Veliki put 2004.

Uspon na Elbrus (by Žarko Mirković)

U jutarnjim satima ka Elbrusu

Idemo polako. Brojimo korake i usklađujemo disanje. Jedan korak – udisaj, drugi korak – izdisaj. Svima su misli verovatno uperene samo u jednom smeru. Ne treba ni da spominjem koji je to smer. Vreme nam ide pod ruku. Nema ni povetarca. Inače zbog prisustva sumpornih isparenja sa Istočnog Elbrusa (5627m), koji je inače i ugašeni vulkan, nije uopšte prijatno imati vetar usmeren sa vrha ka tebi jer te sumpor «guši». Naveze se međusobno sve više udaljuju jedna od druge. Što se više penjemo, češće i odmaramo.

Izlazimo na 4450m. Bez pauze. Nastavljamo dalje. Dolazimo ispod Skale Pastuhova (4800m). Tu zatičemo led između stena i veći nagib. Penjemo se polako. Sa prvim zracima Sunca smo na Skali. Tu zatičemo prvu grupu naveza i pravimo prvu pauzu (oko 5 minuta). Popravljamo dereze i ostalu opremu. Skidamo baterijske lampe. Raspitujemo se međusobno za «zdravlje». Svi se dobro osećaju i osim glavobolje ne osećamo gotovo više ništa. Ovde su se obradovali oni koji nisu bili na Mon Blanu (4810m), jer su dostigli njegovu visinu. Gledamo ka zaleđenom nagibu od oko 45 stepeni na visini do oko 5000m. Ovde bi trebali da se navezujemo. Zaključili smo da to i nije nepohodno s obzirom na povoljnu konfiguraciju terena. Inače bi navezani izgubili i dosta vremena. Nastavljamo.

Zora je. Ovoj zaleđenoj ploči nikad kraja. Koračamo, pa se odmaramo. Pauze su češće. Dan je osvanuo vedar i sunčan. «Dišemo na škrge». Ko zna šta se sve na tim visinama motalo u našim glavama. Konstantno-zamarajući nagib do sedla (5350m) nas «testeriše». Počinje da duva jak vetar. Nikom nije stalo do njega, a čini mi se ni do doručka. Apetit na ovim visinama ne postoji. Tu konačno svi vidimo «gada» zbog koga smo došli (tek se sa visine od oko 5300m može videti – pre ne može). U daljini je i čini nam se da ga nikad nećemo «ufatiti».

Elbrus, rano je jutro

U jutarnjim satima ka Elbrusu, još samo par koraka do vrha i ....21 planinar naše ekspedicije osvaja najviši vrh Evrope - Elbrus 5642m

Na 5350m (na sedlu), zatičemo prvu grupu naveza. Zajedno se vrlo kratko odmaramo i nastavljamo dalje. Na sedlu inače nije preporučljivo duže se zadržavati niti odmarati, jer su ovde sumporna isparenja velika. Na sedlu zbog toga statistički odustaje najveći broj planinara koji su krenuli na vrh. Penjemo se opasnom kosinom zapadnog vrha. Ovo je zaleđena padina gde se dešavaju mnoge nesreće. Dovoljno je saplesti se derezom o derezu i otklizati se niz zaleđenu padinu u podnožje sedla. Mnogo ih je ovde dosada stradalo. Čisto da se zna da i Elbrus ima svoje teške tehničke strane uspona. Ta staza ovom kosinom izvodi uvis na visinu od oko 5500m. Potrebno je ne samo mnogo opreznosti, već i snage popeti se ovom kosinom. Usput srećem planinare koji sede na cepinima, boreći se sa snom koji ih napada, a koji može biti tako koban na ovom mestu. Prelazim jednu nezgodnu - zaleđenu ploču na oko 5500m i stajem da se odmorim na okolne gole stene. Jedan drugar mi reče da je čuo da do vrha ima još samo kilometar. Gledam ga i pitam se odkad se to rastojanja u planini mere dužinski. Obično je sve vremenski izraženo. No, možda je u pravu, Rusi to rade malo drugačije, a i šta je 1 kilometar - ako je stvarno samo 1. Krenuo sam posle kraće pauze. Penjem se via-normale uz jednu padinu. Izlazim na jedan veliki visinski plato (oko 5630m). Okrećem se okolo da vidim gde je kraj, ali ga ne videh. Okrećem se za 180 stepeni i vidim vrh Istočnog Elbrusa. Čini mi se da sam vizuelno u istoj visini sa njim. Sad znam da sam blizu. Trudim se da vidim krater na istočnom vrhu. Da pronađem izvor sumpora koji «kosi» nas planinare. To je valjda bratska ljubav i solidarnost Istočnog vrha prema svom višem zapadnom bratu.

