ulu-Tau (2350m) u kamionima trajalo je oko 40 minuta i kad smo stigli, proverili smo, sve kosti su nam, manje-više, bile na mestu.

 
Platformom do kampa Ulu Tau
Na platformi ka sportso-nastavnom centru Ulu-Tau

    Centar je smešten u dolini okruženoj vrhovima po kojima ima dosta snega. Tek kasno popodne kad se razvedrilo, mogli smo da uživamo u lepoti koju samo priroda može da stvori. Sobe sa tri-četiri kreveta, zavesicom na vratima koja je okačena na žici i ista takva žica od zida do zida sobe za kačenje stvari - to je to, naš smeštaj. Hrana prilagođena potrebama sportista koji tu dolaze na pripreme, nije nam baš bila po volji ali... Prepakovali smo stvari za sledećih pet dana (koliko je trebalo da traje uspon) i posle sastanka na kome smo dogovorili osnovne detalje vezane za uspon na Elbrus otišli rano na spavanje (svetla se gase u 22h).
Platformom do kampa Ulu Tau
Na platformi ka sportso-nastavnom centru Ulu-Tau