prvi deo | drugi deo | treći deo


Pripreme za konačan uspon...

   

Ujutro dolaze ratraci po stvari, pakujemo se, ratraci sa stvarima, mi bez stvari, pravac drugi bazni kamp - Prijut 11 (4050 mnv, po Rusima 4160 mnv). Ovde ostajemo sledećih 4-5 dana, barometar pokazuje pad pritiska, vremenska prognoza takođe nepovoljna. Bazni kamp postavljamošto bolje možemo, koristimo sva raspoloživa sredstva i svo znanje koje smo do sada stekli.

Vreme se definitivno kvari, ipak u 15:30 krećemo na aklimatizacioni uspon. Elbrus je poznat po tome što se vreme može promeniti bukvalno u roku od 15 min. To je i razlog što ova planina, svake godine, u proseku odnese 22 života. Kad sija sunce prelepo je, staza se lako uočava, obeležena je zastavicama. Ali kad se vreme pokvari, staza se lako gubi i postoji mogućnost upadanja u ledničke pukotine.
Prva aklimatizacija Aklimatizacija

Mi smo se trudili da budemo što bolje opremljeni, 6 radio stanica, 5 gps uređaja i iskusno vođstvo. Opuštanja ovde nema, sve vreme se mora paziti koliko god delovalo bezazleno. Kretanje u koloni se podrazumevalo. U toku ovog uspona izlazimo na 4550 m. Što smo se više penjali, to su se vetar i sneg pojačavali. A sneg neki čudan, kuglice prečnika 1-2 mm, zabada se u nezaštićene delove tela, kojih smo se trudili da ne bude, ali ih je očito bilo. Neko vreme provodimo na toj visini, otprilike koliko traje jedna duža planinarska pauza i vraćamo se do baznog kampa, do voljenih nam šatora, neko i do planinarskog doma.

Sutra nas je čekao još jedan planirani aklimatizacioni uspon, a onda treba da padne odluka kad krenuti na vrh. Vremenska prognoza je nepovoljna, vrednosti za vetar i temperaturu na vrhu totalno zastrašujuće. Da li će nam se dogoditi da ne popnemo vrh zbog loših vremenskih uslova, da li je tako nešto uopšte moguće? Imali smo samo jedan rezervni dan, da li je to dovoljno? Verovatno su ova pitanja i mučila neke članove ekspedicije, ali većinu nisu, jednostavno nije bilo šanse da nas nešto spreči u nastojanjima, ma nismo ni pomišljali da bi nešto moglo da nas zaustavi.  

Sledećeg dana našeg boravka na stanici Prijut 11 planiran je uspon do stene Pastuhove. Celu noć sneg nije prestajao da pada, udari vetra ponekad i zastrašujući, vidljivost skoro nikakva, a većina ekipe u 8 ustaje, nestrpljivo čekajući uspon. Odluka vođstva je da se krene u podne, pa se vraćamo standardnim aktivnostima. Lepo je kad imate viška vremena, mada dosta odlazi na topljenje snega, filtriranje vode, spremanje hrane. Topli napitci u uvim uslovima jako prijaju, jednostavno na ovim visinama sreću čine male stvari. A kako god, bili smo srećni, malo i nestrpljivi. Neki malo više, pola sata pre zakazanog vremena veći deo ekipe je spremno stajao sa rančevima na leđima.

Pogled ka planinama

Po jako lošem vremenu izlazimo na visinu 4650 m, stena Pastuhova. Svi se lepo osećaju, još da nas prati i lepo vreme i sve bi bilo fenomenalno. Ali ima ona narodna izreka: što te ne ubije - čini te jačim. A aklimatizacioni usponi nam ne padaju teško, izuzetno su nam potrebni. Boravimo neko vreme na ovoj visini i vraćamo se. U glavama razne misli, ako vreme ovako nastavi da nas služi, da li ćemo uspeti da izdržimo i da se popnemo na vrh, koliko to gore može da duva, da li se to može podneti?

Kod stene Pastuhove

Nekako spontano se okupljamo u planinarskom domu na Prijutu. Unutra i grupa Amera. Njihov vodič planira da krenu sutra rano ujutro i da ratrakom izađu do 4800 mnv, kaže i da su dotle oblaci i da je iznad lepo vreme. Kako su prošli ne znamo, ali mi odlučujemo da i sutra pravimo uspon samo aklimatizacije radi, da se popnemo možda neki metar više, a opet da sačuvamo što više snage. Na uspon krećemo u subotu, to nam je i poslednji dan kada možemo. Dobro je što imamo tu mogućnost, nekako je i normalno da se planiraju i rezervni dani, planina je to.

Izgleda kao da pada sneg Malo je i hladno
  

Ah, naše radosti kada je oko tri sata ujutro, prestao vetar. Pravimo i taj treći aklimatizacioni uspon ka vrhu. Skoro sve kao prethodnog dana, samo što sada jedna manja grupa planinara nastavlja još nekih 150 metara visinske razlike da savlada. Nekako, vrh je tu, loše nas je vreme mučilo, hajde da se popnemo još malo, da mu budemo bliže, da vidimo kako ćemo se osećati. Mada sve se znalo, do takozvanog Sedla izlazi većina, a posle samo oni najspremniji, oni koji će dobro podneti razređen vazduh i visinsku razliku.

Grupa izlazi iznad stene Pastuhove, to je mesto gde postoji mogućnost da se podigne još par šatora, ali samo par. Međutim, sve je naravno zauzeto, vetar jako duva i zasigurno oni su spavali nemirnije od nas. Trudimo se da boravimo što duže, upoznajemo se sa ljudima, svi su rešeni da ujutro krenu ka vrhu, možda im malo i zavidimo, za 650 metara su bliži nego mi. Ali takav je Elbrus, u tome je njegova težina.

Konačan dogovor u baznom kampu. Polazak u 1 sat iza ponoći, dereze i cepin obavezno, uže samo jedno po grupi naveza, sve radio stanice, minimalno tri litra vode, par snežnih klinova za gelender... Sve dogovoreno u najsitnije detalje i polazimo na završne pripreme. Svaki minut sna je bitan, a zna se unapred, kada bude najlepše ustajemo i polazimo na uspon, tako to uvek biva. Ali kako dobiti minute kad topljenje snega traje satima. Ipak uspeli smo da ugrabimo par sati pre poziva za ustajanje.

I boje su nestale od hladnoće

Nastavak (treći deo)