Veliki put 2005.

Nedelja 07.08 - Grupa od 24 planinara ustaje u 04.30. Ostali ostaju da spavaju. U 05.15 polazimo našim autobusom ka Sijera Nevadi. Vozimo se nekih sat vremena do kote Hoja de la Mora (2500m) na Sijera Nevadi. Ostajemo spavati u busu do 07h. Mesto predstavlja široki plato na kome se nalaze parkinzi za autobuse i putnička vozila. Polazimo na uspon ka La Veleti (3398m) u 07.30. Put vodi po golom terenu uz manje-više eksponiran nagib terena. Tempo je odgovarajući. Nema žurbe, vrh se može videti gotovo odmah na početku uspona. Sijera Nevada je inače nacionalni park, ali isto tako i skijaški centar gde se nalazi mnoštvo skijaških terena. Planine, po svom položaju i izgledu su najverovatnije gromadnog porekla (nema oštrih i razuđenih vrhova sa padinama). Na La Veletu stižemo u 09.40 (svi koji su krenuli). Pravimo pauzu sa grupom španskih planinara. Tu polovina grupe odustaje od daljnjeg uspona (ka Mulhasenu), jer želi da se vrati ka autobusu koji će ih odvesti u obilazak Alhambre.

Nas 12 nastavlja dalje. Prvi objekat koji smo videli misleći da je dom, u stvari je najobičnije sklonište. Nadamo se da je drugi objekat u podnožju samog vrha ipak dom (važno je napomenuto ovo, jer su nam se zalihe vode poprilično do ovog trenutka smanjile). Put do drugog objekta je gotovo po izohipsi (po jasno obeleženom širokom kolskom putu). Sunce je nemilosrdno. Voda se troši. Sa zaprepašćenjem konstatujemo u 12.15 da je drugi objekat na 3080m isto samo obično sklonište. Voda se mora od sada pa do povratka štedeti kako se zna i ume. U 12.30 polazimo na finalni uspon. Vrh je iz daljine "jasan k'o Sunce". Nagib po siparnom terenu je veliki. Uz kratke pojedinačne pauze na finalnoj stazi, na najviši vrh Pirinejskog poluostrva (Mulhasen - 3482m) izlazimo u 13.35. Pola posla je završeno. Vrh je dovoljno širok (meni lično je ovo jedan od najlepših vrhova koje sam u svojoj karijeri popeo dotada), i pruža dovoljno prirodnih i veštačkih zaklona od jakih vetrova. Na vrh je izašlo svih 12 planinara koji su se uputili ka njemu. Usledilo je slikanje i odmor. Mnogi sa preostalom vodom samo kvase usne. Znamo da nam predstoji još barem dva sata do prve vode (što se posle pokazalo netačnim). U 14h krećemo dole, jer su se po nebu navukli neki crni oblaci. U onom skloništu na 3080m pravimo pauzu radi obroka. Vodu više nema niko. Nastavljamo dalje sa suvim gušama. Sunce ne popušta. Koračamo kao očajnici. Ja sam lično na nekih 10 minuta hoda ispred prvog objekta osetio nezapamćenu dehidraciju. Imao sam osećaj da se teturam kao pijanac. Gledam oko onog skloništa i tražim nekog ko prodaje vodu, ali džaba. Mislim se u sebi kakav je ovo nemaran narod. Ladno bi nas pustili da "krepamo".

Pošto sam bio najbrži od cele grupe, krenuo sam asfaltnim putem gore ka La Veleti, jer sam nekoliko sati pre napuštanja iste primetio par ljudi koji su nosili kiselu vodu u paketima nekuda. Vidim gore jedan kombi. Pomislih da je to "prodavnica". Nikako da stignem. Korak mi je već poprilično otežao. Ne mogu ići više ni prečicom po kamenitom terenu. Nemam snage. Više se ni ne znojim, nemam šta da "izbacim". U 17.10 sam konačno stigao da kombija. Objašnjavam dvojici "moju i muku mojih saboraca". Tražim da mi prodaju nekoliko litara vode. Oni mi objašnjavaju da rade ovde kao neka spasilačka služba za "gladne i žedne". Mojoj sreći u tom momentu nikad kraja. Otvaraju vrata kombija i daju mi besplatno po 12 okrepljujućih kompleta energenata. Komplet: breskva, pomorandža, jabuka i red bul. Nedovoljno, ali ipak značajno. Momci odlaze. Ja ostajem na istom tom mestu nadajući se da ću sačekati svoje saborce i podeliti im poklone. Niko se ne pojavljuje već duže vreme. Ovo budi u meni sumnju, gde su? Zovem Borisa koji se vratio ranije sa Velete u grad. On uspeva ući u kontakt sa jednim učesnikom. Dobijam informaciju da su se oni već spustili do Hoja de la More drugim putem, tj. asfaltnom deonicom, koju ja nisam mogao da pogledom ispratim jer je zaklonjena sa Velete. Ukrcavam se u džip jednog čuvara nacionalnog parka i odlazim dole. Došavši, delim "paketiće". U 19h polazimo ka našem kampu našim busom. U busu nemilice trošimo svu raspoloživu vodu. Treba nam zaista mnogo da se povratimo. U 19.45 smo stigli. Odlazim na "ulepšavanje". U 20.40 Dragan Bogdanović i ja polazimo busom ka Granadi. U 21.00 stižemo na zadnju stanicu grada. Počinjemo da krstarimo.

