Kilimandžaro 2006.

četvrti deo:  Uspon na vrh

22. januar: Horombo hut (3720m) - Kibo Hut (4703m)

          Ustali smo u 6 sati. Cela grupa se odlično osećala. Aklimatizacija je završena i predstojao je posao zbog koga smo i prevalili toliki put. Tačno u 8h krećemo u dugačkoj koloni već poznatom stazom. Nosači su sa našom opremom još ranije otišli. Hodamo vrlo polako, čuvajući snagu za konačni uspon planiran za sledeću noć.
          Stepa: "Na opasnosti planine, koja inače ne važi za tešku, upozoravaju nas povici na visini od 4500 metara da oslobodimo stazu za prolaz nosača koji transportuju obolelog ili povređenog planinara specijalnim kolicima u dolinu. Gotovo trčeći prolaze pored nas. Iza njih ostaje tišina i tek po neki komentar. Ovo je drugi planinar koji je za ovih 5 dana na ovaj način sišao sa planine."

Sedlo (4500m), prevoj između Kiba i Mawenzija (u pozadini) Spuštanje povređenog planinara
          U 15.15 stižemo u Kibo Hut (4703m), poslednji visinski logor, mesto odakle se direktno napada vrh. Smeštamo se u sobe. Večeramo oko 17h i proveravamo još jednom zdravstveno stanje svih učesnika ekspedicije. Odličan znak je što svi imamo dobar apetit, čak previše dobar. Naši se vodiči ne mogu načuditi koliko jedemo. To je još jedan i to vrlo važan znak da smo dobro aklimatizovani. Nakon večere povlačimo se u vreće za spavanje i ležimo. Većina nas uopšte ne spava, malo zbog velike visine, malo zbog treme pred završni uspon. Strpljivo čekamo trenutak kada ćemo ustati i krenuti. Pokušavamo da se odmorimo 3-4 sata. 
          Vlada Matković: "Ne spavam, razmišljam o usponu pred nama, o grupi. Pišem poruku na mobilnom telefonu koju ću sutra poslati Borisu sa vrha. Šta da napišem? POZDRAV SA UHURU PIKA (5895m), VLADA. Šta ako ne uspem da se popnem? Ko će da pošalje poruku? Jedva sam dočekao vreme da ustanemo i krenemo."

22. januar (22h): Summit Day

          23. januar nam počinje dva sata "ranije". Jedva dočekasmo tu dugo sanjanu noć. Često sam slušao da je jako teško nakon samo par sati odmora ustati i krenuti u hladnu planinu. Ne znam kako, ali nije mi teško. Mišići mi podrhtavaju pod naletom adrenalina.
Početak uspona na Uhuru peak (5895m)
   
          Najzad, u 23.05 objavljen je polazak. Sa nama na vrh idu Beatus i još 7 pomoćnika vodiča. Sada samo, pole - pole. Ne smemo izgoreti u prevelikoj želji, ima još 1200 visinskih metara do vrha, onih najhladnijih i najtežih. Napredujemo kroz noć formirajući dugačku kolonu svetiljki uz brdo. Nebo je potpuno vedro i neverovatno zvezdano. Svetleće tačkice čeonih lampi ispred nas i zvezde su se pomešali. Više ne znam šta je lampa, a šta zvezda.
          Mnogo je hladno. Prste na rukama i nogama skoro da ne osećam, a voda u flaši koja je u mojoj jakni je puna leda. Jedan korak, jedan udisaj. Visinomer pokazuje 5000 metara. Ispod nas je ostala visina Mont Blanc-a, a grabimo ka visini Elbrusa. Nedostatak kiseonika se oseća prilikom svakog udisaja. Na 5300 metara pravimo pauzu. Vodiči su nas prijatno iznenadili toplim čajem. Za deset minuta osećamo se bolje. Beatus proverava stanje grupe sa povikom: "Everybody say jeeeeee?!" Gromoglasan je odgovor iz svih 24 grla: "Jeeeeeeeee!" Jasno je svima, spremni smo za dalje. Vrh je naš! Nastavljamo dalje.
          Stepa: "Primećujem da naš lokalni vodič Beatrus počinje da posrće u hodu. Na pitanje šta nije u redu odgovara pružanjem prsta. Merim mu saturaciju i puls i vidim da su mu rezultati u redu, ali on oseća stezanje u grudima i vidljivi su mu na licu znaci oticanja što je jedan od simptoma visinske bolesti. Međutim kako nema glavobolju, nastavljamo dalje s tim što ja sada idem napred i tražim put. Beatrus me prati. Kaže mi da trebamo biti u 6h na Gilmanspointu. Odgovaram da misli na sebe i da ne brine. Iza njega je Maja koja diktira tempo grupi. Na kraju kolone je Vlada Matković, koji ima zadatak da nam javi ako se neko ne oseća dobro. Samo polako i uspećemo."
          Nakon sedam sati uspona, u 6 ujutro naša ekspedicija je na Gilmans Point-u (5685 m), drugom vrhu po visini! Gledamo ka istoku, željno iščekujući toplotu prvih sunčevih zraka u danu koji je još kod kuće određen kao Summit day. Svi znamo da imamo još dva sata, ali to su, bez obzira na napor, pobedonosna dva sata. 



          Stepa: "Pravimo kratku pauzu na Gilmanspointu. Tu su i dva strana planinara »spakovana« u aluminijumsku foliju, da tako sačekaju vodiče koji treba da im pomognu u silasku. Za njih je vrh previsoko. Visinska bolest i hladnoća su ih savladali. Kod nas su svi spremni za nastavak uspona. Sada Vlada ide napred a ja ostajem na kraju kolone.
          Na raspolaganju nam je manje od polovine kiseonika dostupnog na nivou mora i sada svako ide svojim tempom. Svako vodi svoju unutrašnju bitku. Ovde iznad 5700 metara visine bitna je samo volja. Posmatram planinare naše ekspedicije i obuzima me osećaj neverice i sreće jer shvatam da ćemo ubrzo svi stajati na vrhu. Jasno je da svi žele gore."

Na ivici kratera - Stela point (5750m) sa Mawenzijem (5149m) u pozadini

           Kolona se razvlači. Sa prvim sunčevim zracima počinje da duva vetar koji povećava osećaj hladnoće. Pravimo još jednu pauzu na Stela Pointu (5750m). Sada je vrh blizu. Nakon 9 sati žestokog uspona, tu smo! Tačno je 8h ujutro. Uhuru Peak, 5895 metara, vrh Slobode. Još ne verujemo svojim očima da smo svi tu. Kažu 10-30% uspešnosti. To ne važi za nas!!! Mi smo svi ovde na vrhu. 100%. Razvijene su zastave, slikamo se, čestitamo. Beatus, koji je popeo Kili stotinak puta, kaže nikad nije imao ovakvu grupu.
Glečer na vrhu Još 100-tinak metara do vrha

          Vladislav Matković: "Dva puta u toku uspona, odlazim sa začelja na čelo kolone. Razgovaram pojedinačno sa našim planinarima, procenjujući njihovo stanje. I pored hladnoće, napora i nedostatka kiseonika niko ne pomišlja da odustane. Ogromnom voljom savlađuju sve probleme. Uspeli smo jer smo bili tim."

Dolazak na vrh (5895m) Na vrhu

Na najvišem vrhu Afrike – Uhuru peak (5895m), 23.januar 2006. 8h ujutru