Kilimandzaro 2006.

25. januar: Safari

Bilo bi jako glupo da tokom boravka u Africi ne vidimo još neke stvari po kojima je Tanzanija naširoko poznata. Kako mi, planinari, baš i ne volimo uobičajene dosadne turističke atrakcije krećemo na safari. Ustajemo kad koji, doručkujemo i čekamo prevoz koji će nas odvesti do Lake Manyara, Nacionalnog parka. Naši vodiči kasne oko sat vremena što za afričke pojmove znači - stigli su na vreme. Napokon, pojavljuju se tri kombija sa pokretnim krovom. Pakujemo stvari potrebne za dva dana i u 10h polazimo iz Moshija. Put do Manyara jezera traje oko 4 sata. U 14h, nakon registracije prolazimo ulaznu kapiju Nacionalnog parka i već posle sto metara ispred nas proleće jedan beloglavi sup praćen sa dve grabljivice, koje, na žalost, nisam prepoznao. Odmah zatim vidimo "sausage tree", drvo koje ima plodove slične kobasici, po čemu je i dobilo ime. Iza svake krivine dočekuju nas nova uzbuđenja u vidu životinja, koje sam do tada viđao samo na televiziji ili u zoološkim vrtovima. Neverovatno lepo i ponosno izgledaju sva ta bića u prirodnom okruženju. Ni nalik onima o kojima se mi "brinemo" u zoološkim vrtovima. Srećemo: žirafe, slonove, gnuove, gazele, nilske konje, mnoštvo različitih ptica, i naravno majmune babune… Jezero samo naziremo jer se nalazi u daljini i s obzirom na sušni period relativno je malo. Videli smo i više ogromnih termitnjaka. Na ulazu u park postoje slike značajnijih životinja u ovom delu Afrike. Izmedju ostalog pročitao sam da tu živi i čuvena Black Necked Spitting Cobra (Naja Nigicollis), vrlo opasna zmija koja je u stanju da pljune neurotoksičan otrov na daljinu od nekoliko metara. Uporno sam posmatrao sve žbunove pored kojih smo prolazili, ali nje nije bilo :( Verovatno zato što je dan vruć, a ona je aktivna noću, rano ujutro i kasno uveče.


Žirafe u nacionalnom parku Lake Manyara	Slon u nacionalnom parku Lake Manyara


Nacionalni park Lake Manyara	Flamingosi na jezeru

Oko 17 časova napuštamo područje jezera i brzo nastavljamo dalje ka sledećem odredištu. Radi se o velikom krateru Ngorongoro, gde treba i da prenoćimo. Ivica kratera, gde se naš kamp nalazi, je na visini od 2400 metara. To nas raduje, jer uprkos tome što će noć biti hladnija, nema opasnih komaraca.


Simba kamp – Ngorongoro	Lav i bufalo - Ngorongo

           U 17.45 nalazimo se na ulazu u Ngorongoro. Prolazimo dalje i dolazimo do prelepog vidikovca sa koga puca pogled na ceo krater. Krater je prečnika 23 km i u njemu živi oko 30.000 vrsta životinja. Za razliku od nekih drugih nacionalnih parkova ovaj predeo nije toliko veliki i upravo to daje mogućnost da se za jedan dan vide praktično sve životinje. Takodje, krater je i dom pripadnika Masai plemena, koji ovde žive životom svojih predaka, potpuno podređeni prirodi.
          Nastavljamo ka našem odredištu vrlo lošim putem i na naše zaprepašćenje sa leve strane puta, na manje od 50 metara vidimo ogromnog lava kako jede lešinu. Vodiči su nam objasnili da njih ima u krateru, ali da ponekad izlaze i gore, na ivicu, i da se muvaju ovim šumama. Ovim šumama? Pa naš logor je u ovim šumama! Uskoro dolazimo do kampa i na naše razočarenje nema nikakve ograde niti bilo čega što bi šatore zaštitilo od eventualnog upada lavova ili nečeg drugog. U okolini pasu zebre, dajući nam osećaj sigurnosti, jer ako su one tu lavova i drugih opasnih mačaka nema. Verovatno i mi njima značimo isto, a ko je u pravu pokazaće jutro (divlje mačke love noću)! U sumrak podižemo šatore i uskoro dobijamo večeru. Jedemo u specijalno napravljenim kavezima, jer miris hrane privlači mnogobrojne životinje, od kojih neke i nisu baš dobronamerne. Zapravo, nije reč o dobronamernosti. One se ponašaju onako kako im priroda nalaže. Pa ako u borbi za opstanak neko od nas i postane lovina, to je zakon prirode i rizik koji smo morali prihvatiti onog trenutka kada smo došli ovde. Noć!

