15.
januar: Polazak
Uprkos tome što je vrlo hladno, stotinak ljudi nas prati na daleki put. U 10h ulazimo u Lastin autobus praćeni mahanjem naših prijatelja. Polazimo ka Surčinu. U autobusu je vrlo vesela atmosfera i čini mi se da su svi ubeđeni da ćemo se popeti. Jasno nam je da samo 10-30% planinara koji krenu na ovaj vrh uspevaju i da se popnu na njega, ali izgleda da su svi ubeđeni da oni nisu ti koji će odustati. O objektivnim okolnostima koje nas mogu sprečiti u penjanju ne želimo ni da razmišljamo.
Na Surčinu pravimo malu zabunu ogromnom količinom opreme. Odrađujemo sve što treba. Mnogi nam žele sreću. U 13.15 avion British-a uzleće i letimo put Londona. Na aerodrom Heathrow slećemo u 15h po lokalnom vremenu (16h po našem).
16. januar: London – Nairobi
Rano ujutro ustajemo i kroz hotelski prozor vidimo ogromnu saobraćajnu gužvu ka centru grada, a kažu da na zapadu sve funkcioniše kako treba ?!? Doručkujemo i već smo na putu ka aerodromu. Letom BA 065 London – Nairobi prelazimo 6846 km i za osam sati, na vreme (21.20 po lokalnom, 19.20 po našem vremenu) slećemo u Najrobi, glavni grad Kenije. Vrlo smo uzbuđeni, jer većina grupe nikada nije bila u Africi. Na naše zadovoljstvo dočekuje nas otpravnik poslova jugoslovenskog konzulata Saša Mart. Prolazimo graničnu proceduru i čekamo stvari.
Da ne bude baš sve po planu pobrinuo se British Airways. Osam rančeva sa opremom nije stiglo na odredište. Uspevamo nekako da ugovorimo da nam stvari prenesu direktno u Moši, grad u podnožju Kilimandžara, u roku od dva dana. To je veliki, ali neophodan rizik, jer ako stvari ne stignu, osam ljudi moraće da iznajmi opremu za uspon. Ipak, naš konzulat će učiniti sve da se to ne desi.
Na aerodromu se srećemo sa Tanjom koja živi u Nairobiju i koja nam je proteklih meseci bila "veza" sa Afrikom. Čeka nas i Jasmina koja je u glavni grad Kenije stigla letom iz Dubaia. Sada, sa svih 24 člana ekspedicije, kompletni smo. Prevozimo se kombijem do hotela Heron i razmeštamo u dvokrevetnim sobama.
17. januar: Tanzanija
Posle doručka se pakujemo i nekim, nazovi busom, krećemo put Tanzanije, ali ne zadugo. Desetak minuta vožnje i pokvareni smo. Čekamo sledeći prevoz, koji stiže nakon pola sata i nastavljamo drugim vozilom put juga.
Na kenijsko – tanzanijsku granicu stižemo oko podne. Ono sto nam još više otežava ionako beskonačnu graničnu proceduru je velika vrućina i ogroman broj Masaja koji pokušavaju da nam prodaju - bilo šta. Ipak, nekako se i iz toga iskobeljasmo i posle oko dva sata nastavljamo dalje ka željenom vulkanu. Usput prolazimo kroz pravu tropsku kišu i oko 16h eto nas u Mošiju, u podnožju Kilimandžara. Veče je, i ubrzo ležemo premoreni celodnevnim truckanjem kroz savanu Tanzanije. Visina je 850 metara i ima komaraca, a samim tim i opasne malarije. Branimo se mehaničkim sredstvima, jer lekovi protv malarije utiču loše na koordinaciju pokreta i miran san. Mreža na krevetu i autan su nam najbolji prijatelji :)
(Tanzanija: sa površinom 945.087 km kvadratnih je najveća zemlja istočne Afrike. Graniči se na severu sa Kenijom i Ugandom; na zapadu: Zair, Ruanda, Burundi; na jugu: Zambija, Malavi i Mozambik. Ova zemlja je federacija Tanganike i Zanzibara. Glavni grad je Dodoma, a ekonomski centar Zanzibar, na obali Indijskog okeana. Dužina obale je 1.424 km. Glavne planine su: Kilimandžaro i Mount Mery. Stanovništvo: Bandu 95%, Arapi 4%, Evropljani i Azijici 1%. Religija: 45% hrišćani, 35% muslimani, 20% Indigenous. Intelektualaca ima oko 26%, uglavnom žena. Valuta: tanzanijski šiling – 1000 šilinga = 1 USD)
Uprkos tome što je vrlo hladno, stotinak ljudi nas prati na daleki put. U 10h ulazimo u Lastin autobus praćeni mahanjem naših prijatelja. Polazimo ka Surčinu. U autobusu je vrlo vesela atmosfera i čini mi se da su svi ubeđeni da ćemo se popeti. Jasno nam je da samo 10-30% planinara koji krenu na ovaj vrh uspevaju i da se popnu na njega, ali izgleda da su svi ubeđeni da oni nisu ti koji će odustati. O objektivnim okolnostima koje nas mogu sprečiti u penjanju ne želimo ni da razmišljamo.