Granada:

    Grad u južnoj Španiji. Glavni je grad provincije Granada u Andaluziji u podnožju planina Sijera Nevade. Granada se nalazi takođe i blizu sliva reka Dženil i Daro. Industrija u gradu, koja je trgovački centar za okolnu poljoprivrednu zonu koja uključuje preradu šećera, hmelja i ječma, zatim je tu prisutna i destilerija, pa proizvodnja municije, kožnih dobara, hemikalija i tekstila. Turizam je takođe vrlo važna karika ekonomije ovog kraja.
    Najvažniji trag divne civilizacije Mavaraca su ostaci Alhambre, palate-tvrđave mavarskih vladara. Druge važne građevine uključuju: univerzitet, uspostavljen 1531. godine od strane Svetog rimskog cara Čarlsa petog i katedrala, sagrađena između 1523. i 1703. godine. Susedna katedrala je Kraljevska kapela koja sadrži grob Ferdinanda petog i Izabele prve, zajednički vladari Alhambre.
    Granada je osnovana u osmom veku od strane Mavaraca, blizu ruševina starog rimskog utvrđenja. Između 1036. i 1234. godine, grad je bio deo Mavarske Španije. Pri kraju ovog perioda, kad su Mavarci već bili lišeni najvećeg dela svojih poseda u Španiji, grad je zamenio Kordobu u ulozi glavnog grada preostale mavarske teritorije, nazvan kao Kraljevstvo Granade. Grad je tada ušao u njegovo zlatno doba, postajući veoma bogat zauzimavši veliki ugled kao centar za umetnost, književnost i nauke. Grad je nastavio sa uspehom u periodu od skoro jednog veka nakon što je Kraljevstvo Granade 1492. godine palo pod upravu Španaca. Tokom Španskog civilnog rata, Nacionalisti su zarobili grad, ali su pristalice republike držale ostatak provincije Granade do kraja sukoba. Broj stanovnika prema popisu iz 2001 godine je iznosio 240,661.

Dragan i ja imamo prvu i najvažniju želju: otići u flamengo bar koji sam ja juče pronašao. U 21.30 stižemo. Mojoj sreći nema kraja kada čuh da mogu slobodno koristiti kameru. Šou počinje. Kamera uživa isto koliko Dragan i ja. Sva se trese od sreće (ovo pišem pod uticajem emocija). Majstori, svirajte mi večeras dok se ne umorim gledajući vas!

Ponedeljak 08.08 - Sa pauzama, predstava traje do 00.30. Snimio sam gotovo celu predstavu, što čini nekih sat i 20 minuta materijala. Ovacije na kraju predstave su jače od mene. Mnogo vam hvala za divno veče umetnici, davno se nisam ovako proveo! Dragan i ja nastavljamo šetnju po Granadi. Šetamo se centrom do 01.30, kada shvatamo da je vreme da se vratimo u kamp. Uzimamo taksi koji nas dovozi u 02.00 u kamp.

Sitges

U 07h ustajemo, pakujemo se. Svima u kampu se hvalim za noćašnje događaje. U 08.40 polazimo ka Barseloni. Usput slikam i snimam mnogo detalja sa španskog Mediterana. Sa uspitnim pauzama, stižemo u kamp u mestu Sitges (40km južno od Barselone). Kamp se zove El Garofer. Posle večere se povlačimo u šatore, uz par individualnih izleta po Sitgesu.

Dalje... (Barselona)