26. januar: Safari, Ngorongoro

          Zora je. Ustajemo i svi smo na broju, a i zebre :) Doručkujemo, i opet kasnimo sa polaskom, jer se jedan od kombija pokvario. Ipak u 9.10 krećemo dole u krater. Posle četrdeset pet minuta vožnje stižemo do Masai sela. Iz daljine se čini da to uopšte nije selo već nešto što je ograđeno visokim koljem. Po dolasku dočekuje nas poglavica i naplaćuje svakom po 10 dolara za ulazak. Čini mi se da je prošlo vreme kada je priroda bila ta koja je hranila ove Masai ratnike. OK, plaćamo i ulazimo. Dočekuje nas ples ratnika i pesma njihovih žena. Selo izgleda otprilike ovako: ograđeno je visokim oštrim koljem koje ga štiti od lavova i ostale divljači. Unutra u krug su poređane kolibe koje su napravljene od pruća kravlje balege i blata. U centru sela je obor gde se nalazi ono sto je kod Masaia najvrednije – stoka. Upravo zbog balege i stoke ima neopisivo mnogo muva na koje su oni navikli, ali mi nismo. Slikamo se sa njima, delimo slatkiše deci. Neki od nas, hrabriji, moram reći, čak su se usudili da uđu u kolibe u kojima je miris vrlo neprijatan. Obilazimo još malu školu u kojoj njihova deca uče i na kraju bukvalno bežimo iz sela praćeni rojevima muva. Dobar deo puta nismo se mogli osloboditi dosadnih napasnika koji su napunili naša vozlila.


Pripadnik plemena Masai	Dete iz plemena Masai

Nakon pola sata eto nas u krateru. Sada je slična scena od predhodnog dana, samo što ima manje šume nego na Manyara jezeru. Postoji još jedna razlika, videli smo groblje slonova. Slonovi inače vrlo dugo žive i ako im se ne desi nešto nepredviđeno jedini razlog njihovog uginuća je to što im se zubi istroše i više nisu u stanju da pojedu dovoljnu količinu hrane i na kraju uginu. U ovom delu ima dosta slonovih kostiju.

Sat vremena iza podneva krećemo uz brdo van kratera. Put je vrlo loš, ali se nekako u 13:30 nalazimo u našem kampu, gde smo spavali prošlu noć. Ovde imamo ručak koji je vrlo sličan onome što smo jeli na planini. Koristimo priliku da se slikamo sa slonovima koji su došli do kampa. Ovoga puta nismo u vozilima i oprezno im se približavamo pazeći da ih ne uznemirimo.
	Susret sa slonovima

Posle ručka smo krenuli put Moshija. U naš hotel, u Moshi stižemo oko 19 sati. Smeštamo se i večeramo.

Ngorongoro: Zemlja Masaia. Najveći krater na svetu. Visina od dna do ivice kratera je 610 m, a površine je 265 km kvadratnih. U njemu živi oko 30.000 životinjskih vrsta. Ngorongoro nije proglašen nacionalnim parkom iz razloga što u njemu živi Masai pleme, a po zakonu, u nacionalnom parku ne sme niko živeti. Zato je ovo samo zaštićena zona.