Na Surčinu pravimo malu zabunu ogromnom količinom opreme. Odrađujemo sve što treba. Mnogi nam žele sreću. U 13.15 avion British-a uzleće i letimo put Londona. Na aerodrom Heathrow slećemo u 15h po lokalnom vremenu (16h po našem).
| Ubrzo se smeštamo u Holiday Inn-u i što autobusom, što metroom vozimo se do grada kako bi iskoristili nekoliko sati za obilazak Londona. Za kratko vreme, uspeli smo da vidimo Big Ben, kao i veliki točak – London’s Big Eye, pa čak i da okrenemo jedan krug i razgledamo grad sa visine od 135 metara. Ovaj "točak" je najviši na svetu i po lepom vremenu može se videti čak 40 km unaokolo. Cena vožnje, koja traje pola sata, je 13 funti. Skupo zadovoljstvo, ali ga neki od nas nisu propustili. Uveče smo opet u hotelu, gde smo i prenoćili. |  |
| Big Ben sa London's Big Eye |
16. januar: London – Nairobi
Rano ujutro ustajemo i kroz hotelski prozor vidimo ogromnu saobraćajnu gužvu ka centru grada, a kažu da na zapadu sve funkcioniše kako treba ?!? Doručkujemo i već smo na putu ka aerodromu. Letom BA 065 London – Nairobi prelazimo 6846 km i za osam sati, na vreme (21.20 po lokalnom, 19.20 po našem vremenu) slećemo u Najrobi, glavni grad Kenije. Vrlo smo uzbuđeni, jer većina grupe nikada nije bila u Africi. Na naše zadovoljstvo dočekuje nas otpravnik poslova jugoslovenskog konzulata Saša Mart. Prolazimo graničnu proceduru i čekamo stvari.
Da ne bude baš sve po planu pobrinuo se British Airways. Osam rančeva sa opremom nije stiglo na odredište. Uspevamo nekako da ugovorimo da nam stvari prenesu direktno u Moši, grad u podnožju Kilimandžara, u roku od dva dana. To je veliki, ali neophodan rizik, jer ako stvari ne stignu, osam ljudi moraće da iznajmi opremu za uspon. Ipak, naš konzulat će učiniti sve da se to ne desi.
Na aerodromu se srećemo sa Tanjom koja živi u Nairobiju i koja nam je proteklih meseci bila "veza" sa Afrikom. Čeka nas i Jasmina koja je u glavni grad Kenije stigla letom iz Dubaia. Sada, sa svih 24 člana ekspedicije, kompletni smo. Prevozimo se kombijem do hotela Heron i razmeštamo u dvokrevetnim sobama.
17. januar: Tanzanija
Posle doručka se pakujemo i nekim, nazovi busom, krećemo put Tanzanije, ali ne zadugo. Desetak minuta vožnje i pokvareni smo. Čekamo sledeći prevoz, koji stiže nakon pola sata i nastavljamo drugim vozilom put juga.
Na kenijsko – tanzanijsku granicu stižemo oko podne. Ono sto nam još više otežava ionako beskonačnu graničnu proceduru je velika vrućina i ogroman broj Masaja koji pokušavaju da nam prodaju - bilo šta. Ipak, nekako se i iz toga iskobeljasmo i posle oko dva sata nastavljamo dalje ka željenom vulkanu. Usput prolazimo kroz pravu tropsku kišu i oko 16h eto nas u Mošiju, u podnožju Kilimandžara. Veče je, i ubrzo ležemo premoreni celodnevnim truckanjem kroz savanu Tanzanije. Visina je 850 metara i ima komaraca, a samim tim i opasne malarije. Branimo se mehaničkim sredstvima, jer lekovi protv malarije utiču loše na koordinaciju pokreta i miran san. Mreža na krevetu i autan su nam najbolji prijatelji :)
(Tanzanija: sa površinom 945.087 km kvadratnih je najveća zemlja istočne Afrike. Graniči se na severu sa Kenijom i Ugandom; na zapadu: Zair, Ruanda, Burundi; na jugu: Zambija, Malavi i Mozambik. Ova zemlja je federacija Tanganike i Zanzibara. Glavni grad je Dodoma, a ekonomski centar Zanzibar, na obali Indijskog okeana. Dužina obale je 1.424 km. Glavne planine su: Kilimandžaro i Mount Mery. Stanovništvo: Bandu 95%, Arapi 4%, Evropljani i Azijici 1%. Religija: 45% hrišćani, 35% muslimani, 20% Indigenous. Intelektualaca ima oko 26%, uglavnom žena. Valuta: tanzanijski šiling – 1000 šilinga = 1 USD)
 |
|