Na vrhu

«Još samo malo», sokolim sebe u mislima. I onda... u 10.25....istorijski trenutak moga života....(5642m) pod mojim nogama. Padaju bezbrojne čestitke, poljupci, osmesi, fotografije,.... Na vrhu je jedan kamen poboden u sneg i jedan cepin na kome su mnogobrojne zastavice. Sam vrh je špicastog oblika, koji ne dozvoljava prisustvo više od 5 ljudi i odakle duvaju jaki vetrovi. Stojim gore i vičem u mislima: «Cela Evropa je ispod mene!»

U tom trenutku su članovi naše ekspedicije jedini na vrhu. Ima nas trenutno 10-15.

U 11.25 smo zaključili da nam je dosadilo da se gore «širimo». Morali smo poći što pre dole, jer su se oblaci počeli dizati uvis i očekivali smo nevreme predveče u logoru. Usput smo sretali još nekoliko članova naše ekspedicije koje su išle na vrh.

Stalno opominjemo sada sebe u mislima: «Silazak je teži od uspona», i prisećamo se jedne naredbe koju smo čuli ranije od Laze Popare koja je zlatno pravilo prilikom osvajanja Elbrusa: «Za uspon na Elbrus treba sačuvati snagu za povratak!» Dešavalo se do sada mnogo puta da su pojedini planinari uspevali da se popnu na vrh, da bi potom kao lutke na baterije gubile moć pokreta prilikom silaska. Nepredvidiva je to ćud.

Svi se osećamo malaksalim. Svi bi hteli da malo prilegnu i odmore. Svesni smo u šta se to može pretvoriti. Odmaram se kratko pre prelaska one zaleđene ploče. Gavra je postavio gelender preko nje. Prelazim je i nastavljam sa silaskom. Misli i pažnja su mi u tim trenucima bili usredsređeni samo na korak niz onu kosinu. Pri njenom kraju, primetih čovečiju figuru koja se kotrlja niz kosinu. Ispred sebe vidim dvoje planinara kako trče prema tome koji se otkotrljao. Polazim i ja sa grupom momaka koji su u tom trenutku bili blizu mene. Silazimo dole i vidimo da je to Nikola Mihajlović – najstariji član ekspedicije (73 godine). Prilikom silaska se verovatno nezgodno sapleo. Tu je srećom jedan član ruskog GSS-a. Nikoli je desni sistem potkoleničnih kosti prelomljen prilikom pada. Srećom (ako se tako može reći) – u pitanju je zatvoreni prelom. Ruski spasilac mu imobiliše nogu, dok Gavra pravi improvizovana nosila od prusika i užadi. Ruski spasioc odlazi da obavesti ostale njegove članove uz obeshrabrujuću vest da se helihopter može angažovati tek nakon 5 sati. Nas sedmoro ostalih ostajemo sa Nikolom. Pozajmljujemo astra-foliju od ostalih zatečenih ekspedicija i šaljemo jednog od nas brzim korakom u naš logor da obavesti da nam je potreban prevoz za povređenog. Počinjemo sa transportom, koji na onoj visini nama već ionako izmorenim nije nimalo prijao. Koliko je Nidži prijao – o tome tek ne bih razmišljao. Shvatili smo da pomoć neće tako brzo doći i ko zna da li će uopšte doći. Morali smo tako na smenu da nosimo Nidžu, kome je sigurno svo ono cimanje bilo kao so na ranu koju je već imao. Izlazimo iz područja sedla i tu nam se priključuje jedan spasilac koga je onaj predhodni poslao. Momak nije izgledao fizički snažan, ali način na koji je on spašavao Nikolu je za svaku pohvalu i divljenje. Kao da je Nidža neko pero, ovaj ga je preneo polovinom ukupnog puta na leđima, i to još po snegu.

Nazad ratraktom sa 4200m

Usput dobismo informaciju da se njihovi ratrakti ne penju na visine preko 4800m (da li je to bila istina ili ne – ide sigurno onima na dušu koji su to rekli). Nidža je bio (do prihvata spasilačke ekipe na 4800m) transportovan na svakakve načine i u svakakvim položajima. Konačno ga na pomenutoj Skali Pastuhova ukrcasmo na sanke i spustismo do ratrakta koji je bio na 4650m. Tu se desila svinjarija sa vlasnicima guseničara koji su bili više nego bezobrazni, tražeći valjda neki novac unapred ili šta već. Čitav jedan sat se Nidža mrznuo na ratraktu dok se idioti nisu setili da moraju da ga hitno spuste na stanicu Mir. Konačno smo krenuli. Došli smo u naš logor. Boris Mićić je ušao u guseničar i otišao sa Nidžom dole ka Miru i dalje i Tirniauz. Mi, svedoci ovog nemilog događaja smo prepričavali svojima u kampu o svemu preživljenom. Konačno smo svi legli u svoje šatore.